U OCEKIVANJU POCETKA PREGOVORA

(Za Podgoricu pise dopisnik iz Pristine)

Razvoj situacije na terenu umnogome je izmenio red diplomatskih, politickih i bezbednosnih poteza koji je bio predvidjen beogradskim dogovorima Milosevic-Holbruk. Prekoraceni su rokovi koji su bili predvidjeni za smirivanje i zatim trazenje elemenata za uspostavljanje trogodisnjeg privremenog statusa. Koncentracija rokova samo u prve dve nedelje novembra od pocetka je bila nerealna i niko nije mogao ocekivati takav neprekinuti lanac sustinskih zaokreta za samo dve nedelje. Kao drzavni poglavar, predsednik SRJ Slobodan Milosevic je 2. novembra trebao je da obznani prava koja mogu uzivati Kosovo kao posebna teritorijalna jedinica i njeni stanovnici. Cetvrtog novembra trebalo je da pocnu albansko-srpski pregovori za iznalazenja modela privremenog stanja, a za 15. novembar predvidjeno je njegovo potpisivanje. Tesko je ocekivati da ce se tog dana zaista nesto znacajno dogoditi u ovom pogledu.

Svako je mogao predvideti da se najakutnije posledice sedmomesecnog kosovskog rata ne mogu resiti samo za nekoliko nedelja. Takodje, lako je bilo pretpostaviti da se teski kosovski problem ne moze za tako kratko vreme prebaciti u potpunosti na kolosek koji bi otvorio perspektivu mirnog i trajnog resenja. I, najzad, diplomatski centri velikih sila bili su od pocetka svesni da ce proci bar nekoliko meseci pre nego sto se u potpunosti kompletira i stavi u pogon misija verifikatora OESB-ea. Ali, ako su akteri to unapred znali ili su pretpostavljali da ce se stvari oduziti, veoma zanimljivo moze postati pitanje zasto su, uprkos tome, postavili tako optimisticne rokove. Zanimljivost pitanja lezi u tome sto pretpostavke takvog postupka mogu osvetljiviti bar nesto iz mnogo cega nepoznatog u vodjenju ove diplomatske akcije koja je dovela do beogradskih odgovora.

Velike sile, odnosno Amerikanci pregovarali su o Kosovu iskljucivo sa Beogradom. Koliko se moze saznati, albanska strana je o tome delimicno bila obavestavana, ali samo u najopstijim crtama. Ako se u Beogradu razgovaralo samo o medjunarodnom prisustvu, to se sa pravnog stanovista moze razumeti. Medjutim, Beograd i velike sile morali su imati u vidu da stranci dolaze na Kosovo i da objektivno Beograd na Kosovu ne moze da bude jedini garant njihove bezbednosti. Ako su unapred i bezuslovno imali garancije samo jedne od albanskih strana, pokazalo se da one nisu bile dovoljne. Kao sto je poznato, jedini albanski partner stranih diplomata, bar u javnom komuniciranju, bio je Ibrahim Rugova. Nije verovatno da strani diplomati nisu znali da je njegov uticaj na terenu veoma ogranicen.

Veoma osnovano moze da se pretpostavi da Holbruk u Beogradu nije razgovarao i dogovorio se samo o stranom prisustvu na Kosovu, nego i o sustinskim elementima dogovora o trogodisnjem privremenom statusu Kosova. Dogovor o tome nikada nije objavljen, ali u raznim javnim istupanjima, strani diplomati i Beograd iznosili su stavove koji predstavljaju ili mogu biti sustinski elementi dogovora o privremenom resenju. Cak i u nekim Rugovinim krugovima govorilo se o dogovoru koji samo sto nije utanacen. Medjutim, u nekim drugim Rugovinim krugovima koji su bar nesto morali znati o tome, izjavljivalo se da predlozi takve vrste nisu ni razmatrani, a kamo li da je bilo sta postignuto. Koordinator albanske pregovaracke grupe Fehmi Agani nije iskljucivao mogucnost da se radi na dogovoru, ali ne sa albanskom pregovarackom grupom, nego preko posebnog kanala komuniciranja koji funkcionise u trouglu Milosevic - Hil - Rugova.

Izgleda da su dileme o vec postignutom dogovoru ili o tome da je dogovor na dohvat ruke bile vezane za blanko saglasnost koju su Amerikanci imali od Ibrahima Rugove. Zbog toga su, pretpostavlje se, velike sile tako lako baratale rokovima. Naime, racunale su da Albanci nece praviti velike teskoce u saglasavanju sa onim sto im se bude ponudilo i da i u postizanju albansko-srpskog dogovora glavno teziste treba staviti na diplomatsku trgovinu sa Beogradom. Kada se ovo pitanje zaostrilo u albanskoj javnosti, Rugova je predsednicima ogranaka svog Demokratskog saveza izjavio da albansko-srpskog dogovora nema. Odprilike, u to vreme neki njemu bliski krugovi izjavljivali su da je Rugova dao Amerikancima neku vrstu saglasnosti na njihove predloge o srpsko-albanskom dogovoru misleci da je u njima sadrzano pravo Albanaca da se nakon tri godine izjasne o statusu Kosova.

