PODUJEVO, A STA JE SLEDECE...?

(Za AIM Podgorica pise dopisnik iz Pristine)

Jucerasnje tesko srpsko-albansko odmeravanje snaga kod Podujeva predstavlja kontinuitet sa sukobima zabelezenih tokom primirja u drugim delovima Kosova. Kao sto je poznato, primirje je proglaseno sredinom oktobra, nakon dogovora koje su u Beogradu postigli americki izaslanik Ricard Holbruk i predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milosevic. Po broju angazovanih snaga, po kolicini uopotrebljene vatrene moci i po sirini teritorija, podujevska operacija je najveca koje su srpske snage preduzele u uslovima primirja. Pre ove, najveca operacija u toku primirja bila je izvedena u vise sela regiona Decane - Djakovica. Ta operacija bila je objasnjena kao akcija hvatanja izvrsitelja ubistva sestorice srpskih mladica u jednoj kafani u Peci, a ova poslednja proganjanjem napadaca koji su u samom Podujevu ubili jednog srpskog policijskog inspektora.

Regija u kojoj je izvedena podujevska operacija prostire se otprilike po liniji sever -jug, u duzini od oko 17 kilometara. Celo podrucje sa oko desetak, uglavnom ravnicarskih sela od proslog leta je pod kontrolom UCK-a. Nalazi se zapadno od strategijski znacajne saobracajnice koja preko Podujeva povezuje Beograd i deo Srbije sa PriStinom i dalje vodi ka Skoplju i Makedoniji. Dalje prema zapadu, ovo podrucje se naslanja na planinski kraj Salja e Bajgorës, takodje pod kontrolom UCK-a, koja se prostire do linije Kosovska Mitrovica - Vucitrn, preko koje se celi prostor povezuje sa Drenicom.

Cinjenica da se pojas u kome su vodjene oruzane operacije nalazi izmedju magistralnog puta Podujevo - Pristina i Salja e Bajgorës je od sustinskog znacaja za sagledavanje okvira, kao i motiva i ciljeva same operacije. Pre svega treba imati u vidu da srpske snage tokom letosnjih operacija nisu uspele da prodru na taj teren i da je cela organizaciona mreza na tom podrucju ostala netaknuta. Smatra se da je na tim prostorima UCK uspela da pretekne ostala podrucja u vojnoj organizaciji, profesionalizaciji i pripremljenosti.

Verovatno i zbog toga su na tom uzanom prostoru srpske vlasti angazovale oko stotinu vojnih i policijskih vozila, od kojih je, prema albanskim izvorima oko 50, a prema stranim oko 40 oklopnih vozila, uglavnom transportera i tenkova. Podrucje je granatirano uglavnom iz topova i minobacaca. Govori se o najmanje jednom poginulom Albancu, ali o nastradalima jos nema pouzdanih informacija. Albanski izvori prenose da su na nekim mestima vodjeni teski sukobi i da su lokalne snage UCK-a unistile vise srpskih vojno-policijskih vozila. Stanovnici nekoliko albanskih sela bili su evakuisani u mirnija susedna podrucja.

Srpska objasnjenja, zvanicna i nezvanicna bila su u ponecemu kontradiktorna ili nedorecena. Policijski organi saopstili su da su se pripadnici policije povukli i da je cela operacija bila okoncana tokom popodneva. Medjutim, pozivajuci se na srpske vladine izvore, u OEBS-u je prosle noci saopsteno da vojne jedinice nisu bile povucene. Iz vladinih i policijskih izvora moglo se saznati da je ova lokalna policijska operacija izvedena u cilju hvatanja napadaca koji su ubili policijskog inspektora. Zvanicni vojni organi saopstili su da je vojska na tom terenu izvodila uobicajene vezbovne aktivnosti. U toku vezbi izvrsen je napad u kome su bila ranjena dvojica njenih pripadnika.

To su uobicajena objasnjenje srpskih vlasti za sve oruzane akcije i operacije koje izvode na Kosovu vec vise od godinu dana. Na isti nacin bile su objasnjene i sve represivne i nasilnicke akcije protiv kosovskih Albanaca u proteklih 18 godina. Poslednje dve oruzane akcije, ona u regiji Decane - Djakovica izvedena sredinom decembra i ova sadasnja u Podujevu predstavljaju klasicne primere neuverljivosti tog sablona. Operacija sa oklopnim i drugim vozilima u regiji Decane - Djakovica izvedena je navodno u cilju hvatanja napadaca u peckom kaficu. Da se, verovatno radilo o povodu za odmazdu, odnosno za preduzimanje akcije sa cisto vojnim i politickim ciljevima ukazuju bar dve cinjenice. Prvo, to podrucje je bar 30 - tak kilometara daleko od Peci. Drugo, ono je od pocetka kosovskog sukoba bilo poznato kao znacajno uporiste UCK-a u zapadnim delovima Kosova, a u znacajnoj meri i sada je pod njenom kontrolom. U toj akciji bila su ubijena dva Albanca. Bilo je hapsenja, mnogi stanovnici su opet napustili svoja sela, ali jos nije bilo zvanicnog saopstenja u kojem se sa sigurnoscu moze tvrditi da se radi o uhapsenim pravim pociniocima ubistva u peckom kaficu, naravno osim redovne propagandne pratnje od strane provladinih medija koji obicno apripori pripisuju krvicu uhapsenim osobama. Za operaciju kod Podujeva opravdanje je daleko neuverljivije. Naime, koncentracija srpskih snaga bila je vidljiva od ranije, napad je ocekivan svakog casa, bar u poslednjih nedelju dana, a policijski inspektor bio je ubijen tri dana pre pocetka operacije.

