OTCEPLJENJE ILI INTEGRITET?

Slovenacki mediji i dalje posvecuju mnogo paznje krizi na Kosovu; razlicite su reakcije na poslednji sporazum Holbruk - Milosevic, iako su jos uvek veoma kriticne prema postupcima srpskih vlasti

Ljubljana, 18.11.1998.

Nije nepoznata cinjenica da je slovenacko javno mnenje jos od raspada bivse SFRJ uvereno da srpska vlast masovno krsi ljudska prava na Kosovu. Prvi sukob izmedju Slovenije i Srbije je i zapocet upravo oko tog pitanja. Opsti je utisak da su slovenacki mediji u izvestavanju o situaciji na Kosovu, a posebno u iscekivanju "napada NATO snaga" (kojima bi Slovenija zelela da se prikljuci u bliskoj buducnosti, zbog cega je i predsednik drzave Milan Kucan nedavno boravio u sedistu NATO pakta u Briselu, gde Solana nije uspeo da ga primi u predvidjenu audijenciju bas "zbog krize na Kosovu", ali zato su u slovenackoj Dolenjskoj pokrajini pocele pripreme za vezbu jedinica NATO-a), te "bombardovanju Beograda" - prilicno pristrasni; za razliku od 1995. godine, kada prilikom napada hrvatskih snaga na Krajinu izvestace uglavnom nisu zanimala krsenja ljudskih prava i kada je isticano "pravo drzave u odbrani integriteta", sada je na prvo mesto postavljena "briga za ljudska prava etnickih Albanaca".

Istina, ima i disonantnih tonova; tako je ministar spoljnih poslova Frlec, samo sto je izrekao nekoliko reci "o pravu SRJ u odbrani suvereniteta", dobio zestoke packe od strane vlastite partije (Drnovsekova LDS).

Pristrasnost medija

U ovdasnjem prilazu srpsko-albanskom problemu uocljiva je gotovo navijacka jednostranost i ponekad jedva prikriven sovinizam u prikazivanju zalosnih prilika na Kosovu. Krenimo redom; slovenacka javnost u doba socijalizma godinama nije poznavala sve uzroke zbog kojih su se Srbi i Crnogoraci iseljavali sa Kosova. A onda, kada je i taj deo price izbio u medije, ispostavilo se da je zaplet vec uveliko instrumentalizovan od strane srpske politike. Tako su progoni Srba i Crnogoraca za ovdasnju javnost ostali stvar najprozirnije srpske propagande, sta vise - veoma opasne propagande, posto se strahovalo da ce Slovenci doci na red posle Albanaca, te da ce i Slovenija izgubiti samostalnost u odlucivanju. To je razlog sto slovenacki mediji (i politika, naravno) vec deset godina idu iz krajnosti u krajnost, kad je o Kosovu rec.

Krsenje prava kosovskih Albanaca je bilo u Sloveniji jos koliko pre deset godina tabu tema, dok su slovenacki specijalne jedinice slovenacke policije istovremeno veoma dosledno i nadahnuto na Kosovu "trenirale strogocu". Posle pocetka sukoba sa Srbijom Slovenija je okrenula list i usledila je slicna crno-bela slika u kojoj su ulogu prokazenih albanskih "iridentista" zamenili srpski policajci.

Intenziviranjem pritisaka na SRJ se u slovenackoj stampi pojavljuju naslovi tipa: "Pritisci na Beograd", "Natova ratna masina ceka naredjenje", "Svu odgovornost za intervenciju preuzima Savet Bezbednosti", "Situacija na Kosovu se ne menja", "Ne mare za pretnje Nato-a",... "Milosevic mora da se savije". Vojko Flegar, na primer, pise u "Delu" da se Zapadu sada toliko zuri zato sto ga "pece savest", plus sto bi stotine hiljada izbeglica mogle da "pokvare bozicno raspolozenje", a za Milosevica kaze da je "mozda lud, ali ne bez sistema". Voditeljka Dnevnika Prvog programa slovenacke drzavne televizije je potom najavila (ozarena zluradoscu) da "CNN sutra pocinje medijsku ofanzivu, u sredu zaseda Nato, a vec u cetvrtak se ocekuje pocetak bombardovanja". Narednog dana je u studiju gostila posebnog vojnog strucnjaka, a glavno pitanje je bilo (uz izvestaj iz Rima, pracen taktickom slikom izgleda predstojecih bombardovanja ciljeva u SRJ) moze li NATO da "oslepi odbranu SRJ" i "koliko je Jugo-vojska jos uopste jaka?". Gost u studiju, inace predavac taktike, pukovnik Milan Gorjanc, odgovorio je da bi NATO zaista mogao da izbaci iz stroja pre svega jugoslovensko vazduhoplovstvo, ali da jugoslovenska PVO poseduje i manje, autonomne radare i da bi zbog toga NATO morao "ocekivati gubitke". Upozorio je i na cinjenicu da Vojska Jugoslavije poseduje najveci deo naoruzanja iz bivse SFRJ.

