Daleko je arbitraza

Ako je verovati mnenju ser Artura Wotsa, daleko je kako do resenja spora, tako i do dobrovoljne ili cak "prisilne" arbitraze u sporu oko sukcesije nekadasnje SFRJ

Ljubljana, 06.10.1998

Medjunarodni posrednik za pitanja sukcesje bivse Jugoslavije Artur Wots izabrao je Ljubljanu za prvu stanicu u okviru svoje poslednje turneje po prestonicama novonastalih drzava kako bi se isposlovao sporazum o nasledju. Ser Vots je ponudio novi predlog koji bi trebalo da amortizuje jaz izmedju SRJ i ostalih drzava naslednica, pre nego sto je zbog situacije u Srbiji otkazao put u Beograd.

Medjutim, ni do zapleta sa Beogradom nista nije islo glatko; sudeci prema recima vodje slovenacke delegacije Mirana Mejaka, cetiri bivse republike slozile su se da je Votsov predlog prihvatljiv u delu koji se odnosi na sukcesiju arhiva i sukcesiju ambasada, ali ne i SRJ, koja je pomenuti kompromis odbila. Stoga je Wots ponovo pribegao svom osnovnom dokumentu, koji takodje uziva podrsku cetiri republike, ali ne i SRJ.

Slovenija se i inace, prema misljenju ovdasnjih komentatora, jos uvek "nalazi na prvoj liniji fronta" sto se tice sukcesijske problematike. Takvu poziciju Ljubljane podvlace i domace diplomate: "Ako su u Skoplju, Zagrebu i Sarajevu popustljivi, mi nismo, jer nam to nije potrebno. Dvostrani sporazumi, koje su sa SRJ potpisale Hrvatska, Makedonija i BiH, a u kojima te drzave priznaju SRJ kontinuitet - nisu prihvatljivi za nas, posto bi mogli da imaju negativne posledice na resavanje pitanja sukcesije," upozorava jedan od visokih sluzbenika slovenackog MIP-a, priznavsi i cinjenicu da je Ljubljana sve usamljenija u takvoj politici, jer takav "slovenacki stav podrzava jos samo SAD", dok je Evropa sklonija "prakticnijim resenjima".

Suprotstavljeni kriterijumi

Tako i dalje ostaje neodlucena sudbina preostalih jugoslovenskih deviznih rezervi, preraspodele dugova i imovine saveznih institucija, vredne oko 550 miliona dolara (pre svega Saveznog sekretarijata za spoljne poslove bivse Jugoslavije), koju uglavnom cine nekretnine, rasute u vise od osamdeset drzava po svetu. Dok se o svadjama izmedju nekadasnjih partnera iz Ju-federacije (oko para i nasledjenih dugova) pisalo nasiroko i nadugacko, manje je poznato da je stalni kamen spoticanja i nepokretna imovina bivse drzave.

Do nesuglasica dolazi vec na startu, pri odredjivanju sta sve predstavlja imovinu ex-SFRJ. Slovenija se zalaze za nesto uzi pristup od jugoslovenskog recepta - prema izjavama slovenackih glasnogovornika, ono sto je ostalo u republikama treba ostaviti novim drzavama, a podeliti preostalu, federalnu imovinu. Jugoslovenski predlozi za resenje problema nasledja su znatno fleksibilniji te u drzavnu imovinu ubrajaju drzavne investicije i slicno. Iz takvog pristupa sledi zakljucak da svaka republika prakticno vec poseduju veliki deo "drzavne imovine", tako da raspodela savezne imovine (ambasade, zgrada savezne administracije, i sl.) - ne dolazi u obzir. Tako vecim delom tzv. "savezne imovine" danas jos uvek raspolaze SRJ. Izuzeci od tog pravila su retki; poznat je primer ambasadora SFRJ u Becu koji je naprasno postao ambasador Republike Hrvatske i u miraz "poneo" ambasadu, jednostavno je proglasivsi hrvatskom. Tako je svojoj novoj domovini omogucio da raspolaze sa gotovo tri miliona dolara vrednom nekretninom; zanimljivo je da slovenacki ambasadori nisu bili tako snalazljivi, pa ih je svih jedanaest predalo kljuceve svojih dotadasnjih ambasada novim jugoslovenskim vlastima...

Ukratko, u rukama srpske i crnogorske diplomatije je ostalo vise od 120 nekretnina u inostranstvu. Tako su, za razliku od SRJ, sve ostale drzave nastale na podrucju ex-Jugoslavije primorane da iznajmljuju skupe rezidencije za svoje diplomatske misije, pa bi preraspodela raspolozivih nekretnina tim drzavama znacila i poprilicno finansijsko olaksanje. Pa ipak se, uprkos naporima ser Votsa, vode zestoke svadje oko kriterijuma za raspodelu te i druge imovine; iz krugova bliskih slovenackim pregovaracima je procurelo da srpsko-crnogorska delegacije i dalje insistira na stavu da "otcepljene" republike nemaju pravo da ista (vise) traze za sebe, dok ostale cetiri republike (Slovenija, Makedonija, Hrvatska te Bosna i Hercegovina) predlazu razlicite seme podele.

