Koliko je Srbija pravna drzava

**Pravna slika Srbije

***U RALJAMA ZAKONA

**Skandal sa uredbom o medijskom patriotizmu, u medjuvremenu pretvorenom u Zakon o informisanju, zaokruzio je sliku Srbije kao pravne drzave, sta god to znacilo

AIM, PODGORICA 30. 10. 1998.

(Od dopisnika AIM Podogorica iz Beograda)

Na javnoj politickoj sceni Srbije danas operativno najbolje saradjuju "komunisti" i "cetnici", Jugoslovenska levica Mirjane Markovic i radikali Vojislava Seselja. Mirjana Markovic je poodavno u svojim javnim dnevnicima nezavisne medije oznacila kao domace izdajnike i strane placenike; radikalima je prepusteno da taj stav "pretoce" u zakon koji je vec prvih dana vazenja direktno ili indirektno, ne zna se da li privremeno ili trajno, samo u Beogradu ugasio jedan nedeljni, tri dnevna lista i jednu radio stanicu.

Sklonost srbijanskog rezima da svako iznudjeno popustanje "napolju" neutralise dodatnim "zavodjenjem reda" unutra odavno je zapazena. U tom smislu, poduhvat sa Zakonom o informisanju neposredno pre no sto ce Slobodan Milosevic pristati na zahteve koje su mu u vezi sa Kosovom isporucili NATO i Ricard Holbruk, nije predstavljao iznenadjenje. Na isti ili slican nacin prethodno su sa javne scene uklanjani za politicke zaokrete nedovoljno "fleksibilni" poslusnici i protivnici, bilo da je rec o mangupima iz sopstvenih redova, koalicionima partnerima ili politickim neistomisljenicima. Pred pocetak vojno-policijske ofanzive na Kosovu, pocetkom ove godine, rezim je obezbedio ne samo "vladu nacionalnog jedinstva" u obliku koalicije socijalista, julovaca i radikala, nego i potporu Srpskog pokreta obnove, ciji lider Vuk Draskovic ne krije svoju ambiciju da - preporucujuci se kao umereniji nacionalista i veci demokrata - u srbijanskoj vlasti zameni Vojislava Seselja.

Opisani raspored politickih snaga odlicno se uklapa u svojevremeno izrazenu Milosevicevu nadu da Srbija ima "stabilnu Skupstinu". Prethodno je, u direktnim televizijskim prenosima zasedanja, gledaocima i slusaocima replika, recnika, manira, vaspitanja i nivoa argumentacije narodnih poslanika postignut cilj da se gradjanima ogadi svaka ideja parlamentarizma u korist ideje nuznosti cvrste ruke i odgovarajuceg autoriteta. Taj autoritet manifestovao se prigodno, cestim donosenjem "istorijskih" zakona i odluka, od ustava Srbije i SR Jugoslavije do "opstenarodnih" referenduma. Sto vazniji zakon ili pitanje, to manje obavezuje, sto je ocigledno kako na ustavu Jugoslavije, tako i na poslednjem referendumskom istorijskom "ne" izrecenom stranom mesanju na Kosovu.

Strucnjaci za ustavno pravo upozoravali su od pocetka da je ustav SRJ iz marta 1992. godine odmah, samo mesec dana kasnije, stavljen van snage izglasavanjem ustavnog zakona o primeni zatecenog zakonodavstva SFRJ do usaglasavanja zakona sa novim ustavom. Krajem 1996. godine istekli su rokovi za taj posao; jedino razumno objasnjenje za produzetak stanja rasula pravnog sistema i konfuzije moglo bi se svesti na to da nekome odgovara situacija u kojoj, po recima Momcila Grubaca, profesora krivicno-procesnog prava, "ustav zavisi od politickog cinioca, umesto da politicki cinilac deluje u okvirima ustava". Do pocetka ove godine taj "sistem" je funkcionisao na bazi politicke saglasnosti predstavnika dve jugoslovenske republike u saveznoj Skupstini. Od kako je Milo Djukanovic pobedio na predsednickim izborima u Crnoj Gori stanje konfuzije se produzava nekom vrstom paradrzavnog udara kojim je na mesto premijera postavljen porazeni crnogorski predsednicki kandidat Momir Bulatovic sa ekipom ministara i saradnika koje crnogorska Skupstina ne priznaje kao svoje predstavnike.

Opisani raspored politickih snaga u Srbiji, omogucio je da ministar za informisanje postane radikal Aleksandar Vucic. Isti onaj koji se povodom potpisivanja Dejtonskog sporazuma javno upitao: "Kakva je korist od Miloseviceve kapitulantske politike, osim sto je otvoren surcinski aerodrom da bi Milosevic i njegovi kriminalci mogli da putuju po svetu, da idu na Kipar, Maltu, u Kinu i Indiju, da lazu svet i da svet laze njih".