Istovremeno su u javnost procurile informacije o dokumentima SOVE, slovenacke obavestajne agencije, koja je navodno iz srpskih izvora dobila informaciju da je Jansina partija (SDS) uvezbavala i finansirala dobrovoljce OVK. U novinama je uz to razradjivana teza da ce NATO ôbez problema razbiti srpske vojne objekte na Kosovuö, uz to su sledile karikature na kojima su, recimo, na dan kada je Nato dao zeleno svetlo za mogucnost vazdusnih udara Srbi prikazani kao besni psi, koje na lancu jedva zadrzava Boris Jeljcin i kojima "dreseri" iz NATO-a spremaju omcu i inekciju (neodredjeno - za pomirenje ili veciti san?). Ujedno su sa najvecim sladostrascem danima prezentirane karte sa precizno ucrtanim ciljevima (aerodromima, radarskim stanicama i raketnim bazama) za bombardere NATO-a, a u nacionalnom televizijskom dnevniku su komentatori pozirali ispred panoa sa modernim avionima (koje Slovenija jos nema, ali namerava da ih kupi) i napisima "Hoce li Beograd biti novi Bagdad?"

Uvodnici u najtiraznijim novinama su obznanjivali da je Srbija cak i "od Boga napustena" te da ce Kosovu morati da da autonomiju, ako ne i "de fakto, mozda cak i de iure samostalnost", ukoliko zeli da se izvuce iz sadasnje krize. A onda je Holbruk konacno isposlovao sporazum, koji je istog trenutka postao meta napada ovdasnjih kolumnista; tako Gorazd Bohte u Delu kritikuje dogovor Holbruk-Milosevic iz principijelnih razloga, posto je medjunarodna zajednica na taj nacin "ratnom zlocincu Milosevicu ponovo dala legitimitet", a zna se da je "Slobodan Milosevic unistio SFRJ".

Na veliko se spekulisalo i o ceni koju je Milosevic usicario za svoj pristanak na posmatrace na Kosovu, a sve iz straha da je Amerika "prodala" princip ravnopravnog kontinuiteta SFRJ i slicno. Tu i tamo se pojavio i poneki umereniji komentar, koji je pokusavao da pogodi sta se desava iza kulisa. "Iako je sporazum izmedju Milosevica i Holbruka na prvi pogled tvrd, pre svega po Srbiju, cinjenica je da trazi isto toliko prikrivanja i od Kosovskih Albanaca", upozoravali su neki analiticari. I kad se cinilo da je euforija na izmaku, posebno sto se CNN vec uveliko okrenuo drugim problemima, a pre svega Bagdadu, nacionalna TV je iznenadila svoje gledateljstvo jednosatnom reportazom o Kosovu, autora Iztok Torya. Naslov - "Kosovo: balkanska krcma". Interesantno je da je emisija o Kosovu napravljena tako sto je autor iskljucivo u Albaniji trazio i nasao sagovornike, Albance sa Kosova, oblikujuci pricu u kojoj je tendenciozno ispricana samo albanska, odnosno "OVK" prica o Kosovu. Tu smo saznali, izmedju ostalog, da su Srbi okupirali Kosovo, da su jedino oni ubijali civile (ukljucujuci i srpske civile, koje je navodno likvidirala srpska tajna sluzba), da zapravo nikada Arsenije Carnojevic nije vodio seobu Srbalja, vec je to samo srpski mit isto kao i Kosovski boj, da granica izmedju Kosova i Albanije nije medjunarodno priznata, da je borba OVK za slobodu pravedna, da srpska vojska kao i u Bosni izvodi jedino etnicko ciscenje pokrajine, da se u borbi OVK zapravo radi o procesu dekolonizacije i da bi bilo za Srbe najbolje, da sto pre priznaju neminovnu samostalnost Kosovu.

