Drzavne subvencije za pluralizam

Ljubljana, 24.12.1998

U novi slovenacki Zakon o medijima usao je i amandman koji umnogome menja medijsku sliku; sve je pocelo predlogom demohriscana da se novinama koje imaju tiraz od 8000 do 25000 primeraka odobri posebna, drzavna finansijska pomoc

Ideja je na prvi pogled neobicna, iako slicna resenja jos odavno postoje u zapadnim zemljama; uostalom, nije li funkcija medija da objektivno izvestava publiku, sto sigurno ne bi bilo moguce ukoliko bi medijski prostor bio monopolno podeljen. Zato je opstanak mnostva medija u interesu i drzave same. Sto je dovoljan razlog za vlade evropskih drzava da medijima, koji igraju vaznu javnu ulogu a ne mogu da opstanu na trzistu zbog isuvise niskog tiraza - dodele finansijsku pomoc.

Vremenom su i vlasti u Sloveniji dosle do zakljucka da je primena istog sistema neophodna, zahvaljujuci veoma malom trzistu; vec sada su posledice borbe na skucenom medijskom dvoristu doista tragicne. Medijska slika u Ljubljani i sire na prvi pogled izgleda dobro, ali je, zapravo, veoma losa. Malo trziste je krivo da su ostroj konkurenciji preziveli samo najveci mediji, koji se dobrim delom finansiraju iz prodaje tabloida. Nedeljnici jedva opstaju (oko 15.000 stampanih primeraka), tako da su postali zrtve finansiranja "sa strane" (placene reklame, koje dobijaju, ili - ne dobijaju, ako nepisu "po ukusu" - preko politickih lobija, sto se naziva finansiranjem iz ôneformalnihö izvora) i slicno. Zato nije nista neobicno da su tokom poslednjih nekoliko godina u Sloveniji propale tri dnevne novine (desnicarski Slovenec, liberalna Republika i konzervativni Jutranjik, koji je izlazio nepunih mesec dana). Srozavanje kvaliteta u svim medijima uopste povezano je i sa porastom ksenofobije i nacionalizma odmah posle osamostaljenja Slovenije.

Iako je Slovenija pre 1990. godine predstavljana kao "ostrvo slobode", gde je zastita ljudskih prava i briga za prava raznih marginalnih grupa bila takoreci zastitni znak slovenackog drustva, posle osamostaljenja se mnogo sta promenilo. Rat je doslovno izbrisao jak mirovni pokret, a kada su pripadnici nekadasnje opozicije preuzeli vlast, najednom su se na udaru nezakonitih postupaka nasle nove marginalne grupe, koje cine pripadnici nekadasnjeg (omrznutog) drzavnog aparata.

Neposredan povod za akciju demohriscana bio je slucaj nedeljnika Mag. Ovaj "desno" usmereni nedeljnik upao je u los finansijski polozaj pre svega zbog eksperimenta sa dnevnikom Jutranjik, koji nije izdrzao na trzistu niti mesec dana. Mag je zamolio za pomoc Ministarstvo privrede, odakle je stigao odgovor da ne ispunjava trazene kriterijume. Tako se porodila ideja o drzavnoj potpori za "pluralizaciju medija", slicna onoj koju je Peterleova vlada 1991. godine dodelila projektu "Slovenac"(milion nemackih maraka za osnivanje ove dnevne novine). Tada su, medjutim, nesistematicna drzavna pomoc, kao i niska profesinalna ravan ubrzo obezvredili i pomenuti napor Peterleovog kabineta te je Slovenac neslavno propao. Slicno je prosao i dnevnik sa drugog pola politickog spektra (blize levici), dnevni list Republika, koji je finansiran iz para slovenacke manjine, zbog cega ga je desnica nazvala Trojanskim konjem "Kucanovog klana". Republika nije uzivala u drzavnoj pomoci i veoma je izvesno da ne bi propala, da ju je dobila. Bilo kako bilo, sadasnja situacija u Sloveniji je gotovo identicna periodu pre 1991. godine - gotovo ceo medijski kolac i dalje drze tri najvece novinske kuce - Delo i Dnevnik, u zapadnom delu Slovenije, i mariborski Vecer, u istocnom.

