KOSOVO - KAKO DALJE

Tek se u poslednje vreme moze videti koliko je ukupni albanski problem, cak samo kao unutrasnji, opasan za celi juznobalkanski region. Doskora se taj problem samo nazirao. Proslogodisnji haos ili gradjanski rat u Albaniji su njeni susedi posmatrali sa prilicne visine. Sada mogu da vide da nisu bas mnogo poodmakli od zaostale Albanije. Razbijanje magacina oruzja, koje je prosle godine izgledalo kao najznacajniji element unutrasnjeg haosa, ove godine je, kao sto se videlo, postalo jedan od uzroka novih, opasnih kretanja u ovom delu Balkana.

Dogadjaji koji su se dogodili sredinom ovog meseca u Tirani i u nekim drugim gradovima Albanije, potvrdili su pretpostavke da je Albanija daleko od toga da postane stabilnija zemlja u tranziciji. Ako je Albanija daleko od toga, onda nemaju bas veliku perspektivu ni neki njeni susedi. Na Balkanu, jedinu moc, odnosno brojcana snaga predstavlja stvarni cinilac politike i polozaja naroda. To je jedini pristup za realno sagledavanje unutaralbanskih odnosa u proslosti i posebno u sadasnjosti. Zbog slozenih istorijskih tokova, Albanci su zaostali u politickom i pravnom konstituisanju svog nacionalnog subjektiviteta, odnosno svojih entitetskih posebnosti naspram svojih susednih drzava ili naroda. Pokusaji posle pada komunizma da se to stanje popravi, doveli su Albance u jos tezu situaciju koja cak ugrozava temelje njihovog bica i nacionalnog i drzavnog opstanka. Zbog vec zatecenog stanja i vec stvorenih realnosti i interesa, Albanci sa svih strana granica ne mogu da stvore prostor za otvaranje makar i najminimalnijih civilizacijskih perspektiva, ni kao celina ni na neki drugaciji nacin.

U velikoj traumi izmedju aspiracija i berlinskih zidova za njihovo bar delimicno ostvarivanje, kod Albanaca je doslo do eksplozije unutrasnje samorazarajuce negativne energije. Cinjenica da Albanija kao neka vrsta poludrzave Albanaca nikada od svog osnivanja nije uspela da stane na cvrste noge, pokazuje da uzroke sadasnjih unutrasnjih sukoba ne treba traziti samo u njenoj opstoj zaostalosti i vladavini 45-godisnje najgore komunisticke diktature u Evropi. Znacajan podstrek njenim gotovo neprekidnim konfuzijama tokom 90 godina nezavisnosti davao je i stalni pritisak neresenih i neresivih problema velikih nacionalnih zajednica Albanaca van granica Albanije. Otuda lancana, reklo bi se uzrocno - posledicna vezanost nekih sustinskih problema na juznobalkanskom albanskom prostoru, bez obzira na drzavne granice. U najosnovnijim obrisima to je istorijski okvir sadasnjih unutaralbanskih apsurdnih konfuzija i opasnih lutanja.

Nema Albanca koji bi pozeleo rasturanje Albanije kao drzave ili kosovskog Albanca koji ne bi pozeleo kosovsku nezavisnost, moze se cesto cuti u intelektualnim i politickim ovdasnjim i tamosnjim krugovima. Ovo poredjenje je problematicno zbog razlicitosti u politickom i pravnom polozaju, ali ono moze biti zanimljivo u naglasavanju teze prema kojoj deo Albanaca sa ove i sa one strane granice koji bi trebalo da su najangazovaniji u jacanju albanskog cinioca prakticno se ponasaju u suprotnosti sa njihovim interesima. Nema nikakve sumnje da je borba za vlast bez ikakvih skrupula i nacela jedan od osnovnih uzroka stalnih tenzija koje povremeno, pokazalo se, ugrozavaju i sam opstanak albanske drzave.

Jednako ili jos gore se ponasaju albanski politicki i drugi cinioci na Kosovu. Obzirom da su kosovski Albanci dovedeni u stanje humanitarne katastrofe, ima komentara da njihovim politickim predstavnicima ni na koji nacin nije dozvoljeno da se ponasaju kao njihove kolege u Albaniji. Albaniju kao drzavu stite neki osnovni medjunarodni zakoni, koji, s druge strane, ostro onemogucavaju aspiracije kosovskih Albanaca. Uprkos tome u proteklih nekoliko godina predstavnici kosovskih Albanaca nikada nisu nasli zajednicki jezik u obliku jedinstvene strategije i taktike, makar i sa najminimalnijim elementima saglasnosti. Sta vise, nekoliko godina unazad oni nisu mogli ni da se okupe oko zajednickog stola da bi bar raspravljali o gorucim problemima polozaja kosovskih Albanaca. Jedan njihov skup odrzan pre nekoliko meseci pretvorio se u monolog optuzbi bez pokusaja da se bar uklone nesporazumi, koji su uvek moguci u rivalskoj politickoj borbi.