Pitanje je koliko je ova pretenciozna reportaza pomogla slovenackim diplomatama, koji se rado hvale kako svi "pomno" slusaju njihove strucne predloge u vezi Kosova... Slovenija se tu hvali svojim iskustvom iz bivse federacije i postavlja se u ulogu poznavaoca prilika. Tako je slovenacki ambasador u UN dr Danilo Turk tokom leta vodio "intenzivnu diplomatsku aktivnost povodom krize na Kosovu". Na tu temu je, a sve na predlog Slovenije, dva puta raspravljano i u Savetu bezbednosti, da bi

1. avgusta bila parafirana "predsednicka izjava" od strane predsedavajuceg, kojom su zaracene strane pozvane da prekinu vatru, sednu za pregovaracki sto (predstavnici jugoslovenske vlade i Oslobodilacke vojske Kosova), kao i da se omoguci nesmetano snabdevanje izbeglica. Posle toga je Milan Kucan posetio NATO u Briselu i sediste WEU, a slovenacki drzavni sekretar Petric je bio u posetu Kini gde se sreo sa zamenikom kineskog ministra inostranih poslova Zhang Deguangom. U sluzbenom saopstenju je pisalo da se "Slovenija ne protivi upotrebi oruzane sile za postizanje mira", dok Kina, za razliku od Slovenije, resenje kosovske krize nazire iskljucivo u "politickim sredstvima". Sve je zavrseno komicnom bravurom, kada je Drnovsek isprva ("zbog istorijskih razloga") odbacio mogucnost slovenackog ucesca u akciji NATO saveza protiv SRJ, da bi samo dan kasnije na posebnoj sednici vlade Slovenija na zahtev NATO-a otvorila svoj vazdusni prostor za severnoatlantske avione.

Zbog toga je potpuno tacan pomalo cinican komentar, koji je u vezi svega toga objavljen u "Delu": "Ako se do juce cinilo da se kosovska kriza podudara sa slovenackim pojavljivanjem na svetskom diplomatskom parketu, poslednji dogadjaji pokazuju da je sazrelo vreme da priznamo u kolikoj meri je slovenacko znanje o regionu - istroseno".

Otcepljenje i integritet

Osvrnimo se, na kraju, i na neke zanimljive ideje o kojima razmisljaju slovenacki analiticari. Dr Anton Bebler, profesor Fakulteta drustvenih nauka u Ljubljani i dosadasnji ambasador Slovenije u Zenevi, predvidja, na primer, da ce na Kosovu u sledecoj fazi doci do formiranja medjunarodne policije kao i da ce Pokrajina najverovatnije dobiti "glavninu elemenata protektorata". Kosovo ce, smatra Bebler, na kraju tog procesa dobiti "status slican Republici Srpskoj". Zanimljiva je i Beblerova informacija da je NATO, kao jednu od opcija razmatrao i razmestanje 200.000 vojnika Pakta u SRJ i to ne samo na Kosovu, nego po celoj drzavi.

U vezi tog pitanja ne treba zaboraviti ni razmisljanja vec pomenutog dr Ernesta Petrica, profesora, drzavnog sekretara, poslednjeg ambasadora SFRJ u Indiji, prvog ambasadora Slovenije u SAD i najboljeg strucnjaka za pitanja samoopredeljenja u Sloveniji. Neke od sadasnjih kosovskih dilema Petric je anticipatorski analizirao jos u svojoj knjizi "Pravo na samoopredeljenje". Petriceva razmisljanja - koja imaju odjeka i u slovenackoj spoljnoj politici, u kojoj je Petric jedan od kljucnih ljudi - zadrzala su svoju aktualnost sve do danas. U vezi otvorenih pitanja oko otcepljenja manjina Petric se u svojoj studiji vise-manje slaze sa misljenjem svog nekadasnjeg kolege Bulajica da "manjine kao narodi imaju pravo na samoopredeljenje, ali da manjine kao manjine isto pravo nemaju". Drugim recima - pravo na samoopredeljenje pripada samo narodima, ali ne i manjinama, dakle delovima naroda koji vec imaju svoju samostalnu drzavu i koji zive u susednim drzavama. Petric je, medjutim, jos tada naveo i neka retka, polemicka i drugacija misljenja - pre svega predlog Minority Rights Group iz 1978. godine, dat komisiji za ljudska prava OUN u kome pise da bi i delovi naroda, narocito ako se nalaze u pogranicnim podrucjima, mogli da zadrze pravo na potpuno samoopredeljenje, dakle i pravo na otcepljenje. Takvo misljenje su podrzavali pre svega neki nemacki teoreticari (Arzinger, Brigl, itd.), delimicno i zbog otvorenog problema Juzne Tirolske.