Uverljivija bi trebalo da budu objasnjenja vezana i uopste, uglavnom za negativne tokove na terenu i u oblasti diplomatije. Na Kosovu bi trebalo da bude na snazi neko primirje koje nisu potpisale strane u sukobu i za koje nisu propisana ni najminimalnija pravila ponasanja i odgovornosti za njeno sprovodjenje. Po svemu sudeci nisu bila opravdana ocekivanja da ce se ono uspostaviti i odrzati iskljucivo pretnjama i pritiscima izvana. Takodje, sada se moze reci da se nije racunalo da ce ta konfuzija biti izvor ambicija strana u sukobu da svoje vojne i politicke ciljeve ostvare i u uslovima primirja.

Pokusaji stranih posmatraca, odnosno verifikatora da tako znacajne praznine popune, uglavnom usmenim ili dogovorima druge vrste sa lokalnim komandanatima UCK-a i srpskih policijskih jedinica, zbog sustinskih manjkavosti primirja, od pocetka nisu imali vecih izgleda za uspeh. Prvi i, kako se pretpostavljalo, najsolidniji lokalni dogovor o primirju postignut je upravo za podrucje gde je vodjena jucerasnja operacija. Ne moze biti bez znacaja cinjenica sto je lokalni dogovor o primirju koji je izgledao najstabilniji, prekrsen izbijanjem najveceg sukoba zabelezenog na Kosovu od proglasenja prekida vatre sredinom oktobra.

Nakon vise najavljenih rokova za postizanje albansko -srpskog politickog dogovora i zatim njihovog odlaganja, upravo za vreme primirja ispostavilo se da nije uspela ni posrednicka diplomatska misija americkog ambasadora Kristofera Hila. Zapravo, vise je rec o tome da nije uspeo taj nacin posredovanja u resavanju kosovske krize. Izgleda da se sada cine pokusaji za pronalazenje drugacijeg nacina posredovanja, ali stavovi o tome jos nisu iskristalisani ili uskladjeni.

Ovaj tok stvari neposredno utice na ulogu misije verifikatora. Stice se utisak kako ni njima samima mnogo sta nije jasno. Njihovi izvestaji koji dopiru do javnosti ukazuju kako oni sebe na Kosovu nalaze u ulozi isturenog aparat na terenu, pre svega u funkciji akcija i potreba medjunarodne diplomatije. Medjutim, svodjenje njihove uloge iskljucivo na tu funkciju krije opasnost pragmaticne instrumentalizacije. To se nece izbeci ukoliko se ne ucine napori da se prevazidje sada vec prisutna tendencija podesavanja cinjenica na terenu sa dnevnim potrebama i prioritetima medjunarodne diplomatije. Takvo podesavanje cinjenica nece mnogo pomoci diplomatiji, a lako moze da iskopromituje samu verifikatorsku misiju u celini.

Medjutim, ne treba izgubiti iz vida cinjenicu da profil misije jos nije jasno definisan. Nejasnoce diktira sama situacija i verovatno je da ce razvoj dogadjaja neposredno uticati na jasnije definisanje njene uloge. Stice se utisak kako trenutno verifikatorska misija ide u pravcu transformisanja u misiju za uspostavljanje, odrzavanje i nametanje prekida vatre. Ova uloga najvidljivija je postala upravo tokom podujevske operacije. Verifikatori su neposredno pratili situaciju i verovatno je da su svojim pritajenim savetima i zahtevima pomogli u ostvarivanju potreba jedne ili obeju strana za povlacenjem na polazne pozicije. To su zapravo prikrivene dobre usluge koje se cine na najdiskretniji moguci nacin.

Podujevsku operaciju treba beleziti kao dosada najveci prekrsaj kosovskog primirja, ali i kao dogadjaj koji moze biti poucan za sve. U zapadnim metropolama, posebno u NATO-u osudjen je kao ispad koji ne treba da se ponovi. Generalni sekretar NATO-a Solana podsetio je da je i dalje na snazi pretnja bombardovanjem. Iz ovih reakcija, Beograd je mogao da zakljuci kako poslednje kritike koje Zapad upucuje UCK-u ne treba tumaciti kao zeleno svetlo za izvodjenje bilo kakvih vojnih ili drugih akcija, posebno ne protiv albanskog stanovnistva. Znacajna pouka za Beograd trebalo bi da bude i cinjenica potvrdjena i u podujevskoj operaciji da UCK postaje cinilac koji ne treba do kraja potceniti.

Decembarski dogadjaji upozoravaju UCK da treba da se kloni ponasanja koja izazivaju kritike sa Zapada i takvih koje srpske vlasti mogu iskoristiti kao povod za preduzimanje manjih ili vecih vojno-policijskih akcija. Uprkos ostre retorike i pretnji, rukovodstvo UCK-a je svesno da je primirje, makar i ovako nestabilno, u najvecem interesu UCK-a i kosovskih Albanaca. Zbog toga formulaciju iz jucerasnjeg saopstenja Glavnog staba UCK-a da primirje gubi smisao nakon podujevske operacije, ne treba tumaciti kao otkazivanje spremnosti za postovanje prekida vatre. U najgorem slucaju, to moze znaciti da ce pripadnici UCK-a, kako je rekao jedan njen predstavnik, odgovoriti na srpske napade.

Fehim REXHEPI