Krsenja ljudskih prava na Balkanu u porastu

AIM Atina, 26 novembar, 1998.

U toku 1998 godine kosovska kriza dostigla je vrhunac koji ne ostavlja mnogo prostora za kompromis. Doduse, tesko da je ovo jedini ozbiljan problem sa ljudskim pravima na Balkanu. I u drugim balkanskim zemljama - mada u mnogo manjem obimu - prisutna su krsenja ljudskih parva. Najsveobuhvatniji prikaz te sumorne realnmnosti predstavlja prava, koji je podnet u Varsavi krajem oktobra.

U nekim drzavama bivse Jugoslavije je pravo na drzavljanstvo jos uvek problematicno. Hrvatske izbeglice koje borave u inostranstvu i imaju stare isprave nisu u mogucnosti da dobiju uverenje o drzavljanstvu. Pripadnici ostalih nacionalnosti u toj zemlji, osim hrvatske, konstantno su liseni svojih osnovnih ustavnih prava. Oni su izlozeni verbalnim pogrdama kako lokalnih, tako i drzavnih organa. U Makedoniji 50 hiljada Albanaca tvrdi da nema drzavljanstvo, pa time ni pravo glasa. Nekih 90 hiljada lica koja su nekada imala dozvole stalnog boravka u Sloveniji napustilo je zemlju, dok jos 40 hiljada zivi bez regulisanog statusa i ikakvih politickih i socijalnih prava.

Sloboda misli, ubedjenja, vereispovesti i uverenja predstavlja drugo komplikovano pitanje za balkanske zemlje koje nove verske pokrete smatraju stranim i stetnim po svoj integritet. Bez obzira na preporuku Evropske komisije za ljudska prava, prema kojoj se bugarska vlada obavezala da ce potpisati Sporazum o registraciji "Jehovinih svedoka", oni su jos uvek suoceni sa brojnim problemima upraznjavanja svoje vere.

Decembra 1997.godine i februara 1998.godine Evropski sud za ljudska prava osudio je Grcku zbog krsenja prava grckih katolika, odnosno protestanata. Medjutim, ovo nije previse "uzbudilo" zemlju tako da je zadrzala svoju netolerantnu politiku i zakonodavstvo. Isti je slucaj i sa tretmanom novih verskih pokreta u Rumuniji.

Cest je slucaj da inercija iz proslosti izbije na povrsinu i nametne neopravdana ogranicenja slobode izrazavanja i medija. Albanska parlamentarna komisija je aprila 1998.godine podnela nacrt Zakona o radio i televiziji koji tvrdjuje standarde za dozvole koje Nacionalni savet za radio i televiziju izdaje privatnim stanicama. Na ovaj nacin su Savetu data skoro neogranicena ovlascenja.

Bugarska, Hrvatska, Grcka i Rumunija spadaju medju retke evropske zemlje u kojima su kriticni novinari suoceni sa mogucnoscu da budu krivicno gonjeni zbog "blacenja" ili "klevetanja" javnih licnosti. Pocetkom jula 1998.godine jedna nezavisna grupa za pracenje medija utvrdila je u Bugarskoj da kritike vlade koje emituju nacionalna sredstva javnog informisanja cine samo jedan posto vesti, dok se 30 do 60 posto kritika objavljuje u stampanim medijima. U Hrvatskoj je odrzano preko 400 sudjenja izdavacima i novinarima koji su prouzrokovali "emotivne patnje" svojim kriticnim clancima.

Grcki ministar pravde, Evangelos Janopulos je 18.avgusta 1998.godine najavio nameru da uvede zatvorsku kaznu od najmanje dve godine za klevetu u emisijama sredstava javnog informisanja. Stavise, takvi slucajevi bice pokretani od strane javnog tuzioca, a ne na tuzbu navodno povredjenog lica.

Dok je radikalno snizenje cena novinske hartije dovelo do rastuceg pluralizma u Makedoniji, ostri ekonomski pritisci na sredstva javnog informisanja u Saveznoj Republici Jugoslaviji doveli su do uvodjenja vladine kontrole. Ovo je veoma uocljivo u pisanjima na temu kosovske krize. Vecina sredstava javnog informisanja prati propagandu Miloseviceve vlade koja za krizu tvrdi da su je izazvali "siptarski teroristi" krecuci protiv neduznih Srba koji se samo brane.

Sloboda udruzivanja je jos jedno "univerzalno" ljudsko pravo, jos jedan pouzdan katalizator demokratskog procesa. Bugarska jos uvek krsi pravo nepopularnih etnickih i verskih grupa da se okupljaju i razmatraju svoje probleme. Marta i aprila 1998.godine vlada je preduzela stroge mere za gusenje protestnih skupova zeleznickih masinovodja koji su strajkovali. Strajkovi su proglaseni nelegalnim i brojni sindikalni rukovodioci su otpusteni iz disciplinskih razloga sto predstavlja grubo krsenje Zakona o radu.

Bugarska takodje ima neke probleme sa Sprecavanjem zlostavljanja i uslovima u zatvorima i pritvoru. Obicno su pripadnici romske nacionalnosti meta policijske brutalnosti. Oni nemaju nikakvih stvarnih garancija da ce dobiti pravnu pomoc od trenutna zatvaranja, niti maju zakonsko pravo na nepristrasan lekarski pregled. Maja 1998.godine Glavni tuzilac, Ivan Tatarcev, podneo je iscrpan izvestaj o preko 200 slucajeva prijava podnetih protiv policijski sluzbenika koji su upotrebili silu ili vatreno oruzje tokom i nakon hvatanja osumnjicenih prekrsilaca.