Kosovski analiticari stoga smatraju da je paraliza albanske politicke scene i, kao rezultat toga, velika zabuna medju kosovskim Albancima, pogodovala srpskim, pre svega vojnim i policijskim nasiljima na terenu. Albanski politicari nikada nisu iskazali volju da svoje objektivne nedostatke bar delimicno kompenzuju vecom i boljom organizacijom. Prepustili su stvar stihiji ne razmisljajuci uopste da to moze biti mac sa vise ostrica. Cak i onda kada je sve mirisalo na oruzane sukobe, oni su govorili kako imaju kontrolu nad narodom i da je zaostravanje u sustini samo radikalna retorika, bez prakticnih efekata na terenu. Kao sto se pokazalo, stihija nije pogodovala samo srpskim ciljevima nego i unutaralbanskim snagama koje su propagirale radikalniji pristup kosovskom, odnosno albanskom pitanju. Pod neizdrzljivom srpskom represijom, bez makar i minimalnih ostvarenja politike takozvanog pasivnog cekanja, Albanci su jedno vreme bili prepusteni sami sebi, a posle su se priklonili onome koji je ponudio makar i veoma opasnu i neizvesnu alternativu. U sustini to je aktuelni okvir kretanja na albanskoj politickoj sceni Kosova do izbijanja oruzanih sukoba.

Sukob je izostrio ili izbacio na povrsini probleme koji nisu ili su vrlo malo bili vidljivi u prethodnom periodu. Naime, do tada se smatralo se da medju albanskim politickim subjektima postoji jedinstvo krajnjih ciljeva i da su unutrasnji razdori pre svega rezultat unutrasnje borbe za vlast u albanskom pokretu, licnih, klikaskih i drugih ambicija uobicajenih u politickoj borbi. Smatralo se da su razlike u pogledu krajnjih politickih ciljeva samo stvar izbora sredstava za njihovo ostvarivanje. Kao sto je poznato, tada je izgledalo da je osnovna linija podele bila ona koja je omedjivala politiku pasivnog cekanja Ibrahima Rugove i politiku aktivnog nenasilnog otpora za koju se zalagao Adem Demaci.

Izbijanjem oruzanih sukoba ova razlika je postepeno nestajala. Pitanje nezavisnosti nije vise postavljano kao retoricko, nego kao sasvim prakticno pitanje. I domaci i strani analiticari kosovske scene i uopste albanskog pitanja smatrali su da je polozaj Rugove postajao je sve neuverljiviji. No, nije se mogao bas odjednom istopiti osmogodisnji kapital o njemu kao simbolu kosovske nezavisnosti. Politicko trosenje Rugove, velike sile su ocenile kao najozbiljniju pretnju njihovim shvatanjima odnosa na Balkanu. Zbog toga, najcesce se komentraise, da bi povratio uverljivost dato mu je zeleno svetlo da odrzi predsednicke i paralamentarne izbore. Izbori su odrzani 22 marta, u vreme oruzanih sukoba, i na njima su gotovo sve glasove dobili on i njegova stranka. Dodatna pomoc bile su ostra retorika protiv srpskih oruzanih akcija, zatim angazovanje poznatog Ricarda Holbruka koji je cak izdejstvovao i direktni pocetak srpsko -albanskih razgovora. Kruna napora da se na svaki nacin odrzi uverljivost Rugove bili su za vrlo kratko vreme prijemi, kod svih sefova drzava ili vlada velikih zapadnih sila. Da bi jos vise zadovoljio siroku neinformisanu albansku publiku, Rugovi je bilo dozvoljeno da sasvim formalno konstituise parlament Republike Kosovo.

Ipak, tek je sadasnja velika srpska ofanziva izmenila prakticno odnose u pravcu pogleda i planova velikih sila u prema Balkanu. Ako ostavimo po strani sagledavanje problema u perspektivi, uz sve pomenute napore, tek je srpskom ofanzivom stvoreno stanje medju kosovskim Albancima u smislu da nemaju drugog izbora nego da pristanu na ono sto ce se Rugovi ponuditi kao tzv. privremeno stanje, odnosno prelazno resenje. Albanska masa cini se nedovoljno informisana jos uvek nezna o cemu je zapravo rec i, po svemu sudeci i dalje veruje Bogu i Americi, a preko nje i Rugovi.

Medjutim, za razliku od vecine bilo je i onih koji su na svoj nacin razumeli sta je Amerika predlozila i sta je Rugova prihvatio. Nisu se vise mogli odrzati ni takozvani precutni ili nametnuti unutaralbanski kompromisi, pa ni najminimalnija tolerancija izmedju visegodisnjih ljutih rivala. Zapravo, tokom celog perioda ostrih opruzanih sukoba unutar albanskog pokreta vodjena je neka politika povuci - potegni, koja je zbog izuzetne slozenosti odnosa bila veoma zbunjujuca cak i za najbolje poznavaoce albanske politicke scene na Kosovu i u albanskoj dijaspori.

