Protesti kvare blagdane

Dok slovenacki mitropolit Franc Rode sirom zemlje otvara izlozbe Hristusovih kolevki, napravljenih u domacoj radinosti, veselo raspolozenje u Sloveniji kvari tek po neki sasvim nepredvidjen dogadjaj...

Ljubljana, 29.12.1998

U Gregorcicevoj ulici u Ljubljani, takoreci pred samim ulazom u Ministarstvo inostranih poslova i prekoputa zgrade slovenacke vlade (pored koje danonocno seta policajac) lezi ogromna kartonska kutija. Umotana je u providni polivinil i izlepljena plakatima: "Na Gregorcicevoj 20 strajkuje Darko Zupan, " "Slovenija krsi ljudska prava i slicno. Dovoljno upozorenje za prolaznike da se na tom mestu desava nesto neobicno.

U kutiji strajkuje gladju Darko Zupan, tezak jos samo 38 kilograma, trazeci pravdu. Ovo je vec drugi Zupanov strajk; prvi put je posle 57 dana strajka izvojevao jednu bitku, posto mu je ministar pravosudja priznao da se drzavni aparat ogresio u postupcima koji su vodjeni protiv njega te odobrio isplatu poprilicne svote, na ime odstete. Zupan, medjutim, nije bio zadovoljan; zato od drzave zahteva da mu plati novu odstetu, ovoga puta - zbog moralnog trpljenja.

Zupanov slucaj jeste samo jedan od nekoliko primera koji ozbiljno pomucuju bozicno raspolozanje, primeri na koje su stanovnici slovenacke metropole u ovo godisnje doba posebno osetljivi. Opisane (javne) proteste jednostavno ne mozete da zaobidjete, posto su locirani u strogom centru grada, uglavnom ispred slovenackog parlamenta, gde vec duze vremena cetvoro gradjana strajkuje gladju; tvrde da je to jedini nacin da privuku paznju javnosti, izrazavajuci svoj "protest prema politici Drnovsekove vlade", zbog cega gradsko jezgro podseca na morbidnu varijantu londonskog Hajd parka. Tako je Ljubljana uhvacena u klopku dijametralnih suprotnosti - na jednoj strani gradjani u strajku (neki vec sasvim iscrpljeni), a na drugoj slovenacki parlament, koji je prihvatanjem budzeta za narednu godinu te izborom poslednjeg, devetog sudije Ustavnog suda, "uspesno zakljucio tekucu godinu" i predao se uzicima bozicnih blagdana. I dok slovenacki mitropolit Franc Rode sirom zemlje otvara izlozbe Hristusovih kolevki, napravljenih u domacoj radinosti, veselo raspolozenje kvari tek po neki sasvim nepredvidjen dogadjaj.

Slovenacki Hajd park

Medju prvim strajkacima je bio magistar Mitja Svigelj, koji protestvuje zbog neefikasnosti vlade u otkrivanju velike prevare u Pivari u Laskom, gde su vodeci ljudi naredili da se uvozni, nekvalitetni hmelj mesa sa domacim, cime su ostetili fabriku za zavidnu sumu. Svigelj nije ostao samo pri pasivnom strajku, vec je ispred parlamenta uprilicio i spaljivanje slovenacke zastave, zbog cega je priveden u policijsku stanicu, ali je odmah potom nastavio da gladuje, lezeci na asfaltu (od koga ga deli samo parce kartona) i zasticen od niskih temperatura krpom polivinila; nedavno je preko elektronskih medija zapertio vlastima da ce se javno spaliti, ukoliko ne budu ispunjeni njegovi zahtevi za istragom u fabrici u kojoj je nekada i sam radio.

Drugi, sada vec kritican slucaj, jeste pomenuti Darko Zupan; razlog njegovog strajka jeste ônasilje drzaveö. Sve je pocelo 1992. godine, kada je Zupanu i njegovom prijatelju te predsedniku sicusne Republikanske partije Adolfu Stormanu slovenacka policija u raciji oduzela znatnu kolicinu novca i oruzja, namenjenog za sverc i prodaju u Bosni i Hrvatskoj. Zaplet je kasnije postao poznat kao "afera Tivoli", jer su Zupana i partijskog mu kolegu Stormana istom prilikom pretukli maskirani specijalci u ljubljanskom parku Tivoli. Iako su obojica tvrdila da su sve radila sa blagoslovom slovenackih vlasti, policija nije imala milosti. Zaplenjenjeno im je sve oruzje, 54 pistolja sa prigusivacima i municija iz arsenala nekadasnje JNA, koju su obojica uredno kupila (u slobodnoj prodaji) kod preduzeca Orbis, u Velenju. (Dato preduzece je bez protivljenja slovenackih vlasti preprodavalo oruzje nekadasnje JNA, uglavnom kupcima iz Hrvatske; ne treba ni podsecati da je trgovina tekla uprkos medjunarodnom embargu na prodaju oruzja svim drzavama nastalim na tlu bivse SFRJ.)

