MOZDA HOCE, A MOZDA I NECE !

AIM Skopje,14.10.1998

Kvalifikovana javnost u Makeodniju shvatila je mogucnost NATO intervencije protiv SR Jugosavije negde u septembru, nesto pre i nakon donosenja rezolucije br.1199 Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija, ali sve do prosle nedelje, isto kao i obicna javnost, nije se intenzivno bavila ovim problemom. Povod ovome mozda lezi u cinjenici sto manje vise, svi u Makedoniju su preokupirani trecim i po mnogima, odlucujucim parlamentarnim izborima ciji prvi krug je zakazan za nedelju 18 oktobra. Medjutim od pocetka prosle nedelje, kao da su svi shvatili ozbiljnost situacije, ili bar shvatili su da se, tu u okolini i blizu, dogadja nessto zaista krupno.

Tome su pomogla ucestala izvestavanja o sve guscim zbivanjima povezanim za Kosovo na medjunarodnoj pozornici, ucestalo komentarisanje u lokalnoj stampi, ali najvise dve izjave predsednika republike u dva razlicita povoda. Pretsednik Kiro Gligorov pocetkom nedelje u intervjuu drzavnoj televiziji u udarnom terminu prvi put nakon duzeg vremena komentarisao je kosovsko pitanje, a posebno mogucnost NATO intervencije. Tada, Gligorov se uzdrzao od decidnog stava dali Makedonija moze sebi da dozvoli bilo kakvo usesce u eventualnoj vojnoj intervenciji i zadovoljio se konstatacijom da je to pitanje veoma kompleksno i da uposte nije svejedno hoce li Makedonija usestvovati makar i logosticki, otstupanjem deo neba ili deo teritorije sa koje bi NATO snage napadale srpske vojne i policiske ciljeve na Kosovu.

Vec nekolki dana kasnije, proslu subotu Gligorov je rekao NE. Govoreci borcima povodom dana ustanka (protiv fasizma) 11 oktobra, Kiro Gligorov je bio decidan da Makedonija ne moze sebi dozvoliti da ratuje protiv bilo kog od svojih suseda i da se to odnosi i na Jugoslaviju. Cak sto vise Gligorov je rekao da sa ovim makedonskim stavom su dobro upoznati strani diplomati u Skopju i funkcioneri NATO-a. Nije jasno dali ovo ima veze sa zakazanom pa otkazanom posetom generala Veslija Klarka, glavnokomandujeceg NATO-a, za proslu sredu, ali je znak da se nesto promenilo ili kod Gligorova ili uopste u makedonsku politiku.

Naime pretsednik Gligorov je samo nekolki dana pre toga, (3 oktobar) izjavio da odluka o tome dali ce zemlja da da svoje nebo avionima NATO-a jos nije doneta. Govoreci u prisustvu turskog pretsednika Sulejmana Demirela koji je boravio u dvodnevnoj oficijalnoj poseti Skopju, Gligorov je dodao da ce o tome resavati makedonska vlada.

Vlada je zasedavala par dana kasnije, ali nije saopsteno dali je raspravljala po formalnom zahtevu zapadne alijanse za logisticku podrsku eventualnom napadu. U kratkom saopstenju se samo navodi da je vlada usvojila informacije oko Kosova koje su pripremili ministri spoljnih poslova i odbrane i da je stav Makedonije da se kriza jos moze resiti mirnim putem.

Prosle nedelje, paraleleno sa ovima, razvila se i polemika izmezu nizih pretstavnika politickih stranaka oko toga dali treba ili ne treba dozvoliti prelet natovskim avionima na putu za Kosovo i Srbiju. Stav je prilicno usoglasen. Osim vladajuce stranke premijera Branka Crvenkovskog koja pokazije rezerviranost prema ovom pitanju i stranke Albanca PDP i DPA, koji od pocetka najnovije krize na Kosovu smatraju da vojna intervnecija je jedinstven put za resenje krize, sve ostale stranke, bilo vladajuce kolaicije, bilo opozicije, reagovali su prilicno ostro protiv vojne intervencije.

