IZNUDJENA PRIVATIZACIJA

Srbija izmedu ekonomske krize i politickih ambicija

Kako se povecavaju ekonomske teskoce Milosevicev politicki centar pokazuje sve manje averzije prema privatizaciji privrede, narocito u korist spoljnih investitora

AIM, PODGORICA, 23. 12. 1998. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Nesavladivi termometar stanja u ekonomiji SRJ, crni devizni kurs, opasno se zaljuljao pri kraju ove 1998. godine i tako pokazao da se nova ekonomska kriza ne moze prikriti ruzicastim planiranjem boljih prilika u iducoj 1999. godini. Cinjenica da je od prolecne devalvacije dinara za visokih 83 odsto, u narednih sedam meseci realni komercijalni kurs domace valute za oko 30 odsto nadmasio oficijelni fiksni paritet prema zapadnoevropskom novcu - vec sama po sebi pokazuje da su prilike u jugoslovenskoj privredi sve gore i gore. Nikakva specijalna objasnjenja tekuceg lelujanja crnog kursa dinara prema nemackoj marki i nisu potrebna kada se istakne okolnost da su devizne rezerve Narodne banke Jugoslavije oficijelno na nivou nesto manjem od 400 miliona dolara, a prema procenama strucnjaka realno su nesto iznad 200 miliona dolara. Posto je to iznos manji od jednomesecne vrednosti uvoza ove drzave i prakticno tek nesto veci od prosecnog jednomesecnog spoljnotrgovinskog deficita, jednostavno se moze reci da je SRJ na korak od deviznog kolapsa, sto istovremeno znaci da je tek na korak od nove ekonomske katastrofe, to jest duboke proizvodne stagnacije, teske energetske oskudice i krize svakovrsnog snabdevanja gradanstva.

Nasuprot takvih okolnosti, ili mozda upravo zbog njih, Slobodan Milosevic, predsednik SRJ, na nivou retorike i taktike ponovo se vratio politici konfrontacije sa medjunarodnom zajednicom oko Kosovskog pitanja, a istovremeno je preko prave ofanzive megalomanskog planiranja pokusao da uveri jugoslovensku javnost da iduce god ine dolaze bolja vremena. Nasuprot prakticno ponovne ekonomske izolacije Evropske unije, jugoslovenski planeri su za iducu godinu, pre svega, predvideli rast drustvenog proizvoda od 7 odsto, kako bi sve ostale projektovane proporcije mogle da izgledaju ostvarljivo.

Koliko je rec o nerealno postavljenom cilju jednostavno pokazuje serija pokazatelja o porastu drustvenog proizvoda od

1. godine do danas. Te prve godine novog super dinara drustveni produkt je (sa male osnovice iz katastrofalne 1993. godine) porastao za 6,5 odsto, a zatim je 1995. godine povecan tek za 3,8 odsto. Nakon labavljenja svetskih sankcija, 1996. godine je povecan za 5,8 odsto, pa je 1997. godine narastao za vise od 7 odsto, da bi se tempo oporavka ove godine znatno usporio, pa je stopa rasta pala na oko 4 odsto. Sta je to sto bi danas dalo osnova ocekivanju da ce se iduce godine tempo rasta jugoslovenske privrede ubrzati, cak i u odnosu na prosek iz nekoliko predhodnih godina?

Jednostavno, ne vidi se ni jedan jedini razlog za planiranje lepseg vremena, osim mozda nade da bi neka ubrzana privatizacija jugoslovenske privrede, i to pre svega njena prodaja inostranim strateskim partnerima, mogla naglo u zemlju privuci enormna devizna sredstva potrebna za ubrzanu domacu produkciju. Milosevic se sigurno dobro seca da ga je 1997. godine spasla prodaja polovine Telekoma za oko milijardu dolara, pa je sada, stice se utisak, razaslao raznovrsne signale da je spreman da nastavi prodaju kljucnih preduzeca, bez ikakvih starih ideoloskih rezervi prema privatizaciji u celini, a posebno prema raspordaji domace industrije strancima.

U prilog ovog utiska nedvosmisleno govori pozurivanje prodaje Beocinske cementare, Francuzima ili Britancima za oko 350 miliona nemackih maraka, uzimanje robnog kredita od svedskog Eriksona u slicnoj vrednosti (preko Marjanovicevog Progresa, a korist Kompanije Braca Karic), kao i napadna objava da je pancevacka Petrohemija procenjena na blizu milijardu nemackih maraka i da ce uskoro biti spremna da svoje deonice ponudi na prodaju i na londonskom trzistu kapitala. Pri svemu tome, Milosevic ocigledno racuna na to da bi velike evropske kompanije koje imaju izvesne probleme s plasmanom i tempom razvoja (poput Eriksona) uspele da kod svojihvla da isposluju pojedinacno probijanje evropske zabrane investiranja u Jugoslaviju, kako bi na ovdasnjem trzistu za vremena i uz prihvatljivu cenu uhvatile kljucnu poziciju (petrohemija) ili kako bi ovde locirale ekoloski, kod kuce, neprihvatljive pogone (kao u slucaju cementara, pa i bazne hemije).

