Poljuljani ugled politicara

Poljuljani ugled politicara ###Ugled slovenackih parlamentaraca strmoglavo pada; prva tuca u slovenackom parlamentu je samo poslednja u nizu sramotnih poteza, koji narodne predstavnike i drzavne funkcionere prikazuju u najgorem svetlu.

Ljubljana, 17.10.1998

U petak je slovenacki parlament doziveo svoje prvo vatreno krstenje; iako nije doslo bas do prave tuce, posto je Jelko Kacin, poslanik Drnovsekove LDS, prisao kolegi poslaniku iz tabora Jansine opozicije Ivi Hvalici i opalio ga licnim primerkom dnevnih novina Delo - direktno po glavi.

Postupak je ponovio nekoliko puta, a onda se okrenuo i vratio u svoju klupu. Treba li podsetiti da je Jelko Kacin u svojoj karijeri obavljao nekoliko vaznih funkcija, od uloge ministra informisanja tokom perioda osamostaljenja Slovenije 1991. godine, preko preuzimanja resora odbrane posle Jansinog pada do predsedavanja slovenackom spoljno- politickom odboru, koji je proletos gostio kolegu Ljubisu Ristica u Ljubljani...

Tuca ili lekcija?

Poslanik Hvalica je posle incidenta ostao podignutih ruku, u pokusaju da zastiti glavu, dok je predsednik parlamenta, stariji brat Podobnik, dozivao obezbedjenje, za slucaj ukoliko Kacin zakljuci da sa Hvalicom jos nije zavrsio. Oko zrtve se ubrzo okupilo brdo razrajcanih novinara i poslanika. Reakcije su bile ocekivane: predsednik parlamenta Janez Podobnik osudio je fizicko razracunavanje (a posebno unutar posvecenih prostorija slovenackog parlamenta), uvredjeni Hvalica se okurazio kada je video da je Kacin na sigurnoj udaljenosti, te je poceo da tvrdi kako ga ovaj i nije udario novinama vec pesnicom, dok je smireni Kacin pred kamerama izjavio da je Hvalicu odalamio pri punoj svesti i da uopste ne zali zbog svog cina, jer je Hvalica vec davno preterao sa svojim provokacijama.

Opozicione partije na celu sa Janezom Jansom, ciji je partijski drug dobio batine, upregle su sve snage da slucaj iskoriste za smenjivanje Kacina sa svih funkcija. Opozicioni prvaci su otisli i korak dalje te su najavili da ce od policije zahtevati da Kacinu oduzme dozvolu za nosenje pistolja, posto je covek, kako kaze napadnuti Hvalica, "ocigledno neuracunljiv, te bi u navalu besa mogao nekoga i da ubije".

Najzanimljiviji od svega je, ipak, povod za tucu. Jedno od izdanja kuce Delo, Slovenske novice, nedavno su objavile pricu da je Jelko Kacin u vreme kada je bio ministar odbrane jeftino, kao "otpadni materijal", otkupio lepu, baroknu gvozdenu ogradu, koja je opasivala kasarnu Ljube Sercera. Bivsa kasarna JNA je posle osamostaljenja srusena, a na istom mestu je sagradjen trzni centar. Tako je Kacin bud-zasto dosao do skupocenog "suvenira", komadica iz materijalne zaostavstine "porazene JNA", protiv koje je i sam zdusno agitovao tokom desetodnevnog rata juna 1991. godine. Ukratko, receni otpad sad ukrasava Kacinovu haciendu u okolini Kranja. Saznavsi za taj detalj, Ivo Hvalica je poslanickog kolegu Kacina javno zadirkivao da je "cuvar ograda" (ograjovarstvenik). ak mu je predlozio da svoju prekrasnu tarabu pokloni slovenackom parlamentu, koji nema ogradu. Kacinu je konacno prekipelo, posebno sto sa Hvalicom vec duze vreme ima nerasciscene racune, jer ga je Hvalica do nedavno zvao "montenegro-turist", zbog posete Kacinove Komisije Podgorici. Nema sumnje da ce ova prica, ukoliko dobije i obecani epilog na sudu (Hvalica), biti odlicno medijsko stivo za hladne zimske mesece.

U slovenackim dnevnicima je dan posle dogadjaja sve vrcalo od komentara u kojima je osudjivano predoceno ponasanje poslanika vladajuce stranke. Neki su, u skladu sa predubedjenjem da sve dobro potice iz Slovenije, a psovke, tuce i ostale destruktivne navike - od "juzne brace", zakljucili da je za sve kriva isuvise duga slovenacka povezanost sa Balkanom. Medjutim, upravo ovih dana jedna druga afera potvrdjuje da je "kafansko ponasanje u politici" autohtoni deo slovenackog folklora, sto ce reci da Slovenija nije nista bolja od onih, na koje gleda sa visine; dokaz je slucaj poslednjeg ministra odbrane Alojza Krapeza, koji je sam sebi nezakonito dodelio stan, te su ga na ostavku naterali kako njegov sef Drnovsek, tako i partijski drug Marjan Podobnik.

