TIRANA - PRISTINA: NO CONTACTS

Tirana i Pristina jos uvek medjusobno ne komuniciraju. Led ostre balkanske zime nije blokirao samo borbe na terenu, vec i kontakte preko granice. Posle vruceg leta koje je zabelezilo kulminaciju neproglasene politicke krize izmedju Albanije i Kosova bilo je jedno prazno razdoblje gde, kako se cini, svaka strana je bila vise zaokupljena svojim unutrasnjim problemima. Septembra ove godine, u Tirani se ponovo vratio haos posle ubistva opozicionog poslanika Azema Hajdarija, sto je izazvalo pad centralnih institucija drzave, dok su u Pristinu stizali bilteni rata iz opkoljnih sela i gradova od strane srpskih snaga.

Sve je izgledalo definitivno paralizovano u jesen ove godine, kada su opcije samih Kosovara oko krize bile medjusobno udaljenije nego ikada i kada se cinilo da je diplomatija u Tirani zapala u neku nekorisnu inerciju. Takoreci nikakve informacije nisu se razmenjivale izmedju dva glavna grada, nije bilo nikakvih zvanicnih ili tajnih konsultacija jos od proslog proleca kada su Rugova i Bukosi odbacili predlog njihovih homologa Mejdanija i Nanoa za organizovanje redovnog Okruglog stola u Tirani. Niko tada nije mogao da shvati kakvi su bio motivi tog odbijanja, dok se s druge strane jasno uvidjalo da je nepostojanje usaglasavanja stavova cesto dovodilo do konfuzije u odnosima sa kancelarijama medjunarodnih institucia koje jos uvek cekaju na zajednicki zvanican stav Albanaca oko dugorocnog resenja najteze krize kroz koju prolazi Balkan.

Ipak, u ovom stvorenom vakuumu usled respektivnih unutrasnjih kriza, tim vise i usled razlicitih pozicija koje vec mesecima brane obe strane, bilo je i znakova koji su ukazivali na izvesno uzajamno usaglasavanje. Pre nekoliko dana ministar inostranih poslova Paskal Milo je pozvao posredstvom stampe u Pristini sve politicke snage Kosova i druge faktore "koji deluju na terenu" da se okupe u Tirani za jednim stolom, gde bi se raspravljalo o stvaranju svealbanskih kompaktinih stavova prema najnovijim ocekivanim razvojima. Obznanjen u trenutku kada su nastojanja ambasadora Hila izmedju Beograda i Pristine pocela da u osetnoj meri otkrivaju divergencije koje nagrizaju izunutra kosovski politicki zivot, poziv Miloa je pracen otvorenim apelom za "ujedinjavanje oko velikog cilja da ne bi postali gubitnici".

Pre izvesnog vremena u susretu koji je predsednik Meidani organizovao sa predstavnicima Parlamentrane partije Kosova u Tirani, razgovor se usredsredjivao na istu tacku - stvaranje kompaktnih stvavova svih Albanaca. Meidani je zatrazio od politicara sa Kosova, ali i stalnog predstavnika Bukosijeve Vlade u Tirani Ilijaza Ramajljija da Pristini prenesu zabrinutost albanskih zvanicnika o takoreci totalnom nedostatku saradnje i komunikacija sa kosovskim politickim faktorom.

Posle dolaska na vlast socijalista, kontak izmedju Tirane i Pristine su postajali sve redji. Rugova, ranije stalni posetilac albanskog glavnog grada, nije vidjen u Tirani jos od septembra 1997. godine. S druge strane, posete Bukosija iako

cesce, ponekada su bile formalne, a cesto i opterecene nervozom. Zvanicna Tirana je takoreci otvoreno optuzila Bukosija za imliciranje u nasilne dogadjaje od 14. septembra i to na strani Berise. Ipak, Bukosi je kao i svake godine posetio Tiranu tokom proslave Dana nezavisnosti Albanije, daleko od paznje stampe, ali ne i paznje inostranih diplomata u Tirani. Medjutim, kontakti sa Bukosijem tesko da se mogu smatrati kontaktima sa Pristinom, bilo to iz razloga sto on zivi u egzilu ili vec poznatih njegovih nesporazuma sa Rugovom.

Cini se da u Tirani tesko shvataju gde se sada nalazi centar gravitacije albanske politike Kosova. Odnosi sa Rugovom i Demacijem izgleda da ne postoije, dok su kontakti sa Cosjom, Suroiem itd., sporadicni. U stvari, cini se da postoji nekoliko linija koje uticu i koje ce uticati na donosenje odluka ubuduce i nije poznato koliko moze zvanicna Tirana na njih da utice.

