NADE I STRAHOVI

Prvi put u dosadasnjem toku oruzanih sukoba, ovih dana na Kosovu izgleda kao da diplomatija preteze nad njima. Zbog sredstava kojim je podupirana neki bi mogli da ospore upotrebu termina diplomatija. Ali, akcije koje se nazivaju diplomatijom uvek su vodjene takvim sredstvima, bez obzira koliko su ona bila vidljiva u odredjenim trenucima. Srbijanski vodja i njegov narod nazvali su to kriminalnim cinom i kako sve ne, ocigledno samo zbog toga sto se osecaju licno pogodjeni. Da nije tako, reagovanja bi bila drugacija ili ih ne bi uopste bilo. Ali, Beograd bi najbolje trebalo da zna kako se obrcu i okrecu mehanizmi ocenjivanja takvih i slicnih pojava. Vec vise meseci cini na Kosovu nesto sto Albanci i mnogi drugi u svetu nazivaju ratom, pa i ratom protiv albanskih civila i njihove imovine, a on to naziva borbom protiv terorizma, banditizma, zlocinaca...

Rec je naravno o tragicnoj hipokriziji koja se uzvraca, mada treba reci da Beogradu nikada ne bi bile upucene pretnje koje mu se upucuju ovih dana da nije odgovoran za toliko albanskih stradanja, ali i brojnih laznih obecanja koje nikada nije ispunio. Doduse, poslednjih dana nema vojnih operacija velikih razmera, nema toliko gubitaka medju albanskim civilima, ni vecih rusenja i spaljivanja albanskih domova, ali svega toga ima u manjim razmerama. Uprkos tome, u nekim drugim oblicima ljudska stradanja se uopste nisu smanjila. Nastavlja se velika kampanja hapsenja kosovskih Albanaca i povecavaju se stradanja vise desetina hiljada albanskih civila koji i dalje zive na otvorenom, po kosovskim sumama i kotlinama. A poslednjih dana su izuzetno povecani pokreti srpskih vojnih i policijskih trupa, odnosno kako potvrdjuju i ovdasnji medjunarodni posmatraci repozicioniranja. Zato pored povlacenja jednog manjeg konvoja antiteroristickih jedinica oni zahtevaju stvarno i transparentnije njihovo napustanje Kosova. I o ovim pojavama i tendencijama strane u sukobu daju uglavnom potpuno suprotne ili razlicite podatke. Veci deo vojno-policijskih pokreta albanski izvori sagledavaju iz ugla pretnji NATO intervencijom.

Medjutim, razliciti podaci i percepcije, ni u cemu ne menjaju stvarno stanje. Ono je onakvo kakvo jeste i svi koji zive na Kosovu rekli bi da u sustini nije nista promenjeno. Takvu ocenu, odnosno da se ne moze govoriti o progresu, dao je i americki diplomata Ricard Holbruk na kraju druge posete Pristini tokom ove nedelje (u utorak 6. oktobra i u subotu 10 oktobra). Ipak, ocigledno je da su nervoza i napetosti znacajno povecani. Ovaj dodatak dosadasnjim kosovskim neizvesnostima vezan je za pretnje upucene Beogradu - da ce biti izlozen napadima NATO - a, ako efektivno ne prestane sa primenom nasilja nad kosovskim Albancima i ako ne pristane na kompromis koji moze postati osnova za jedno buduce zadovoljavajuce kosovsko resenje.

Neposredne posledice ostvarivanja pretnji zabrinjavaju i Albance i Srbe. Ali, zbog sasvim suprotnih ocekivanja, same pretnje i njihovo ostvarivanje pripadnici ovih nacionalnih zajednica dozivljavaju na potpuno razlicite nacine. Ako zvanicni Beograd i srpsko stanovnistvo to dozivljavaju kao kriminalni cin mesanja u unutrasnje poslove njihove suverene drzave i kao podrsku kako ih nazivaju albanskim zlikovcima i teroristima, kosovski Albanci i njihovo vodjstvo vojne pretnje i njihovo eventualno ostvarivanje dozivljavaju kao pomoc slabijoj strani, da se zastiti od fizickog unistenja. Politicki predstavnici kosovskih Albanaca takvu vrstu pomoci zagovaraju vec godinama, a zvanicni Beograd kosovsku krizu smatra iskljucivo unutrasnjim pitanjem. Kao sto je poznato, da bi ucvrstio stavove o kosovskom pitanju kao unutrasnjem problemu, Beograd je ove godine organizovao Referendum. Kako je bilo objavljeno, Srbi koji su glasali izjasnili su se u velikoj vecini protiv angazovanja medjunarodne zajednice u resavanju kosovskog pitanja.