Medjutim, ubrzo se iskazalo da ministar Krapez nije bio usamljen u naporima da sto bolje iskoristi polozaj; komisija koje je pregledala poslovanje Ministarstva odbrane zakljucila je da je cak u 94 primera Ministarstvo odbrane stanove podarilo povlascenim licima koja ne rade u vojsci. Medju njima je, na primer, i Ivan Borstner, danas nacionalni heroj, a pre nekoliko godina jedan od osudjenih u procesu protiv cetvorice (JBTZ) pred vojnim sudom JNA u Ljubljani.

Podobnikove mahinacije

Da sve bude gore, istovremeno se u corsokaku nasao i Drnovsekov koalicioni partner, sef Narodnjacke partije i potpredsednik vlade Marjan Podobnik. Optuzbe na njegov racun nisu ni malo naivne (mahinacije oko finansiranja predizborne kampanje) tako da je policija vec pokrenula istrazne radnje u vezi navoda, objavljenih u medijima. Ujedno je pukla bruka i oko enormno visokog tuzbenog zahteva, koji je Marjan Podobnik (inace, ne samo aktuelni potpredsednik Drnovsekove administracije vec i brat i partijski kolega Janeza Podobnika, sefa slovenackog parlamenta) ulozio protiv lista Mladina. Skandal je pukao 17. marta ove godine, kada je Mladina objavila fotokopije priznanica iz kojih je bilo jasno da su Narodnjaci svoju predizbornu kampanju, 1992. godine, finansirali iz nelegalnih izvora. Malverzacija je izvedena prilicno lukavo, tako da nije neobicno sto je cak sest godina ostala pod velom tajne; sada je otkriveno da su u tadasnjoj predizbornoj groznici mnoga, prestizna domaca preduzeca, medju kojima se isticu ljubljanski Lek i SCT, uplatila znacajna sredstva na racune firmi koje su vodile izbornu kampanju Podobnikovih Narodnjaka. Tako je mnogo novca nekontrolisano, a na osnovu fiktivnih naloga i isto tako izmisljenih razloga za placanje, oteklo na racune preduzeca Magenta i Herties, koja su bila neposredno povezana sa vrhom Narodnjaka.

Klupko je pocelo da se odmotava kada su oba preduzeca propala, ostavljajuci Narodnjackoj partiji dug tezak oko milion nemackih maraka. Iako slovenacki izborni zakon 1992. godine jos uvek nije zabranjivao ovdasnjim politickim partijama da prikuplaju novac putem razlicitih doprinosa od preduzeca, koja su tada jos uvek bila u drustvenom vlasnistvu, ostaje cinjenica da je opisano finansiranje predstavljalo krsenje vise privrednih zakona. Sto znaci da prekrsioci jos uvek potpadaju pod zub pravde.

Mozda ova afera i ne bi dobila toliko publiciteta poput drugih, socnijih, da nije otkriveno da je celu finansijsku operaciju nadgledao licno predsednik Narodnjacke partije Marjan Podobnik. Zanimljivo je da je Podobnik presudnu gresku pocinio tek posle otkrica celog skandala kada je, zahvaljujuci trapavom demantovanju, upadao u sve teze i vece kontradikcije, koje su mu nanosile sve vise i vise stete. Podobnik je isprva poricao da je dobio ikakve pare od Leka, a uz to je tvrdio kako nista ne zna o preduzecima, kao ni direktorima, preko kojih su uplate izvrsene. Vec posle par dana je istu pricu, pritisnut novim dokazima, unekoliko korigovao, priznajuci da su pare zaista legle na racun Narodnjaka, ali da vrh stranke opisanu operaciju ne smatra prekrsajem, posto su nesto slicno, navodno, radile i druge partije. Na konferenciji za stampu posvecenoj pobijanju Mladininih navoda, Podobnik je na nedvosmisleno pitanje - da li je njegova partija finansirana iz nelegalnih racuna, odgovorio: "A kako mislite da su se u izborima 1992. godine finansirale druge partije? Ne valjda iz svojih kasica-prasica?"

Marjan Podobnik je probao da spase obraz uobicajenim medijskim manevrom - ulozio je tuzbu protiv Mladine, zahtevajuci vrtoglavih 250.000 nemackih maraka na ime odstete za pretrpljene "dusevne patnje" i ostali bol, koji mu je afera nanela. Medjutim, slicni medijski stosovi ovog puta nisu postigli zeljeni ucinak. Naprotiv, prema istrazivanjima javnog mnenja, vise od polovine ispitanika veruje medijima a jedva oko deset procenata Marjanu Podobniku. Da sve bude pikantnije, upravo je Marjan Podobnik bio onaj mladi populista koji je pohod ka osvajanju vlasti poceo isticanjem slogana o "postenosti" svoje partije.