Rekonstrukcija dogadjaja pokazala je da je posle prvih, pocetnih uspeha, preduzetnistvo ova dva sitna biznismena, Zupana i Stormana, odnosno njihovo utrcavanje u sverc oruzjem izvan monopolskih sfera visoke politike, nekome zestoko zasmetalo. I desila se "afera Tivoli. " Na to je jos 22. maja 1998. godine upozoravao clanak objavljenu Delu pod naslovom "Zupan i Storman pokvarili racune ljudima iz ministarstva?" u kome je pisalo da su ova dvojica "provalila u monopolni polozaj nekih osoba iz tadasnjeg ministarstva unutrasnjih poslova ili ministarstva odbrane, koji su u to doba na veliko prodavali oruzje nekadasnje JNA Hrvatskoj, a profit trpali u sopstvene dzepove; Stormana i Zupana su se otarasili primenom represivnog aparata, koga su zloupotrebili u tu svrhu. "

U to vreme je trgovina oruzjem u Sloveniji bila veoma rasprostranjena, o cemu svedoce brojni dokumenti. Zanimljivo je da uprkos mnogim svedocenjima, na primer bosanskog zvanicnika Hasana engica, koji se kao poznati kupac u jednoj vecoj transakciji oruzjem cak pojavio i na sudu, kao i brojnim dokumentima koji su dokazivali umesanost Janeza Janse (tadasnjeg ministra odbrane), Darka Zvonara i mnogih drugih drzavnih sluzbenika u slicnim rabotama - niko od njih nije pretrpeo nikakve posledice. Tako jos uvek nije otkriven ni vlasnik 800 tona oruzja, "pronadjenog" na mariborskom aerodromu, koga su cuvali pripadnici slovenacke tajne sluzbe dok su se partijski mocnici medjusobno optuzivali za umesanost u trgovinu oruzjem.

Umesto sveobuhvatne istrage, stigmatizovane su samo "sitne ribe". Tadasnji ministar unutrasnjih poslova Andrej Ster nazvao je Zupana i Stormana "bitangama", zbog cega se nasao na meti stampe koja ga je podsetila da "samo sud moze da odlucuje je li neko skrivio kaznivu radnju". Tada su protiv Darka Zupana uvedeni razliciti postupci (zbog kaznjivih radnji) od kojih je drzava kasnije ili odustala, pustila ih da zastare ili odugovlacila. A onda se desio prepad kod Senozeca, gde se na parkingu stvorilo sest vozila punih maskiranih specijalaca, koji su automatskom paljbom potpuno unistili Zupanovo vozilo. Policija je tvrdila da je Zupan probao da probije blokadu, ali su izvestaji sudskog vestaka pokazali da su kola ostecena sa svih strana. Potom su tokom procesa misteriozno nestali svi dokazi - kako snimci sa mesta unakrsne, rafalne pucnjave, tako i snimak unistenog automobila. Odbacen je Zupanov zahtev da se izvrsi rekonstrukcija dogadjaja. Okrivljeni Zupan ostao je u ocima javnosti obelezen kao krivac, iako nije pravosnazno osudjen, sto je po misljenju Helsinskog Monitora Slovenije "krsenje clana 6/1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja garantuje javno i posteno sudjenje".

Bilo kako bilo, proces "drzave vs. Zupan" trajao je sedam godina, a sve se zavrsilo prvim Zupanovim strajkom gladju, cime je naterao drzavu da prizna (i plati) gresku. Jer - drzava je tada kapitulirala; posle 57 dana strajka gladju oglasila se administracija u oblicju ministra pravosudja, koji je uz nemustu opasku da se radi o "humanitarnoj" odluci priznao da je pocinjena greska i dao zeleno svetlo da se Zupanu na ime odstete za zaplenjene pistolje isplati 19 miliona tolara (oko 190.000 nemackih maraka).

Strajkaci kao pisci

Pocetni uspeh osladio se ne samo Zupanu, nego i njegovom drugu Adolfu Stormanu, pa su se dosetili da od drzave traze i odstetu za moralne muke

• ni manje, ni vise, nego 170 miliona tolara (1 dem = 97 tolara)! Birokratija je ovoga puta ostala gluva za njihove zahteve, pa su obojica ponovo pocela strajk gladju, smatrajuci da su redovni sudovi neefikasni. Ovaj bizarni zaplet i nije tako bezazlen, kako bi na prvi pogled moglo da izgleda - Zupan je u medjuvremenu spao na 38 kilograma telesne tezine, sa javnoscu komunicira samo preko Adolfa, kome, po svemu sudeci, na pamet ne pada da ubedjuje svog kamarada da odustane od samoubilackih namera, pa radije objavljuje fotografije izmucenog Zupana na zakupljenim stranicama Interneta. Sto, svakako, ne umanjuje odgovornost drzave za nastalu situaciju.

I ostali strajkaci gladju muku muce sa drzavom i njenim organima; Ladislav Percic iz Celja gladuje zbog nepravedno izvedenog postupka denacionalizacije, a Alojz Smole zbog uskracivanja roditeljskih prava. Svi strajkaci tvrde da su spremni da idu do kraja, a jedini koji to nije jeste cuveni major slovenacke vojske Ladislav Troha, koji je pocetkom decembra prekinuo protest ispred parlamenta zbog propusta u Slovenackoj armiji i latio se pisanja knjige, na istu temu. Sve je stvar procene, pa je Troha ocenio da je pametnije pisati bestseler, nego gladovati na betonu, posebno kad je okolna temperatura -8 C.

Dok traju pregovori i igra zivaca izmedju iscrpljenih strajkaca i vlasti, slovenacko pravosudje grca zbog pola miliona neresenih slucajeva. Sto je dovoljan razlog da katolicki i novogodisnji blagdani u Sloveniji ni ove godine ne prodju sasvim bez mrlja.

Igor Mekina (AIM, Ljubljana)