U ZNAKU DODIKA

Republika Srpska u 1998.

Citava 1998. godina u RS prosla je kroz kabinet srpskog premijera. Zato je prica o toj godini zapravo prica o njemu

Banjaluka, 26. decembar 1998. (AIM)

Kada je desetak dana uoci madridske konferencije americki izaslanik za Balkan Robert Gelbard doputovao u Banjaluku i na zatvorenom sastanku Milorada Dodika ocitro ukorio za sporo provodjenje naloga medjunarodne zajednice, bio je to ne samo signal dolazece konferencije, koja je bosanske entitete ucinila jos manjim nego sto jesu, nego i najava kraja politicki najosjetljivije godine u RS. Kada je Dodik stupao na vlast u drugoj polovini januara, AIM je pisao kako ce, iako covjek kome je nacionalizam stran, biti prinudjen da se na vlasti pokaze nacionalno mnogo osjetljiviji nego sto zapravo jeste. Tako je i bilo, s tim sto su nacionalisti esdeesovskog i radikalskog pedigrea Dodikovu politiku ocjenjivali suvise popustljivom prema medjunarodnoj zajednici, dok su predstavnici Zapada u BiH, iako mnogo obazrivije, prigovarali srpskom premijeru da bi mogao i efikasnije da implementira ne samo slovo Dejtona vec i ono sto se u svijetu naziva njegovim duhom. Dodik nije imao ni previse izbora ni manevarskog prostora u 1998. iako ga je Karlos Vestendorp predstavljao kao najperspektivnijeg politicara u BiH, a Medlin Olbrajt njegov ulazak u svoj kabinet nazvala dahom svjezeg vetra.

DVA ZLA: Dodik je mandat provodio u prilikama koje je mogao definisati izborom izmedju dva zla: na jednoj strani bila je SDS, koja ga je optuzivala za izdaju, a na drugoj medjunarodna zajednica koja ga je pozurivala i od cije ga je podrske toliko znala zaboljeti glava. Na jednoj strani bio je novac iz svijeta, suma nedovoljna da bi se planiralo bilo sta na rok duzi od ponedeljka, ali sasvim dovoljna da se prezivi, na drugoj strani nacionalna retorika, koja je jos uvijek lakse ulazila u biracke usi nego prica o kreditima i novcu. Na jednoj strani bio je Slobodan Milosevic, cija podrska je Dodika skupo kostala, na drugoj njeno uskracivanje koje ga je kostalo jos skuplje. Na jednoj strani Dodik je imao zbrda-zdola sklepanu vladu od reanimiranih predratnih ljevicara i lijecenih ratnih esdeesovaca, na drugoj novinare koji su manje bili spremni da mu oproste nego ijednom od petorice njegovih prethodnika. Dodik nije bio neodlucan: za podrsku iz svijeta ne samo da je otvorio front sa SDS-om nego sa svakim njegovim clanom ponaosob; za kredite iz inostranstva nacionalnu retoriku prepustio je koalicionom partneru Biljani Plavsic.

Potpuno je ignorisao teren, sa koga su dolazili signali da narod jeste primio platu, ali da ni Dodik ni Vestendorp zajedno nemaju tih para da pokriju njegove nacionalne strahove. Jeste da je federalni premijer Edhem Bicakcic rekao da je srecan sto su Srbi najzad dobili vladu sa kojom se moze raditi, ali vise od Bicakcicevog zadovoljstva Dodik je pobudio podozrenje u Sarajevu, gde su ga vladajuci nacionalisti dozivjeli kao opasnog vijesnika prekomponovanja politicke scene u BiH. Jeste da je demokratska Srbija pozdravila pobedu Biljane Plavsic nad SDS-om, ali cak i beogradski kolumnisti neskloni Milosevicu pisali su da Srbija jeste pala nisko, ali jos ne toliko da bi je iz blata vadio jedan mali trgovac iz Laktasa.