Problem pribavljanja stranog kapitala je ocigledno urgentan, jer sigurno je da drzava vise ne moze opstajati na ekonomskom raubovanju poljoprivrede i na relativno niskom vojnom budzetu, koji se sa nekih 750 miliona dolara 1994. godine, sada, u budzetu za 1999. godinu, penje na oko 1,4 milijarde dolara. Naime, okolnost da je Milosevic, seleci se sa srpske na jugoslovensku funkciju, povecao savezni budzet na racun budzeta Srbije (sa efektom od preko 200 miliona dolara), ne govori samo o tome da neposredna vlast nad novcem prati njegove funkcije, vec pokazuje i do koje mere su prilike u Vojsci Jugoslavije sada vec postale teske i da je ekonomsko saniranje armije bilo urgentno. Tim pre sto je Milosevic tokom letosnje pobune na Kosovu shvatio da srpska milicija ne moze u celini da zameni jugoslovenske vojne snage, pogotovo na granici. A mozda i prilikom nekog moguceg, buduceg obracuna u Crnoj Gori.

I zbog takvog rokiranja drzavne potrosnje bilo je potrebno planiranje lepse buducnosti. Pri tome je zanimljivo primetiti da se realni nivo drzavne potrosnje u Jugoslaviji, sa zbirom godisnjih budzeta od oko 4 milijarde dolara, prakticno ne menja vec duze vreme, ali da privredi taj nivo postaje sve nepodnosljiviji (uprokos statitickom porastu drustvenog proizvoda). To ukazuje na cinjenicu da su gubici jugoslovenske privrede iz godine u godinu sve veci, to jest da ona sve teze i sve skuplje proizvodi, pa je ni velike stope fizickog rasta ne vade iz ekonomskog propadanja. Tehnolosko zaostajanje u proteklih deset godina, izazvano i politickim i privrednosistemskim razlozima, ocigledno je daleko dublje nego sto to globalni pokazatelji mogu da ilustruju.

Takvo strukturno konzerviranje privrede kakvo je pod socijalistima u protekloj deceniji dozivela privreda Srbije ima paradoksalni rezultat - strategija ogradjivanja od sveta nametnula se kao jedino izgledno resenje za opstanak politicke superstrukture, mada je upravo to ogradivanje uzrok ekonomske propasti. Posto takva strategija zahteva stalno politicko dodavanje, kako bi svaki sledeci ciklus krize mogao da se gasi pojacanom politickom opresijom i propagandom - rezimi ove vrste veoma brzo se nadju pred problemom kako, ipak, obezbediti strane pare za elementarno snabdevanje stanovnistva, da bi ono moglo bez drustvene eksplozije da izdrzi zbirno dejstvo ekonomskog i politickog pritiska.

Tu negde se nalazi i odgovor na pitanje zasto Milosevic paralelno sa zatezanjem kosovskog cvora, nudi svetskim preduzimacima ulaganja u Jugoslaviju. Sama po sebi, cak ni taktika prodaje najuspesnijih domacih preduzeca strancima, nije losa i ekonomski neopravdana, pogotovu ako je neizbezna i forsirana. Delikatno je, medjutim, pitanje da li se i sada noseci sektor jugoslovenske ekonomije - poljoprivreda, moze spasavati privatizacijom poljoprivrednih kombinata. Mozda je zbog toga. projektovanje prodaje domacih njiva i agroindustrije inicijalno povereno jednoj od najvecih, najstrucnijih i najdiskretnijih svetskih firmi specijalizovanih za transformacije, njujorskom KPGM-u, koji je u tom smislu u Vojvodini zakljucio nekoliko ugovora i predugovora, a samo onaj sa PIK Becej delimicno je obnarodovan javnosti.

U principu i privatizacija velikih drzavnih poljoprivrednih imanja bila bi dobrodosla, pre svega zbog toga sto ona podrazumeva skidanje okova ekonomske politike sa robnih tokova hrane. No, Milosevic i njegova koalicija ocigledno bi radije da prodaju industriju, nego da otudje toliko nacionalno vitalan resurs, kao sto je obradivo zemljiste. Uostalom, samo tako odrzavaju relativno nizak nivo cena domace hrane, od cega zavisi elementarno raspolozenje osiromasenog stanovnistva. Sve racunice o nastavku ambiciozne politike ocuvanja nezavisnosti i teritorijalnog integriteta, dakle, povezane su sa ishodom pokusaja da se proda sto veci deo domace privrede. No, ako se ekonomska izolacija Srbije sa Zapada pojaca i ako se zabrana ulaganja u Jugoslaviju dosledno sprovede, ovdasnji rezim ce biti prinudjen na jos radikalnije politicko pritezanje stanovnistva i na jos ponizniju saradnju sa Istokom.

Dimitrije Boarov(AIM)