Novonastalo stanje na terenu otkrilo je ili dodalo nove elemente poznatim unutaralbanskim raskolima. Pored stalnih sukoba na medjupartijskoj politickoj sceni, teren je postavio kao veoma ozbiljan, cak sustinski problem odnosa izmedju politickog i vojnog krila albanskog pokreta. Ti odnosi su od pocetka bili veoma zategnuti i od tada je bilo jasno da izmedju ta dva krila nece biti ne pomirenja, nego ni najminimalnije saradnje. Ova dva nivoa podele direktno su zatim uticali na pojavu opasnih podela unutar samog albanskog vojnog krila. Pored OVK, vladajuci albanski politicari osnovali su 21. juna FARK (Forcat e Armatosura të Republikës së Kosovës - Oruzane snage Republike Kosova), kao vojnu pre svega reklo bi se logisticku organizaciju koja je delovala pri institucijama Kosova. Od pocetka je bilo jasno da je FARK rivalska u odnosu na OVK i da je otprilike ne toliko vojna koliko komandna podela direktno izrazavala podele na politickoj ravni.

Iz ovog ugla treba sagledati poslednje atentate i najnovija zaostravanja izmedju politickog i vojnog krila kao i unutar samog vojnog krila. Medjutim, kod toga treba imati uvek u vidu da su za unutaralbanske tokove vitalno zainteresovani i mnogi vanalbanski faktori. Zbog toga sve spekulacije oko izvodjaca atentata, dakle samo spekulacije i nista vise. U svakom slucaju, rec je o atentatima koji makar i ne imali neposredni motiv politiku, nikog nece razuveriti da su bili politicki motivisani.

Ahmet Krasnici, ubijen u Tirani, vrsio je od marta meseca ove godine duznost ministra odbrane u kosovskoj vladi u egzilu koju vodi albanski prvak Bujar Bukosi. Nije poznato kada je imenovan za vrhovnog komandanta FARK-a, ali je u tom svojstvu 21. juna proglasio, prema nekim izvorima, osnivanje prve brigade FARK -a. Verovatno da bi uklonio moguce spekulacije, Glavni stab OVK-a izrazio je zaljenje zbog ubistva pukovnika Krasnicija, ali je takodje podvukao da on nije bio vrhovni komandant, niti je bio clan njenog Glavnog staba. U saopstenju bilo je receno da OVK operativno deluje samo na Kosovu. Ova formulacija ima sire znacenje od jednostavnog odbacivanja spekulacija oko umesanosti OVK-a u ovaj atentat. Nju treba tumaciti i kao odbacivanje optuzbi o ucescu njenih pripadnika u nedavnim sukobima u Tirani, pa i kao osporavanje optuzbi o njenom delovanju u Makedoniji nakon poslednjih sirokih akcija tamosnjeg MUP-a za otkrivanje oruzja kod Albanaca u nekim zapadnim delovima Makedonije.

Za razliku od njega, Sabri Hamiti koji ce izgleda preziveti atentat, bio je veoma poznat, ali vise kao pesnik, knjizevni kriticar i univerzitetski nastavnik. Manji broj ljudi je znao da je Hamiti jedna od najjacih, ako ne i najjaca licnost na partijskoj politickoj sceni Kosova. Poslanik je kosovskog parlamenta i clan Glavnog odbora Demokratskog saveza Kosova. Vrlo retko je politicki istupao u javnosti, ali je njegova moc proizlazila iz pripadnosti najuzoj grupi ljudi oko Ibrahima Rugove. Neki misle da je zapravo Rugova senka Sabri Hamitija. Tom krugu ljudi pripadaju i Zejnulah Rrahmani, romanopisac, knjizevni kriticar i univerzitetski nastavnik koji je pre vise meseci tesko bio pretucen od strane nepoznatih ljudi, kao i Enver Maljoku sef Centra za informisanje Kosova, protiv koga je pre izvesnog vremena bio izvrsen neuspesni atentat. Ocigledno je u kom pravcu su oni usmereni, ali tesko je utvrditi da li je osnovni motiv iskljucivo eliminisanje odredjenih ljudi ili je ovaj motiv snazno kombinovan sa produbljivanjem i zaostravanjem unutaralbanskih razdora. U ovom kontekstu treba sagledati gotovo istovremeno zadrzavanje grupe albanskih partijskih rukovodilaca od strane OVK i sadasnje povlacenje Adema Demacija iz javnog zivota i politickog zivota, na neodredjeno vreme, kako je insistirano.

AIM Pristina Fehim REXHEPI