Do sada je zapadna diplomatija nastojala da stvori sto veci konsenzus oko politickog resenja krize. I neostvareni pokusaj u poslednje vreme predvidjao je svojevrsnu seansu konsultacija sa politickim partijama i predstavnicima OVK u Vasingtonu. Inicijativa koju je pokrenuo kongresmen Engel je propala zbog jos uvek nejasnih razloga, dok ce u medjuvremenu Adem Demaci politicki predstavnik OVK biti u Njujorku narednih desetak dana na poziv tamosnje albanske dijaspore.

Americki demars za okupljanje kosovskih politicara van Kosova kojim dominiraju rat i tenzije, u stvari predstavlja veoma inteligentnu taktiku kako bi se frakcije jedne u potpunosti podeljene politicke klase primorale da nastupe sa jednom zajednickom opcijom u odnosu na planove koje ambasador Hil razradjuje i u vezi sa pocetkom dijaloga Pristina - Beograd oko buduceg statusa Kosova.

Na ovoj tacki Tirana je vec izrekla svoju rec i cini se da tu lezi jedan od znacajnijih razloga zahladjenja sa bracom sa one strane granice. Pre nekoliko meseci, u vreme kada je na vlasti bila vlada Fatosa Nanoa, Albanija se otvoreno pozicionirala za izvesni prelazni status Kosova kao trece republike u federalnom okviru, sa jednakim statusom sa Srbijom i Crnom Gorom. Nano, koji je nastojao da se ubrzano adaptira sa porukama koje su dolazile sa Zapada u to vreme je preuzeo na sebe svu unutrasnju i politicku cenu ovakvog kursa, suocavajuci se sa veoma ostrim kritikama opozicije u Tirani i ledenog zvanicnog stava u Pristini. Kako se cini, on je shvatio da ce na tu poziciju doci kasnije, kao sto se inace i desilo, i sami kosovski lideri koji sada priznaju da bi sada mogli da prihvate status Republike za Kosovo pod uslovom da taj status bude tranzitoran i privremen. Ovde, upravo u vezi sa kratkorocnim stavom prema krizi izgleda da leze razlozi pocetaka javnog zahladjenja odnosa Tirane sa Pristinom. A da se ne govori o zelji Rugove, Bukosija i Demacija da u svojim rukama drze politicku inicijativu na medjunarodnom planu oko razvoja krize.

Novi premijer Majko, posto je odbio da ode na balkanski Samit u Antaliju kako bi izbegao moguci kontakt sa Milosevicem (u slucaju da je on tamo prisutan), ponovo se vratio predjasnjem recniku o Kosovu, cak se pozvao i na deklaraciju albanskog parlamenta o priznavanju Republike Kosova. U stvari izjave Majkoa izgleda da su vise neka vrsta nacionalisticke konkurencije u odnosu na opozicionog lidera Berisu koji svakim danom sve vise zauzima nacionalisticke stavove nego sto je to stvarna promena zvanicnog stava. Berisa je stavio na sto kartu "gradjanskog nacionalizma", optuzujuci socijalisticku Vladu za "defaktorizaciju" Albanije po pitanju Kosova.

U stvari izgleda da je tezina Albanije oko pitanja Kosova osetno pala, posebno sada kada je zaustavljen prelazak vojnika OVK i oruzja na Kosovu preko albanske teritorije. Brojni unutrasnji problemi su u velikoj meri oslabili glas Albanije na tribinama o Kosovu. Strah da ce Tirana podsticati albanski nacionalizam izgleda da je veoma mali, posebno ako se ima u vidu cinjenica da je veoma tesko otkriti jake doze nacionalizma u Albaniji.

Medjutim, vreme prolazi i Hilov plan ce se u bliskoj buducnosti staviti na pregovaraki sto, sporazumno ili nametanjem. U Tirani, gde stavovi ne potpadaju pod direktan uticaj aktulenih problema sa kojim se suocava kosovska politicka klasa, poceli su da osecaju da je taj dan blizu i da postizanje unutrasnjeg albanskog konsenzusa ostaje i dalje daleko. Poslednji poziv Miloa za raspravom u Tirani, samo prenosi zabrinutost oko toga da bez jedinstvene pozicije svih oko glavnih tacaka koje bi trebalo da sadrzi jedan potpuni sporazum o sadasnjosti i buducnosti Kosova, Beogradu ce biti veoma lako da pokazuje prstom na Albance. Na ljude "koji neznaju da se medjusobno sporazumeju". Medjutim, koliko moze Albanija da utice na sve to tesko je predvideti.

Arben KOLA