Zato ce se kosovski problem upravo zbog tog, uvek otvorenog i nepomirljivog konflikta i dalje resavati u okviru sukoba prava na samoopredeljenje kao i prava drzave na integritet. Petric upozorava i na pravac u kome bi ubuduce ova bitka mogla biti vodjena; jer, smatra Petric, integritet drzava nije zasticen u apsolutnom smislu - za sada je reseno tako da je u skladu sa opstom praksom drzava trenutno priznata, dakle zasticen je samo "integritet drzave, koja je utemeljena na samoopredeljenju". Dakle, visenacionalne drzave u kojima narodi vise ne zele da zive zajedno - vise ne mogu da racunaju da ce medjunarodna zajednica stititi njihov integritet. Primer Jugoslavije je dovoljno jasna ilustracija. A kako je sa manjinama? "Postavlja se pitanje", pise Petric, "da li je zaista pravedno... da neka manjina, koja se takoreci slucajno nasla (mozda cak na osnovu nekog srednjevekovnog ugovora ili cak greske kartografa) u granicama neke danas nezavisne drzave, mora zauvek i pod svim uslovima da ostane u toj drzavi?" Petricev odgovor je "NE", ali ipak naglasava da je sve to veoma "izuzetan slucaj", do koga moze doci samo onda, kada je "zbog odnosa neke drzave prema nekoj manjini ugrozeno njeno narodno, etnicko, kulturno ili cak fizicko postojanje". Tada, kada su doticnoj manjini na grub i sistematican nacin oduzeta prava - manjina zadrzava svoje pravo na samoopredeljenje, ukljucujuci i pravo na otcepljenje.

Nema sumnje da Kosovo otvara Pandorinu kutiju i trazi odgovore na isto pitanje. Petricev recept, bar za sada (kako priznaje i sam autor) sigurno nije deo opsteg medjunarodnog prava. "Utopija" je verovati da ce neka drzava prihvatiti takvo tumacenje prava njene manjine. Osim toga, medjunarodna zajednica i dalje odbija mogucnost da manjine imajupravo na samoopredeljenje. Pre svega zato sto na svetu postoji oko 3.500 naroda, koji bi svi odreda mogli da pozele formiranje sopstvene drzave - zbog cega bi veoma brzo doslo u pitanje postojanje svih danasnjih drzava. Tako je i komitet medjunarodnih pravnika, uprkos zelji Svedjana da Alandska ostrva pripadnu Svedskoj, odlucio da "manjine nemaju pravo na otcepljenje od drzave ciji su deo". Medjutim, praksa drzava a time i pravo se neprekidno menjaju. Opasnost i nada - kako za koga - kriju se u mogucnosti da medjunarodna zajednica nekoj manjini ipak prizna pravo na ôpotpunoö i ne samo "interno" (autonomija) samoopredeljenje - sto bi verovatno bio presedan i u svetskim razmerama. Prosto receno, kazu slovenacke diplomate, koje zdusno podrzavaju borbu kosovskih Albanaca - ako Albanci, koji zele nezavisnost, uspeju da uvere medjunarodnu javnost da se na Kosovu radi o masovnim krsenjima ljudskih prava, onda se za njih otvara pravna sansa da legalizuju svoju drzavu. I obrnuto - koliko manje je nasilja na Kosovu, toliko je veca sansa da Kosovo ostane u okviru SRJ.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)