Iz razlicitih uglova sagledavaju se i posledice eventualne strane vojne intervencije. Albanci i Srbi strepe za svoju licnu i sudbinu svojih porodica, ali i kod jednih i kod drugih preovladjuju neizvesnosti u pogledu kolektivne sudbine naroda. Stice se utisak da je kod Srba zabrinutost zbog kolektivne sudbine mnogo izrazenija, posebno kod ovih kosovskih, koji svoju sigurnost na Kosovu od nastanka problema vezuju iskljucivo za srpsku drzavu i vlast u Beogradu. Uvek je za njih bila najbolja vlast koja je izrazavala spremnost za najsurovije oblike obracunavanja sa kosovskim Albancima. To je jedan od sustinskih razloga zasto kosovski Srbi nikada nisu postali i nemaju izgleda da postanu znacajan cinilac u trazenjima kosovskih resenja.

Albanska zabrinutost zbog moguce NATO-ve intervencije je slozenije i donekle kontradiktorne prirode. Albanci odavno prizeljkuju stranu intervenciju i zbog toga je logicno sto bi oni svesno prihvatili rizike jedne takve vojne akcije. U albanskoj javnosti nije do sada bilo analiza o rizicima NATO-ve intervencije niti su albanski politicari izneli dosada javno svoje poglede o tome. Medjutim, to ne znaci da oni o tome ne razmisljaju. Bezbednost i uopste ponasanje Albanaca u slucaju vojne intervencije, posebno OVK, bila su glavna pitanja razgovora sa Ricardom Holbrukom prilikom njegove prve ovonedeljne posete Pristini. Pored ostalog, predstavnici Albanaca bili su upozoreni da ne pokusaju da iskoriste eventualne NATO-ve napade za svoje politicke ciljeve. Verovatno, to jedan od glavnih razloga sto je OVK od 9. oktobra proglasila prekid svojih vojnih operacija.

Iz stranih analiza koje prenose albanski mediji, moze se videti da ima vise uzroka za zabrinutost Albanaca u slucaju NATO-ve intervencije. Ali, oni se uglavnom mogu svesti na dva osnovna. Prvi je eventualna srpska osveta, a drugi je zaostravanje humanitarne situacije. U sasvim neformalnim albanskim sagledavanjima ovog pitanja preovladjuje procena da ce u krajnjem slucaju, manje ili vece aglomeracije nastanjene albanskim stanovnistvom biti iskoriscene kao pretnja za odvracanje NATO-a od napada ili kao objekt osvete zbog nemoci da se NATO-u pruzi efikasan otpor. Na jedan ili drugi nacin to se nagovestava i u izjavama nekih zvanicnih i drugih licnosti o sudbini stranaca u slucaju strane vojne intervencije, zatim novinara, predstavnika albanskih politickih partija. Vojislav Seselj potredsednik srpske Vlade je pored svih pretnji na kraju rekao da se "Albanci na Kosovu nece dobro provesti"... Dovoljan je samo podatak da se sklonista po gradovima pripremaju i spremaju, ali za njih znaju samo Srbi i Crnogorci. Mobilisu se i oni koji do sada to nisu. Imajuci u vidu dosadasnje ukupno ponasanje Beograda na Kosovu, lako je pretpostaviti kako ce se postupiti prema Albancima koji se, osim toga, smatraju jos gorim i opasnijim od stranaca. Takodje, nisu bez osnova strahovanja od izbijanja nekontrolisanog nasilja u slucaju opsteg haosa koji bi mogao nastati usled moguceg raspada sistema kontrole nad uniformisanim i naoruzanim licima.

Logicno je pretpostaviti da u vreme NATO-vih napada i sukoba koji mogu nastati zbog toga, do njihovog smirivanja, nece biti humanitarne pomoci za raseljene albanske civile. Nije rec samo o onih 50 do 100 hiljada civila koji na pragu zime jos zive pod otvorenim nebom, nego i o vise stotina hiljada drugih koji su u dosadasnjem toku rata izgubili sve i zbog toga ne mogu samostalno da obezbede ni goli fizicki opstanak. Kosovo je vec u humanitarnoj katastrofi, a ovih dana primetno je zaostravanje problema ne samo zbog pogorsanja vremenskih uslova. Zapadne zemlje vec nekoliko dana preporucuju, pa i otvoreno pozivaju svoje gradjane da zbog mogucih NATO napada napuste teritoriju SR Jugoslavije. Medju njima ima i radnika humanitarnih organizacija koje deluju na Kosovu. Uprkos demantija, kod stranih drzavljana zavladao je strah zbog cega su mnogi vec otisli. U novostvorenoj situaciji vec je ozbiljno suzen rad humanitarnih organizacija. Lako se moze predvideti prestanak njihovog rada u slucaju izbijanja neprijateljstava koji se najavljuju kao posledica NATO intervencije.

AIM Pristina Fehim REXHEPI