Ista pojava uocena je u Makedoniji. Osumnjiceni se nekada zatvaraju bez naloga a zatim ih maltretiraju sve dok ne priznaju krivicno delo. Ponekad ih drze u pritvoru vise od 24 sata, koliko zakon predvidja, i nemaju mogucnost da zatraze pomoc advokata. Hrvatska i Rumunija takodje ne postuju prava zatvorenika. Nelegalne policijske racije barova, disko klubova i romskih naselja sve su brojnije i nemaju drugu namenu sem da zastrase ljude koji se tu zateknu.

Jedan problem, koji lezi duboko na dusi svih balkanskih naroda, tice se postovanja prava nacionalnih manjina. Ne postoji ni jedna balkanska zemlja koja moze tvrditi da je etnicki cista. Isto tako ne postoji nijedna zemlja koja besprekorno postuje prava manjina. Razlozi krsenja ovih prava obicno leze u - cesto nepostojecoj - pretnji od otcepljenja koju manjine predstavljaju.

Ni Bugarska ni Grcka ne priznaju makedonsku manjinu. Pravo mirnog okupljanja bugarskih Makedonaca je ozbiljno ograniceno, bez obzira na odluku Evropske komisije za ljudska prava od jula 1998.godine da prihvati prituzbu etnickih Makedonac upucenu na racun bugarske drzave.

U Florinu, na severu Grcke, cetvorici makedonskih aktivista sudjeno je u septembru mesecu za "podsticanje gradjana na nasilje". Osudjeni su zbog koriscenja makedonskog jezika na transparentu - sto je jasno krsenje njihovog prava na slobodu izrazavanja - ali su na kraju oslobodjeni.

Odbijanje Grcke da zvanicno prizna bilo koju drugu osim "Muslimanske" manjine u Trakiji, cini svako drugo izjasnjavanje nelegalnim. Tako, iako vecina manjinskih pripadnika sebe smatra Turcima, moze im se dogoditi da budu sudski gonjeni zbog upotrebe prideva "turski". Vlada se mesa cak i u verska pitanja manjina. Zakon iz 1990.godine odobrio je postavljanje muftija i protiv volje manjine. Tako sada postoje dvojica muftija u Ksantiju i Komotini. Onog koga je izabrala manjina stalno osudjuju zbog "laznog predstavljanja".

Juna 1998.godine, nakon udruzenog pritiska jednog broja grckih nevladinih organizacija, vlada je ukinula Clan 19 Grckog kodeksa o drzavljanstvu koji je proizvoljno lisavao ne-etnicke Grke drzavljanstva ako bi se naselili u inostranstvu. Prema zavnicnim vladinim podacima od 1955.godine drzavljanstvo je oduzeto grckim drzavljanima - uglavnom turskog porekla - u oko 60 hiljada slucajeva. Cak 1.000 bivsih grckih drzavljana jos uvek zive u Grckoj kao lica bez drzavljanstva liseni osnovnih ustavnih prava.

Balkanske zemlje imaju duboko usadjene predrasude protiv svojih Roma. Drustvo je obicno tihi saucesnik brojnih policijskih racija u romskim naseljima. Romi su u Grckoj najmarginalizovanija socijalna grupa izlozena raznim oblicima diskriminacije u svim socijalnim slojevima. Isto vazi i za Makedoniju u kojoj je jedan etnicki Makedonac, clan Parlamenta, uvredio romskog delegata po nacionalnoj liniji.

Rumunija i dalje klasifikuje homoseksualnost kao krivicni prekrsaj. To se cini uprkos cinjenici da je po prijemu u Savet Evrope 1993.godine Rumunija obecala da izmeni svoje zakonodavtsvo kako bi primenila medjunarodne standarde. Zakon jos uvek osudjuje svaki homoseksualni cin "koji izaziva javno zgrazavanje" ili svakog "ko podstice lica" da se upuste u homoseksualni odnos na jednu do pet godina zatvora. Medjunarodni pritisci pomogli su oslobadjanje nekih zatvorenih homoseksualaca, ali problem je jos uvek neresen.

Kurdska manjina, koja zivi u jugo-istocnom regionu Turske, suocena je sa ozbiljnim problemima. Nestanak ljudi i pucnjava su svakodnevna pojava. Uobicajen izgovor kojim se pravdaju je da se za zrtve sumnjalo da su simpatizeri Kurdske radnicke partije (PKK).

Sto se tice Savezne Republike Jugoslavije, kosovska kriza je prvo sto coveku padne na pamet.Tokom sedam meseci otvorenih sukoba ubijeno je oko 1.702 Albanaca, dok se za 1.440 veruje da ih drze zatvorene ili su otele srpske snage. Broj bi mogao biti mnogo veci ako se imaju u vidu tzv. pogubljenja bez sudjenja. Oslobodilacka Armija Kosova (OVK) takodje je pocinila brojne zlocine, mada ne u tako velikim razmerama. Napadnuto je ili oteto nekih 42 srpskih civila i etnickih Albanaca, za koje se verovalo da su srpski saradnici.

Nasilno preseljenje civila predstavlja jos jedno goruce pitanje. Pocetkom oktobra UNHCR je procenio da broj raseljenih lica iznosi oko 200 hiljada, s tim sto ih je 41.800 u Crnoj Gori, 20 hiljada u Srbiji, 6.800 u Bosni i Hercegovini i 20.500 u Albaniji.

Prirodno, skoro sve balkanske delegacije na sastanku OEBS-a su nepokolebivo branile stanje i ponekad osudjivale prijave. A onda su se sve vratile kuci da raskosno proslave

1. godisnjicu Deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija...

Mariana Lenkova (AIM)