Zadnje javno izlaganje pretsednika Gligorova da Makedonija ne moze da dopusti da ratuje protiv suseda, bez obzir na obaveze koje proizlaze iz Partnerstva za Mir i SOFA, (bilateralni vojni dogovor izmedju SAD i Makedonije kojim je omoguceno prisustvo americkih trupa u Makeodoniji), upucuje na pitanje, a ko to trazi od Makeodnije da ratuje protiv suseda. Jeli pretsednik mislio na uplitanje u ratovanje, kakvim se moze smatrati odstupanje vazdusnog prostora i komunikaciske usluge ili pak je neko trazio i makedonsko kopno za izvozenje masovnih kopnenih operacija na Kosovo. Ovdasnji bolji poznavaoci prilika i odnosa izmedju NATO-a i Makedonije, tvrde upravo to.

Njihovi argumenti su logicni. Ukoliko neko zaista zeli resenje za Kosovo vojnim putem, odnosno da prinudi srpskog pretsednika Milosevica da povuce svoju ratnu i policisku masineriju sa juzne pokraine, malo je verovatno da racuna da to izdejstvuje samo vazdusnim udarima. Istorija ratovanja dvadesetog veka je pokazala da niti jedna bitka ili rat nije bio dobiven upotrebom sredstava iz distance. Na kraju uvek je stvar resavana nastupanjem kopneneih snaga na zadati teren koji je prethodno bio "obradjen" bilo artiljerijom, bilo avijacijom. Kosovo, nema sumnje nije iskljucak.

Ono zbog cega se prakticno najvise uzbudila makedonska javnost (u medjuvremenu je uzbudjenje splasnulo nakon objave dogovora Holbruk - Milosevic), je pitanje eventualne odmazde srpkog rezima na ciljeve u Makedoniju. Prvi je vatru potpalio potpretsednik srpske vlade, ultra radikal Voislav Seselj kada je obelodanio da ce Srbija uzvratiti na udarac onim sredstvima kojim raspolaze i na onim mestima koji su joj dostupna. Nakon toga na jednu lokalnu televiziju pojavio se vojni komentator "Politike" Miroslav Lazanski, veoma blizak jugoslovesnkom vojnom vrhu i vladajucoj stranci, koji je decidno rekao da ce vojna intervencija NATO-a prouzrokovati udare ( sajugoslovenske strane) po ciljevima u Albaniji, a da ni za Srbiju, ni za MAkedoniju nije dobro da se Skopje uvuce na neki nacin u intervenciju. Naknadno se se pojavijo Seselj jos radikalnijom pretnjom za osvetnicke akcije po dostupnim ciljevima NATO-a, a zadnji je bio sef jugoslovenske diplomatije Zivadin Jovanovickoji je predupredio Jugoslovenske susede da se ne mesju u sporu NATO - Srbija jer Kosovo je unutrasje pitanje suverene zemlje.

Ovo je bilo dovoljno da vecna shvati da u stvari NATO ima svoje pretstavnik u Makedoniju, personificirane u licu pripadnika mirovnih snaga misije UNPREDEP-a. Plave slemove u Makedoniju sacinjavaju dva bataljona - jedan cisto americki i jedan skandinavski sastavljen od Finaca, Danaca, Norvezana i Svedjana. Dakle i u jednom i drugom slucaju to su vojnici cije zemlje su clanice NATO-a i mogu se smatrati "dostupnim ciljevima" neprijatelja sa srpske perspektive. Stab UNPPREDEP-a nalazi se u samom gradskom podrucju Skopja i to u neposrednoj blizini vojne bolnice. Americki kamp, glavno sediste bataljona, nalazi se na vojnom delu skopskog aerodroma Petrovec. Na granici sa Jugoslavijom razmestena su nekolko osmatraska mesta mirovnjaka Ujedinjenih Nacija. Znaci ne samo da u Makeodniju ima ciljeva NATO-a, vec su i lako dostupni Srbiji.

