POVRATAK U "BOLJU PROSLOST"

Intervju: dr Mirjana Vasovic, socijalni psiholog

AIM, PODGORICA, 30. 12. 1998. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Na kraju smo jos jedne godine koju ispracamo sa poslovicnom rezignacijom, ali i sa sve cescim napadima apatije i beznadja. A samo pre dve godine i ovo vreme na stotine hiljada ljudi setalo je ulicama gradova Srbije, pistalo, trubilo, udaralo u bubnjeve. Dotad nevidjenu energiju gradjanskog protesta nisu uspevali da zaustave ni policijski kordoni, ni niske temeperature. Tih dana, kako se i u svetu govorilo, Srbija je pokazivala svoje "demokratsko lice". Vecina tih gradjana danas se zaklinje da vise nikada nece izaci na izbore, a neki kazu ne idu vise ni na utakmice jer im se ogadio zvuk pistaljke.

Socijalni psiholog dr Mirjana Vasovic, istrazivac u Centru za politikoloska istrazivanja i javno mnjenje Instituta drustvenih nauka u Beogradu, i redaktor nedavno izaslog zbornika ovog Centra "Fragmenti politicke kulture", u razgovoru za AIM govori o odnosu politicke i kulturne tradicije ovog drustva i mogucnosti, ili dometa, njegove demokratske transformacije, objasnjava sve prisutniji sindrom nostalgije, povratak tradicionalizmu i svojevrsni "beg od modernizacije", kao najuocljivije promene u politickoj kulturi Srbije u protekloj deceniji.

• Procesi uspostavljanja demokratskih institucija i demokratskih pravila igre, kao i odgovarajuce promene politicke kulture, odvijaju se u danasnjoj Jugoslaviji pod izuzetno nepovoljnim politickim i ekonomskim okolnostima. Ovaj splet okolnosti veoma otezava izlazak iz stanja vrednosne anomije i usvajanje novog, demokratskog, vrednosnog obrasca. Racionalne determinantne vrednosti (prepoznati interesi) manje dolaze do izrazaja. Umesto toga, vrednosne orijentacije cesto nastaju kao proizvod emocionalnih identifikacija ili reakcija na frustracije i osecanje nesigurnosti. Stoga su politicka opredeljenja stanovnika danasnje Jugoslavije manje izraz stabilnih vrednosti, a vise aktuelnih potreba, frustracija, ocekivanja, opazanja i procena situacije, vise posledica emocionalnih identifikacija i reakcija, nego racionalnog odmeravanja politickih alternativa.

* Da li to znaci, kako neki kazu, da smo mi drustvo koje nije zrelo za demokratiju, jer nema politicke kulture?

• Kada se govori o politickoj kulturi u siroj javnosti, laicki, obicno se pogresno upotrebljava taj termin pa se kaze ovde nema politicke kulture, ili da je sve sto je se desavalo odraz odsustva politicke kulture. U svakom drustvu postoji odredjena politicka kultura. Ona je razlicita i proizvod je kolektivne istorije, nekog politickog sistema i mnogih "individulanih istorija" pojedinaca koji cine to drustvo. Ne postoje nize ili nekulturne nacije u politickom smislu. Neke su samo primerenije demokratskom ustrojstvu i zbog toga su pozeljnije.

* Koje su osnovne karakteristike politicke kulture u Srbiji? Kako se njene specificnosti odrazavaju na "duh vremena"?

• Ono sto je karakteristicno za politicku kulturu na ovom podneblju u vrednosnom smislu, pojednostavljeno receno su tri osnovna vrednosna uporista: tradicionalizam, autoritarnost, i jedna vrsta egalitarizma.

Sto se tice tradicionalnosti ono sto je za politicko ponasanje vazno, i sto boji danasnji zivot, a vuce korene iz tradicionalnog sistema vrednosti, jeste otpornost prema promenama. Generalni otpor menjanju nekih stvari u drustvu, sto je u direktnoj koliziji sa demokratskom transformacijom. Proces dezideologizacije obuhvata ne samo prihvatanje novih vrednosti demokratskog drustva, vec i povratak na vrednosna opredeljenja za koja se tvrdi da uporiste nekadasnje demokratije.

Tako je svojevrstan proces retradicionalizacije krajem osamdesetih godina, zaustavio tek zapocet proces modernizacije jugoslovenskog drustva. Kada je na vrhuncu drustvene (i moralne) krize, doslo do radikalnog preispitivanja vladajuce ideoloske paradigme i socijalistickog projekta u celini, najdrasticnije promene su se manifestovale upravo kroz eroziju kljucne sistemske vrednosti "samoupravne orijentacije", uz jacanje njenog antipoda

• tradicionalizma. U teznji za "pravom" demokratijom pojedinci i citave drustvene grupe okrecu se proslosti, "svojim korenima" i ozivljavanju pojedine tradicionalne vrednosti: izrazavanje nacionalne svesti i simbolike, etnickog i konfesionalnog identiteta, obnavljanje i odrzavanje "vere svojih predaka", afirmacija nacionalne proslosti, tradicionalnih kulturnih i religijskih obicaja. Prenaglasavanjem ovih vrednosti, pod plastom borbe za demokratiju (pravo na samoopredeljenje), upravo je predstavljalo uvod u etnicke i verske konflikte.