Slovenacka delegacija je, recimo, istakla kriterijum doprinosa u savezni budzet, prema kome bi Sloveniji automatski pripalo vise od 20 odsto od ukupne jugoslovenske imovine. Ubrzo je predoceni model odbacen, zahvaljujuci kritikama evropskih strucnjaka. Potom je ponudjen kriterijum podele prema dugovanjima Medjunarodnom monetarnom fondu; tako bi Sloveniji pripalo 16,39 odsto, SRJ 36,52 odsto, Hrvatskoj 28,49 odsto, BiH 13,20 odsto a BJR Makedoniji 5,4 odsto od celokupne jugoslovenske imovine. Posle protesta makedonske delegacije da takav kriterijum "ne omogucava normalno poslovanje" su preostale cetiri delegacije (Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina) uslovno pristale na drugaciju raspodelu, prema kojoj bi Slovenija dobila 16 odsto, SRJ 35,3 odsto, Hrvatska 27,2 odsto, BiH 13 odsto i BJR Makedonija 8,5 odsto od jugoslovenske imovine...

Potom je i taj dogovor propao, prema tumacenju clanova slovenacke delegacije, zato sto Makedonija nije pristala ni na takvu podelu (shvatajuci je kao neku vrstu milostinje), vec je insistirala na kriterijumu broja stanovnika, koji je brzometno odbacila - Slovenija. Onda su se sve ostale delegacije, s izuzetkom SRJ, slozile da se imovina ipak podeli, pa makar i protiv volje SRJ. Kao razlog za ovakvu meru su navedene narasle potrebe novonastalih drzavnih administracija te nelegalnost upravljanja zajednickom imovinom od strane SRJ. Ali, posto niti jedan medjunarodni organ, pa ni ser Artur Wots, nema mandat za donosenje slicne odluke, sve je ostalo na teskim recima.

Dug spisak zelja

Tako zaintersovanim stranama nije preostalo nista drugo nego da i dalje zasipaju medjunarodne posrednike raznoraznim spiskovima i zahtevima. Slovenija je, na primer, dodala na spisak i "staru palatu Predsednistva SFRJ" u Uzickoj - Bulevar Oktobarske revolucije (3.500 kvadratnih metara), "slamom pokrivenu kucu unutar stare palate" (256 kvadratnih metara), "kucu za goste" u Uzickoj ulici br. 23 (800 kvadrata), "Belu vilu" na Brionima (1.300 kvadratnih metara), kao i vilu "Jadranka" (760 kvadratnih metara)... U imovinu predvidjenu za podelu slovenacka strana ubraja i sve zgrade koje su u Uzickoj (broj 5, 7a, 20 te 25) i Boticevoj ulici (br. 8) u Beogradu koristila izvrsna veca nekadasnjih jugoslovenskih republika; kuriozitet je da se na spisku nasla i "Greenhouse for flower production" ciji je korisnik bilo "The SFRY Presidency", odnosno danasnja Kuca cveca, koja se prostire na 6.000 kvadratnih metara povrsine.

Uz pozamasnu listu na kojoj je vise od 120 jugoslovenskih ambasada i pratecih objekata, sledi i zahtev za deobu nekoliko manje poznatih nekretnina (mada nista manje atraktivnih), dobara koja su bila u vlasnistvu "Saveznog sekretarijata za spoljne poslove". To je, pre svega, zgrada sadasnjeg jugoslovenskog MIP-a u Ulici Kneza Milosa 24-26, u sirem centru Beograda, kupljena 1927. godine, cija je vrednost ocenjena na 45 miliona americkih dolara. Na meti je i zemljiste "Zabran" u Grabovcu, kupljeno 1980. godine a po slovenackoj proceni vredno 10 miliona dolara; tu je i zemljiste "Lipa" u Lipovackoj sumi, vredno 8 miliona dolara, te posed "Surcin", ocenjen na milion dolara. Razlog sto takvi i slicni predlozi nisu prihvatljivi za SRJ jeste sto na opisanim spiskovima nema niti jednog protokolarnog saveznog objekta ili neke druge savezne imovine (poput Brda kod Kranja, koga vec godinama uzalud trazi porodica Karadjordjevic) locirane u Sloveniji.

U komentarima slovenackih zvanicnika i stampe se tokom poslednjih godina (kao krajnja mogucnost za razresenje nastale situacije) pominje medjunarodna arbitraza; neki strucnjaci su (ocito pod utiskom stalne pretnje ponovljenih sankcija protiv SRJ) cak tvrdili da do "arbitraze" moze doci i protiv volje vlade SRJ, odlukom Saveta bezbednosti. Vreme je, medjutim, pokazalo da od toga nece biti nista. Tome u prilog govori i izjava ser Artura Wotsa, koji je na novinarskoj konferenciji u Ljubljani ponovio da je sansa za bilo kakvu arbitrazu jos veoma daleko.

A sto se arbitraze tice, slovenacki komentatori isticu da se radi o nepopularnom potezu cija je svrha prebacivanje odgovornosti na ledja treceg. Arbitraza je, medjutim, sve manje interesantna i u svetskim okvirima; od 1902. pa do 1932. godine je bilo dvadeset primera arbitraze, a potom jos samo pet. Jedan od poslednjih, treba li reci - neuspesnih, bio je slucaj arbitraznog resavanja madjarsko-slovackog spora Gabickovo-Nagymaros. A kako arbitraza ni u slovenackim teritorijalnim sporovima sa Hrvatskom, ni u vezi sukcesije (najverovatnije) ne bi dala rezultate, komentatorka Dela Sasa Vidmajer zakljucuje da je mozda vreme za do sada zaboravljenu mogucnost - da se svi nereseni sporovi "zamrznu za deceniju ili vise", dok ne docekaju "bolja vremena".

Igor Mekina