Osim ovoga, nezavisni analiticari i vojni eksperti poceli su da upozoravaju da ucesce MAkedonije u operacijama NATO aviona, makar samo i odstupanjem vazdusnog prostora, moze se protumaciti od strane severnog suseda kao ucesce u agresiju. U tom slucaju ne samo NATO ciljevi, vec svi ciljevi u MAkedoniju su na dlanu srpske vojne masinerije, uzimajuci u vidu duzinu i sirinu drzavne teritorije i borbene moci Vojske Jugoslavije.

Sve to je bilo dovoljno da se polemiku gradjana, (treba li ili ne ucesce Makedonije u NATO operacije), preseli sa ulice u studijima gde se prestavljaju prvaci politickih stranaka. I ne bez osnova.

Naime, pokazalo se da pitanje NATO intervencije na Kosovo i involviranje Makedonije u tome, moze biti jedan od bitnih faktora u predizbornu kampanju. Obzirom na zadnje ankete i to zapadnih agencija o rejtingu politickih partija neposredno pred izbore, u Skopju se pojavila spekulacija da vladajucoj stranki, SDSM moze pomoci samo NATO ukoliko bombarduje Srbe. Spekulacije su isle u razlicitom pravcu : od toga da ce NATO akcija znaciti "neposrednu ratnu opasnost", koja, ako se konstatira od relevantnih drzavnih organa moze biti povod za odlaganje izbora, pa do objasnjenja da ce NATO intervencija psiholoski delovati na gradjane da je rat blizu i tom slucaju ne treba nista menjati, odnosno treba ostaviti dosadasnju vladajucu partiju i dalje na vlasti zato sto se ona dosada pretstavljala kao partija koja je zadnjih osam godina obezbedila mir u MAkedoniju.

Sa druge strane dolaze drugacija tumacenja, u pravcu da ce vojna intervencija Zapadne Alijanse u stvari imati negativni uticaj za vladajucu SDSM premijera Branka Crvenkovskog. Po ovoj tezi, gradjani Makedonije i dalje su prilicno emotivno vezani za stari komunisticki sistem u kojem Srbija je imala dominantni uticaj na Makedoniju. Pored kulturnog, politickog i ekonomskog uticaja, i Srbi i Makedonci jos u komunistickoj Jugoslaviji smatrali su da imaju zajedniccki problem - borba protiv, kako se to tada zvalo, "albanske iredente". Albanofobi u Makedoniji, a ima ih podosta, dozivljavaju zakanu NATO-a Srbiji, kao nepravedno uplitanje "zapadnih imperijalista"-kako rece jedan gradjanin nedavno - u unutrasnje stvari jeden suverene zemlje. Ukoliko se vlada odlazeceg premijera Crvenkovskog ne protivi ovoj intervenciji ili cak vise, logisticki je podrzava, onda ce ispasti da se i ona (vlada) udruzila sa "crnim djavolom" i ne treba je opet birati - tvrde pristalice druge teze.

No, bilo koja teza da je tocna, (a cini se da je u stvari tacno i jedno i drugo, i strah od srpske odmazde), legitimitet izbornih rezultata je doveden u pitanje. Sasvim je jasno da ce sva ova psihoza na jedan ili drugi nacin uticati na izborne rezultate. Ono sto niko ne zna tacno jeste mera tog uticaja.

Mora se napomenuti da je svemu ovome kumovala aktuelna vlada koja nije nasla za shodno da zauzme koji bilo drugi stav osim poluglasne izjave da se kriza "jos moze resiti mirnim sredstvima". Izbegavanje normalne demokratske procedure oko toga dali Makeodnija podrzava ili ne eventualnu intervenciji NATO oko Kosova, (izjasnjavanje bezbednosnih tela u vladi, pa same vlade, pa rasprava u parlamentu) doprinela je jos vecoj konfuziji u Makedoniji, ciji gradjani su u kontinuiranoj dilemi: "Mozda, a mozda i nece" - je biti.

AIM Skopje

TEOFIL BLAZEVSKI