KOMPROMIS: Na kraju, kada je ljetos projekat demokratizacije RS dospio u ozbiljnu krizu, koja traje do dana danasnjeg, Dodik je dobio vremena da shvati da, iako je BiH drzava pod mekim medjunarodnim protektoratom, on sam jos nije dovoljno jak da ignorise raspolozenje sa terena i iz komsiluka. Naravno, sve to ne znaci kako se Dodik izmedju zaheva iz sveta i zahteva sa terena dosledno povinovao prvom. Istina, bio je opredeljen u tom pravcu, ali problem je bio u tome sto jedno bez drugog nije islo. Na kraju godine, medjutim, Dodik je dobio priliku da iz tog raskoraka relativno uspjesno izadje i to je, cini se, njegova poslednja sansa da istovremeno spasi i sebe i reforme. Naime, na jednoj strani, koliko god je Vestendorp preuzimao kormilo u BiH, srpske nacionalne stranke morale su bar deklarativno da se izjasne za Dejton i provodjenje medjunarodnih naloga. Problem je bio u tome sto je njihovim retorickim priblizavanjem Dodiku u borbi za vlast rasla njihova medjusobna netrpeljivost. Sa druge strane, Vestendorp je svim silama podrzavao Dodika, ali, srpski premijer se mogao uveriti poslije Madrida, ne kao nezaobilaznu politicku figuru u RS bez koje bi nesto od planiranog propalo, vec vise kao zastitni znak jedne medjunarodne intencije u BiH. Drugim rijecima, kakvo je zaista medjunarodno povjerenje na kraju '98. bilo prema Dodiku (i liderima ostalih nacionalnih zajednica), pokazao je Madrid, poslije koga je sasvim svejedno ko ce biti na celu srpske vlade jer se ona o svemu pita sve manje i manje. Zbog toga srpskom premijeru nije preostalo drugo nego da trazi zajednicki jezik sa Nikolom Poplasenom i SDS-om. Da je nesto od dogovora napravljeno, postalo je jasno poslije Madrida, kada je na SRT prikazana reportaza o povratku srpskih politicara sa konferencije, gdje se Dodik i Poplasen vide u necemu sto zaista lici na srdacno raspolozenje. Istovremeno, u izjavama poslije konferencije, koja je zavrsena uz dosta zahtjeva svim nacionalnim grupama, ni SDS ni Poplasen nisu u javnosti potapali Dodika kao Vestendorpovog prijatelja iako bolju priliku nisu mogli dobiti. To je bilo doboljan signal da je kompromis srpskih politickih blokova na pragu. Prema izvorima AIM-a, Dodik ponovo ima velike sanse da postane premijer, ali uz velike ustupke i polovinu portfelja u vladi koje ce morati da ponudi SDS-u i radikalima. Time se u '98. godini opisuje jedan vazan politicki krug u RS. Naime, u toj godini promijenjena je srpska politicka retorika, ispunjeno je nesto zahtjeva iz svijeta, ali nista od demokratije nije moglo da dopre do RS. Naravno, nije ni moglo upravo zbog usijane klime izmedju srpskih blokova, koja je trajala citave godine. Iz istih razloga cekalo se i sa ispunjenjem brojnih dogovora koje su Srbi sklopili sa medjunarodnom zajednicom, a koji se nisu mogli provesti bez koliko-toliko tolerantnije atmosfere. Ako ga zaista bude, Dodikov sporazum sa nacionalistima mogao bi biti vazan trenutak za 1999., tim prije sto su tokom prosle godine oba srpska bloka pokazala mnogo vise uspjeha kada su pakostili jedni drugima nego da kada su pokusavali da ucine nesto za sebe. Ne samo zbog tog kompromisa prica o RS u '98. zapravo je prica o Miloradu Dodiku. Svi drugi bili su znacajni tek u odnosu prema njemu.

Zeljko Cvijanovic (AIM)