Pluralizam medija

Sve to ne vazi i za ostali deo medijskog spektra, koji je od 1991. godine pa do danas doziveo radikalne promene. Tako je drzavna Radio- Televizija, umesto da ostane pod neposrednom kontrolom vlade (sto je slucaj u Srbiji), usvajanjem novog Zakona o javnom obavestavanju postala javna. U skladu sa novim zakonodavstvom, od 25 clanova Saveta RTV Slovenije (a Savet postavlja urednike!), slovenacki parlament moze da imenuje samo pet clanova, i to pod uslovom da ne smeju biti poslanici. Ostalih 20 mesta u Savetu pripada razlicitim organizacijama "civilnog drustva" - od Drustva novinara, pa do Crkve. Tako je postignuto da politicke stranke nemaju direktan uticaj i ne diktiraju uredjivacku politiku nacionalne televizije. Doduse, posto imenovanje generalnog direktora nacionalne TV (koga predlaze Savet) mora da aminuje parlament, nekakav uticaj drzave na javnu televiziju jos uvek postoji, iako u veoma razblazenoj verziji.

Druga, i mozda vaznija brana koja sprecava drzavni medijski monopol jeste postojanje realtivno jakih i autonomnih elektronskih medija. I u Sloveniji se pokazalo koliko je raspodela raspolozivih frekvencija presudna stvar; posle osamostaljenja Slovenije nadleznost nad dodeljivanjem radijskih i televizijskih frekvencija (kojima je pre toga, u skladu sa pravilima Internacionalne telekomunikacione Unije iz Pariza, raspolagala JRT) preuzela je republicka uprava za telekomunikacije odnosno vladin Ured za telekomunikacije. To je znacilo da je nacionalnoj televiziji oduzet monopol nad frekvencijama. Odeljenje "Predajnika i veza" pretvoreno je u samostalnu jedinicu unutar nacionalne TV, a podela frekvencija vrsena je u skladu sa posebnim pravilnikom vlade.

Podela novih frekvencija zavrsena je, uglavnom, tokom 1993. i 1994. godine. U to vreme je Ured za telekomunikacije podelio cak 86 frekvencija; zanimljivo je da u toj raspodeli vaznih radio i televizijskih frekvencija (koje prekrivaju gotovo celu teritoriju Slovenije), nacionalna televizija nije dobila niti jednu novu, dok su nekomercijalne TV stanice dobile dve, a komercijalne TV stanice cak sest znacajnih frekvencija.

Rezultat ovog procesa jeste da u Sloveniji danas postoje cetiri televizijske stanice koje pokrivaju oko 95 odsto drzavne teritorije. Pored Kanala A, koji je u vlasnistvu Scandinavian Broadcasting Systems i TV 3, koji je televizijsko prosirenje demohriscanskog "Radija Ognjisce," najvazniji konkurent javnoj slovenackoj televiziji (jos uvek samo Prvi i Drugi program) postala je POP TV koja ovih dana slavi trecu godisnjicu emitovanja. POP TV je osnovana zahvaljujuci investiciji medjunarodnog akcionarskog drustva CME (Central European Media Enterprises) koje je u ovaj ambiciozni projekat ulozila oko 25 miliona americkih dolara, oslanjajuci se na do tada postojece privatne televizije Meglic (MMTV) i Tele 59. Slicne komercijalne televizije je ista kompanija (CME) osnovala u eskoj (poznata NOVO TV), Nemackoj, Rumuniji i u Madjarskoj...

Naravno, najzanimljiviji su rezultati koje je donela opisana pluralizacija medija. U Sloveniji su javno-mnenjske ankete vec posle mesec dana od uvodjenja POP TV-a pokazale da vecina domacih gledalaca radije gleda prinovu, POP TV, nego kanale TV Slovenije. U istrazivanju raspolozenja gledalaca, koje je sprovela agencija Ninamedija, na pitanje "Koja televizija ima bolje zabavne programe?" cak 83 odsto ispitanika daje prednost POP TV, a samo 8,3 odsto izrazilo je vernost TV Sloveniji. Istina, informativni program TV Slovenije sa 55,8 odsto glasova jos uvek prednjaci ispred dnevnika POP TV-a, koga smatra boljim tek 26,8 odsto gledalaca, sto nije smetalo da opsta pozitivna ocena bude u korist programa POP TV i to sa 55,8 odsto glasova onih koji misle da je taj program bolji od nacionalne televizije. Samo 16,5 odsto gledalaca obe televizije dalo je prednost TV Sloveniji u odnosu na POP TV.