Dokazujuci da je "njegov" zakon o informisanju najvisi domet slobode javne reci, ministar Vucic nije promenio sopstvenu retoriku, nego njen cilj. Ocenjujuci da u Srbiji postoji samo rezim - olicen u tzv. vladi nacionalnog jedinstva - a da je svaka opozicija, zahvaljujuci intenzivnim naporima vlasti i njoj bliskih medija, uspesno marginalizovana do nivoa beznacajnosti, vlada Srbije je svom zestinom udarila na nezavisne medije. To, takodje, pripada tradiciji ovdasnje vlasti. Novost je, unekoliko, ucestalost tih udara tokom poslednje dve-tri godine. Ona bi mogla svedociti o izdrzljivosti od vlasti nezavisnih medija i, u mnogo vecoj meri - mada ne i srazmerno utesno, uprkos novinarskoj sujeti - o tome da vlast nezavisne medije tretira kao poslednju ozbiljnu prepreku svojim dosadasnjim potezima i buducim namerama. Ili, recima samih novinara: slobodni mediji su prvi uslov i poslednja odbrana demokratije.

O tome se, medjutim, moze samo nagadjati. U kontekstu opisanog pravnog haosa najnoviji primer Zaona o informisanju zaokruzuje disciplinovanje svake vrste javnosti i prezivelih ostataka drustva koliko-toliko nezavisnog od drzave. Prethodni potez bio je udar na visoko skolstvo, koje je - takodje preko noci, bez rasprave i siledzijskim manirom - Zakonom o univerzitetu pretvoreno u drzavno preduzece. U skladu sa svojevremenom Milosevicevom izjavom da mu je univerzitet vazan koliko i zemljoradnicka zadruga (i obrnuto), na celo fakulteta postavljeni su upravni odbori i dekani sa ovlascenjima seoskih kabadahija.

Za razliku od univerziteta, na kom red zavode dekani ponosni na svoja "direktorska" ovlascenja, nezavisni mediji su, za sada bar, odlucniji u otporu disciplinovanju. Pogodjeni novinari ne pristaju da se podizanje ruke kad ih mlate po glavi kvalifikuje kao "ometanje sluzbenog lica u vrsenju duznosti". Upozorenja pravnika da "prihvatljiva" simbioza tuzilastva kao izvrsne vlasti i policije kao kriminalistickog servisa mora da se odvoji od njihove "spontane" simbioze sa sudskom i, preko nje, zakonodavnom vlascu, u protekle dve godine nisu dovela ni do kakvih promena na bolje.

Spram takvih iskustava, rastuce bahatosti "narodnih predstavnika", nadmetanja levice i desnice u samaranju svakog osecanja za pristojnost i, najzad, male profesionalne solidarnosti podeljenih novinarskih udruzenja, tesko je biti optimista. Predsednik Nezavisnog udruzenja novinara Srbije (NUNS) i novinar nedeljnika "Vreme" Milos Vasic obratio se prosle nedelje ministru za informisanje otvorenim pismom u kom ga obavestava da "Srbiji nije potreban ministar informacija koji laze dvaput nedeljno" i kojim ga poziva da podnese ostavku jer "Vi ni Zakon - koji ste predlozili i obrazlagali pred narodnim poslanicima - niste procitali". NUNS je sredinom prosle nedelje sluzbeno pokrenuo inicijativu za preispitivanje ustavnosti Zakona o informisanju, a redakcije nezavisnih dnevnih i nedeljnih listova akciju za prikupljanje 15 hiljada potpisa potrebnih za ponovno stavljanje zakona na dnevni red Skupstine Srbije.

Slicne ranije akcije nisu donele nikakve rezultate, ali u izvesnioj meri ohrabruje to sto se deo javnosti - ukljucujuci tu i "nepostojecu" opoziciju, pa cak i Srpski pokret obnove, ciji su poslanici bar napustili Skupstinu pri izglasavanju novog Zakona o informisanju - ne predaje bez otpora. Uspeh sistemskog haosa - po kom vec sam Zakon o informisanju krsi Ustav i nekoliko vec postojecih zakona - preti daljim, mada vec vidjenim "pobedama razuma", kakav je bilo donosenje lex specialisa kojim je rezim fakticki priznao izbornu kradju 1996. godine. Za to je bio potreban tromesecni protest nekoliko stotina hiljada gradjana Srbije, pobuna Univerziteta, postojanje nezavisne stampe i, najzad, zestok pritisak medjunarodne zajednice. Ako se "po zakonu" posle Univerziteta, ukine i nezavisna stampa, tesko je zamisliti sta ce se u Srbiji uopste nazivati pravom i pravdom. Silu, ovako ili onako, poznaje i priznaje.

Aleksandar Cirkovic (AIM)