U dogovaranju sa Beogradom o Kosovu, velike sile i Amerikanci posli su i od pretpostavki da je tokom gotovo tromesecne letnje srpske oruzane kampanje protiv albanskog civilnog stanovnistva OVK dovoljno izolovana od naroda i vojnicki slomljena kao organizovani oruzani pokret. Racunalo se da u humanitarnoj katastrofi i bez vojnog faktora Albanci nece imati kud nego da prihvate ono sto im se ponudi. Svakako, racunalo se i da srpska ofanziva nije smanjila autoritet Rugove. U celini procena i racuna, znacajno mesto imala je i cinjenica sto su glavne albanske politicke snage podeljene do stepena koji onemogucava njihovo ujedinjenje makar i na najminimalnijem programu zivotnih interesa kosovskih Albanaca. Medjutim, osim katastrofalnog ekonomskog pustosa i ljudskih gubitaka, srpska oruzana ofanziva nikome nije donela, bar ne u velikoj meri, ocekivane vojne, diplomatske i politicke prednosti.

Odprilike, ovo je aktuelni okvir potraga za kosovskim resenjem. Kada je rec o albanskoj strani, na politickoj i diplomatskoj ravni pojavljuje se bar jedan veliki problem. Eventualni Rugovin potpis na albansko-srpski dogovor, bez saglasnosti drugih znacajnijih albanskih politickih snaga, malo bi ili mozda uopste ne bi prakticno promenio stanje na terenu. Moze se cak desiti da takav potpis jos vise pojaca albanski radikalizam uz realnu pretnju da iskljuci Rugovu sa albanske politicke scene. To bi bila najnepovoljnija varjanta razvoja dogadjaja sa stanovista medjunarodne diplomatije. Verovatno zbog toga su probijeni rokovi ili se mozda od rokova sasvim odustalo.

Kao kompenzaciju za ovakva popustanja Albancima, ali i za neke druge stvari, posebno zbog pristanka na prakticne bezbednosne aranzmane sa lokalnim komandantima OVK na terenu, Beograd je formalno dobio pravo da zadrzi vojno-policijske efektive na nivou od oko 25 hiljada ljudi. Imajuci u vidu dosadasnja iskustva, poznavaoci prilika procenjuju da su srpski efektivi, zbog promene uniformi, duplo veci ili to mogu postati kad god se za to ukaze potreba. Takodje, Beograd je precutno dobio zeleno svetlo za neke pokrete i za postavljanje trupa na nekim terenima na sta, prema ocenama diplomatske posmatracke misije, nema pravo.

Proteklih dana Beograd je siroko poceo da koristi ove koncesije. Zbog toga je doslo je do promene trenutnog stanja na terenu u odnosu na ono koje je vladalo proteklih nekoliko nedelja. Stanje je promenjeno do stepena kada se moze reci da od kraja prosle nedelje, na Kosovu prakticno nema primirja. Doduse nema vecih srpskih ofanziva, ali puca se iz lakih i teskih, oklopnih i artiljerijskih oruzja kao i tokom sedmomesecnog sukoba. Svakodnevno se pronalaze bezivotna tela kosovskih Albanaca, spropvode hapsenja. Glavni putevi su otvoreni, ali transportna sredstva medjugradskog saobracaja koriste gotovo iskljucivo zene, deca i stariji ljudi.

Dok se Beogradu popusta u oblasti vojne i policijske kontrole Kosova i njenog stanovnistva, prema predstavnicima Albanaca iskazuje se tolerancija, strpljenje i razumevanje u pogledu politickih teskoca u prihvatanju predloga koje im se nude kao dogovor za uspostavljanje privremenog stanja. Podozrevajuci da potpis na dogovor koji bi lose bio primljen kod Albanaca Amerikanci su izjavili da Rugovu nece prisiliti da potpise nesto sto on ne bi zeleo. Do sada je Rugova za njih bio jedina albanska politicka figura. Medjutim, nakon nedavnog susreta americkog posrednika Kristofera Hila sa predstavnicima Glavnog staba OVK i cestih kontakata americkih diplomata sa predstavnikom OVK Ademom Demacijem, cini se da su se stvari malo izmenile.

Dajuci na razmatranje najnoviji predlog privremenog resenja Rugovi i njegovoj ekipi pregovaraca, zatim Udruzenom demokratskom pokretu Redzepa Qosje i Glavnom stabu OVK, Amerikanci su pokazali izvesnu politicku elasticnost, cime su pokazali da se na ovaj ili onaj nacin mora dobiti saglasnost od svih relevantnih faktora za njihove napore u prevazilazenju kosovske krize. Kakav ce biti rezultat videce se po uspehu ili neuspehu sadasnjih albanskih napora u formiranju kosovske vlade najsireg albanskog politickog dogovora. Formiranja takve vlade bice dokaz da su se Amerikanci najzad opredeljili za odnose partnerske saradnje izmedju glavnih albanskih politickih snaga. U tehnickom smislu i njima ce biti lakse da razgovaraju sa predstavnicima raznih struja okupljenih na jednom mestu, u Vladi, nego sa svakim posebno. Medjutim, pitanje je da li je to korisno i u diplomatskom i politickom smislu. Ujedinjeni oko nekih osnovnih zahteva, Albanci mogu postati tvrdji pregovaraci, nego kada su razjedinjeni. S druge strane, moguce je da se sa njima lakse manipulise ako su podeljeni. Ali, to moze izazvati nepremostive teskoce u koordinaciji njihovih stavova i akcija. Takodje, uvek treba imati u vidu opasnosti da se neka od struja iz sasvim drugih razloga negativno ubaci u proces smirivanja, pregovaranja ili krhkih resenja i pokvari do tada ulozene napore.

Fabijan BUJUPI