Slicni su i podaci o prosecnom broju gledalaca; prema podacima Instituta za istrazivanje medija iz Ljubljane, u najvaznijem televizijskom terminu (od 19 do 23 casa) POP TV prati 45 odsto gledalaca, Prvi program TV Slovenije 37 odsto, Drugi program TV Slovenije 4 odsto a ostale TV stanice 14 odsto gledalaca. Svi ovi pokazatelji su na kraju uticali da rigidna nacionalna TV Slovenija pocne da se prilagodjava trzistu i menja svoj koncept rada i informisanja, nasledjen iz socijalizma.

Podeli, pa vladaj

Cela ova prica ima, naravno, i drugu stranu. Vecina frekvencija za najvaznije TV komercijalne programe, koji danas postoje u Sloveniji, bila je podeljena do 23. aprila 1994. godine, dakle tacno do dana kada je poceo da vazi novi Zakon o javnom obavestavanju, zakon koji je u mnogome ogranicio podelu frekvencija komercijalnim radio i TV stanicama. Prema slovu starog zakona za preraspodelu frekvencija nije trebalo raspisati konkurs, tako da su poznavaoci slovenackih politickih prilika u "bratskoj podeli" TV frekvencija demohriscanskom (katolickom) TV 3 i liberalisticki orijentisanom POP TV - videli politicki dogovor. Dakle, moglo bi se reci da je slovenacki medijski pluralizam (koji je preduslov za ravnopravnu politicku utakmicu) rezultat politicke podele i dogovora izmedju vladajucih elita. U skladu sa tom tezom treba izvuci i pouku iz te, do sada najuspesnije "tranzicije" medija na ex- jugoslovenskim prostorima - da bi uopste doslo do demokratizacije medija potrebno je da se na izborima (i drugim politickim sredstvima) u neravnopravnoj medijskoj borbi prvo izbori - vlast!

Jos jedna strana ove TV price, vezane za opstanak slovenacke nacionalne TV, nasledjene iz prethodnog rezima, neodoljivo asocira na svoje juzne posestrime. Jer, i u Sloveniji se na glas govori o ociglednoj neefikasnosti nacionalne televizije. U toj instituciji, koja je do sada proizvela gubitak tezak 15 miliona nemackih maraka, uprkos tolikoj steti, jos uvek je sve po starom - ima 2.400 redovno zaposlenih i 4.400 honorarnih saradnika, medju kojima su i zanimanja poput "prepisivac partitura" i slicni "nasusni" profili. Stoga TV kriticari za TV Sloveniju nemaju patriotskih osecanja; novine je posprdno opisuju kao "radio u bojama" ili "novinu na struju" (zbog poznate nekreativne, dosadne i staticke prezentacije vesti i loseg teleteksta).

Bez obzira na sve to, Slovencima bar ostaje zadovoljstvo da mogu da izbegnu nacionalnu TV i gledaju neku drugu TV stanicu; zato slovenacka medijska tranzicija jasno pokazuje kakve su pozitivne posledice demonopolizacije drzavnih elektronskih medija te kako je, ako postoji politicka volja, moguce ôrazvlastitiö drzavnu televiziju i napustiti zastareli sistem uspostavljen jugoslovenskim Zakonom o sistemu veza iz

1. godine... Subvencije malim stampanim medijima trebalo da daju dodatni pozitivan uticaj na pluralizam medija; manja zavisnost od trzista (tj. od nacionalizmom prepojenih masa) u principu bi mogla da znaci i vise medijske paznje za probleme ljudskih prava, vladavinu zakona i toleranciju.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)