Posto je utvrdio da mu dotadasnja taktika nije bila bas najbolja, Podobnik je unekoliko promenio taktiku i kao razlog za produciranje cele afere, cija je meta njegova stranka, naveo "zaveru politickih, industrijskih i kockarskih lobija, koji ne biraju sredstva da okaljaju lik i delo 'najpostenije' slovenacke partije". A onda je usledio konacni udarac; progovorili su ne samo direktori posrednickih preduzeca, vec je propevao cak i tadasnji blagajnik te sekretar Narodnjacke partije Franci Feltrin, iznoseci nove dokaze o nelegalnom finansiranju Podobnikove stranke. Ukratko, svi svedoci su potvrdili da Marjan Podobnik - laze. Potom je usledio novi pogresan korak predsednika Narodnjaka; iskoristivsi poseban, "inkvizitorski" clan Zakona o privatizaciji, Podobnik je pritisao SCT, jedno od najvecih slovenackih gradjevinskih preduzeca, koje upravo gradi oko 50 odsto svih novih slovenackih autoputeva. Prema navedenom clanu zakona bi ceo SCT (zahvaljujuci istrazi, koju je protiv direktora SCT Ivana Zidara uvela posebna grupa tuzilaca, inace pod uticajem "desnih" politickih partija) potpao pod jurisdikciju drzave. A kako bi sledecu upravu SCT-a imenovala vlada, Podobnikova partija bi bila u prilici da od "cestarskog lobija" opet izvuce dodatnu apanazu, za popunjavanje partijskih budzeta.

Projekat je propao kada je javno progovorio direktor SCT Ivan Zidar. Zidar je priznao da je Boza Gersovnik, sef finansija Narodnjacke partije, pocetkom godine nekoliko puta posetila SCT i trazila finansijsku injekciju za svoju partiju. Zauzvrat je ponudila "pomoc" prilikom obezbedjivanja saglasnosti drzave za privatizaciju SCT-a. Zidar je pristao i na osnovu fiktivnog ugovora marta ove godine uplatio oko 200.000 nemackih maraka na racun privatnog preduzeca Boze Gersovnik, a sve za dobrobit njene partije. Kada je cela prica isplivala na videlo, Podobnik se povukao; Agencija za privatizaciju je izrazila spremnost da preduzecu SCT izda saglasnost za privatizaciju, a Ustavni sud Slovenije je istog dana ponistio sporni clan zakona o privatizaciji, clan koji je fakticki omogucavao drzavno preuzimanje firmi pod izgovorom navodnih malverzacija celnih ljudi i direktora.

Konacno, trecu i mozda najvecu gresku, pocinio je potpredsednik vlade Marjan Podobnik "trgujuci" ministarskim foteljama. Pre nekoliko nedelja je pukla afera oko ministra odbrane Krapeza, i njegovih (nezakonitih) 117 kvadratnih metara stambenog prostora. Posle mnogo natezanja je vlada priznala da je ucinjena malverzacija i Janez Drnovsek je Krapezu "predlozio" da ponudi ostavku. Krapezeva partijska baza (Narodnjaci) prihvatila je predlog, ali pod uslovom da sa funkcije odleti i liberal Slavko Gaber, ministar za skolstvo. Plan Drnovsekovog koalicionog partnera je naleteo na opstu osudu. "Krapez je baksuz, posto je petljao oko stana, sto je, pored automobila, druga najveca svetinja Slovenaca. Slovenci bi mu progledali kroz prste za mnogo sta, ali kad je doslo do stana i auta, tu je kraj svega... Medjutim, jos vise je pogresila Narodnjacka partija, uvodeci "trgovinu krivicama", gde je Krapez napravio "politicku gresku", pa neka ide, ali - samo ako ode i Gaber. Ne zato sto bi hteli da budu pravicni u presudi ko je vise kriv, vec stoga sto krivica ne moze biti predmet trgovine. Ili si kriv, ili nisi. "I ne mozes da budes kriv, ako smo se tako dogovorili," cinicno je u "Delu" zapisao novinar Marko Pecauer. Da je trgovina ne samo politickim nego i upravnim i ostalim funkcijama, u sektorima koje posredno ili neposredno kontrolise drzava prevazisla svaku meru, upozorio je u posebnom pismu predsednik drzave Milan Kucan pocetkom ove godine predsednika vlade Janeza Drnovseka. Praksa je, svejedno, ostala ista.

Sve ti potresi doveli su, na kraju, do nove krize vlade; svoj udeo u tome ima treca, sicusna i do sada potpuno neprimetna koaliciona partija penzionera DeSUS, koja je, videvsi sve neprincipijelniju trgovinu medju partijama na vlasti (Drnovsekov LDS i Podobnikovi Narodnjaci) zbog koje "pada blato i na njih", odlucila da "zamrzne" koalicioni dogovor sve dok se ne ispune njeni, do sada neispunjeni zahtevi. A to su isplata rekreacijskog dodatka i penzija za udovice. Sve to je uticalo na opste zgrazavanje javnosti; politicka elita u ocima slovenackog javnog mnenja, ako je suditi po anketama, jos nikada nije bila tako nisko, kao danas.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)