* U kojoj meri je autoritarni sindrom prepreka ucvrscivanju demokratskog poretka? Po cemu je jos ovdasnje drustvo razlicito u odnosu na ostale zemlje u tranziciji?

• Istrazivanja pokazuju da patrijahalna autoritarnost koja, istorijski gledano, predstavlja vaznu komponentu srpske politicke kulture, ostaje stabilna, uprkos drustvenim i politickim promenama i prevratima. Ona se ogleda u podanickom odnosu prema nosiocima vlasti, nekritickom cenjenju autoriteta i paternalistickom odnosu izmedju pojedinca i drzave, dominaciji kolektiviteta, iz cega sledi populizam kao prevashodni metod ucestvovanja u javnom zivotu i plebiscitarnost kao manir u donosenju politickih odluka, visok stepen nepoverenja u institucije sistema, parohijalnu pripadnost...

Ta autoritarnost ima i drugu stranu - agresivnu. Ona je uslovljavala u politickim procesima odnos prema autoritetu i u trenutku kada je trebalo nesto menjati. Ovde su se kroz istoriju stvari najcesce menjale ubistvima vladara. Nije postojao prirodni proces donosenja odluka, kroz nistitucije sistema, vec se smatralo da ce personalnim uklanjanjem doci do promena u drustvu.

U svakom politickom razdoblju, medjutim, autoritarnost stice nova ishodista. Birokratizovana i autoritarna socijalisticka drzava, kult harizmaticnog vodje, jednopartijski politicki sistem, dali su joj poseban pecat koji je znacajno uticao na politicki zivot u prvim godinama politickog pluralizma. Ona je podjednako obelezila politicko ponasanje svih aktera politicke scene - pozicije i opozicije. Ovaj uticaj nije se ogledao samo u prihvatanju novog harizmatskog vodje, vec je obuhvatio i danas siroko rasprostranjene fenomene politickog zivota kao sto su: liderstvo i oligarhijsko ustrojstvo politickih partija, populisticka (umesto programska) podrska njihovih politickih pristalica, netolerancija prema drugacijem politickom misljenju i opredeljenju, tretiranje politickih protivnika kao neprijatelja koje valja unistiti, a ne samo pobediti...

* Egalitarizam, koji ste spomenuli kao trece vrednosno uporiste i okosnicu ove politicke kulture, izgleda da se veoma dobro "primio" i u socijalistickom sistemu, jer se i danas cesto pominje sa nostalgijom "kako se nekad dobro zivelo". Kako se moze objasniti taj ambivalentan, pa i protivurecan odnos prema novom politicko-ekonomskom sistemu?

• Najkarakteristicniji primer "nasledja" prethodne politicke kulture, jeste opstajanje etatisticke svesti i sa njom povezane koncepcije socijalne sigurnosti i pravde. Egalitarizam ovde vuce korene iz davne proslosti, vremena siromastva, kada se kao norma nametnuo tzv. princip ogranicenog dobra, i kada se smatralo da sve treba da se deli podjednako. Njihov opstanak vezuje se za sok tranzicije (gubljenje ekonomske i socijalne sigurnosti) i siromasenje. Stoga se i drustvo sa nostalgijom seca "starog" sistema. Danas, prema istrazivanjima, pozitivan odnos prema starom sistemu preovladjuje u jugoslovenskoj populaciji, bez obzira na generacijske ili statusne razlike.

Mada je zal za starim politickim i ekonomskim sistemom vezan uglavnom za ekonomske probleme, subjektivni, vrednosni, faktori kao sto je nasledjena etatisticka svest, ipak, presudno uticu na obim nostalgije. U jugoslovenskoj varijanti socijalizma, etatisticka svest se, primarno, ispoljavala kroz ideju o paternalistickoj drzavi koja na autoritaran, ali "pravedan" nacin raspodeljuje materijalno bogatstvo i brine za svakog pojedinca. Kada danas misle na stari sistem, ljudi prvenstveno imaju na umu ovu socijalisticku verziju "drzave blagostanja", gde je drzava najvazniji garant socijalne sigurnosti. Ambivalentan odnos prema ulozi drzave u ekonomiji uocen je u mnogim istrazivanjaima. Na primer, mada se dekalarativno zalazu za ekonomski liberalizam, privatizaciju, slobodno trziste i preduzetnicku inicijativu, u konkretnim stavovima moze se prepoznati ideja o jakoj pateranlistickoj drzavi. Protivurecnosti ekonomske svesti manifestuju se u tom smislu sto se prihvataju principi trzisne ekonomije, ali ne i individulane ekonomske posledice koje iz njih proizlaze.

Etatisticka svest, pritom, ima i neka aktuelna ishodista. Recimo, "nova" vlast, sastavljena od preobracenih komunista velikim delom zasniva svoju legitimnost upravo na tome sto se ponovo predstavlja kao garant socijalne sigurnosti i zastite najsirih slojeva.

Ocigledno da u okolnostima osiromasenja i egzistencijalne ugrozenosti, procene gradjana da promene drustveno-ekonomskog sistema ugrozavaju njihovu egzistencijalnu i socijalnu sigurnost, predstavljaju psiholosku okosnicu ambivalentnog odnosa prema promenama uopste. Dobar deo ljudi nije bio spreman za radikalne promene. Otuda i nesklad izmedju "javnog mnjenja" i "izbornog ponasanja", odnosno izmedju ocena legitimnosti sistema i izborne podrske vladajucem rezimu.

Vesna Bjekic (AIM)