UPRKOS SVEMU - PREGOVORI!?

Dok s jedne strane traju kontinuirani konflikti razlicitog intenziteta i razlicitih razmera sa, po pravilu, tragicnim posledicama po celokupno civilno stanovnistvo, s druge strane se na Kosovu i oko nj vrse aktivnosti, politicke i diplomatske, sa ciljem stvaranja preduslova za pocetak toliko zeljenih i potenciranih pregovora. U tom kontekstu treba sagledavati i nastojanja Kontakt Grupe i posebnog medjunarodnog izaslanika, americkog ambasadora u Skoplju, Kristofera Hila i njegovu intenzivnu, tzv. satl diplomatiju, tj. vodjenje indirektnih pregovora sukobljenih strana.

Posle brojnih nastojanja i susreta g. Hil je pre izvesnog vremena obznanio i svoj prvi delimicni uspeh - nacelno pristajanje obeju strana na stvaranje sporazuma o privremenom resenju kosovskog pitanja, koje bi se ponovo sagledalo i podvrglo mogucoj reviziji posle perioda od 3 do 5 godina, naravno, uz saglasnost zainteresovanih strana. Ovaj prvi uspeh u politickim krugovima i siroj javnosti je smatran prvim malim, ali znacajnim, korakom u prevazilazenju ratnih sukoba i pronalazenju solucije za resenje veoma slozenog problema Kosova.

Ipak, objavljivanje u albanskoj stampi na Kosovu radne verzije, kako se navodi, dokumenta posrednika Hila o buducem statusu Kosova, uzburkao je ovdasnju politicku i siru javnost, izazvavsi brojne komentare i uglavnom negativne reakcije. Objavljivanje tog dokumenta je naisao i na negodovanje samog izaslanika Hila, koji je istakao pri tom da on nije bio namenjen javnosti, da taj dokumenat predstavlja tek radnu verziju na cijoj doradi bi trebalo da rade obe strane, i da njegovo objavljivanje samo moze stetiti pregovarackom procesu izazivanjem nepotrebne nervoze u medijima. No, ipak, osvrnimo se na glevne ideje prezentovane na toj "listi ideja".

Prema objavljenom dokumentu, koji sadrzi glavne odrednice moguceg sporazuma privremenog resenja, izlozenih u deset poglavlja, Kosovo se definise kao Teritorija sa odredjenim stepenom samouprave i organima i institucijama koje bi omogucile njeno ostvarivanje. U dokumentu su navedena osnovna prava i obaveze gradjana na Teritoriji koja, izmedju ostalog, obuhvataju pravo na "usvajanje prvobitnih (organskih) dokumenata Kosova", "usvajanje pravilnika o organizovanju i procedurama rada organa Kosova", zatim "usvajanje budzeta i godisnjeg bilansa", " ucesce i organizovanje - u saglasnosti sa Sporazumom - pravednih i slobodnih izbora" kao i "saradnju sa federalnim i republickim institucijama" itd. U daljem tekstu se navode i dodatna "prava etnickih zajednica", gde se navodi da bi one birale i imenovale svoja "Nacionalna Veca". Dodatna prava etnickih zajednica bi se uglavnom odnosila na negovanje kulturnih, obrazovnih, verskih i drugih osobenosti. U poglavlju gde se daje popis organa Kosova i njihovih funkcija navodi se da bi Kosovo imalo Skupstinu ciji bi odredjeni broj delegata bio biran na neposrednim izborima, dok bi drugi deo sacinjavali delegati izabrani od strane etnickih zajednica i kojima bi se, u saglasnosti sa odredjenim procentom u populaciji, omogucavala i adekvatna zastupljenost u skupstini. Odluke u Skupstini bi se donosile vecinom glasova osim kada vecina delegata neke etnicke zajednice bude smatrala da neka predlozena odluka zadire u vitalne interese te etnicke zajednice, gde bi se primenjivali posebni oblici odlucivanja, i to uz saglasnost vecine delegata doticne zajednice. Osim Skupstine, Kosovo bi imalo i Predstavnika (koji bi se birao na direktnim izborima), zatim Vladajuce Telo, Administrativne Resore i Ombudsmana ("kojeg bi imenovala Savezna Vlada iz liste jugoslovenskih gradjana koju bi predao Predsednik Evropskog suda za ljudska prava"), ciji bi mandat bio 4 godine (uz dodatni mandat od dve godine) i koji bi nadgledao implementaciju sporazuma.

U tom dokumentu se navode i glavne tacke predstavljanja Kosova u saveznim i republickim telima, gde se navodi da bi se nj "garantovalo najmanje 10 poslanika u Vecu gradjana Savezne Skupstine kao i u Vladi Republike Srbije", kao i zastupljenost u Saveznom Ustavnom Sudu i Vrhovnom Sudu Srbije.

Skupstina Kosova bi osnivala redovne i Apelacione sudove, dok bi svaka etnicka zajednica mogla da "uspostavi svoj sistem resavanja sporova u oblasti nasledstva, porodicnog prava i gradjanskih sporova". Svaka opstina bi formirala lokalnu policiju, u skladu sa nacionalnim sastavom stanovnistva, i ona bi bila odgovorna za javni red i mir, dok bi "savezni organi bili odgovorni za spoljnu bezbednost, granicnu policiju i istrazivanje medjunarodnog kriminala..."

Albanska pregovaracka ekipa je izrazila svoje nezadovoljstvo i neslaganje ovim predlozima, mada su njeni predstavnici bili veoma obazrivi u svojim komentarima i ocenama, tvrdeci da se ipak radi o radnoj verziji i da su razgovori i pregovori u toku. Ova ekipa je posle nekoliko dana izasla sa svojim predlogom privremenog resenja problema Kosova dokumentom koji sadrzi 16 tacaka i gde se uglavnom navode institucije i kompetencije organa vlasti Kosova koje su veoma slicne ili identicne sa ingerencijama i statusom sadasnjih republika SRJ, u okviru koje bi Kosovo ostalo tokom perioda obuhvacenog privremenim resenjem, posle koga bi usledio referendum na kojem bi se stanovnici Kosova izjasnili o mogucim opcijama nezavisnosti.

Nasuprot pregovarackom timu i samog Rugove, koji je cini se iskazao izvesnu dozu politicke pragmaticnosti, ocenjujuci da nastojanje americkog posrednika treba uvazavati, ovdasnji pravni strucnjaci i politicki analiticari su osuli citav niz primedbi i zestokih kritika na ponudjeni dokumenat, cak ponekad "zaboravljajuci" da se radi o jednom provizornom i radnom dokumentu, koji kao takav nosi u sebi i izvesne nedorecenosti i nepreciznosti, koji se mogu uociti i samo sagledavanjem terminologije koja je u njemu koriscena.

Kritike koje se upucuju ovom dokumentu su u prvom redu pravno-ustavne prirode, gde se navodi da se ponudjenim resenjima obezbedjuju ograniceni oblici samouprave, da se u znacajnim oblastima zadrzavaju i da cak jacaju ingerencije Srbije i SRJ, da je pravno-ustavni status Kosova nedefinisan i da su ponudjena resenja daleko ispod ustavno-pravnog polozaja Kosova po Ustavu od 1974 godine. Ovi kriticari navode da je apsurdno pregovarati o pravima i institucijama koja su bila vec steceno pravo za gradjane Kosova, koje je silom i bespravno ukinuto (ustav, parlamenat, vlada, sistem sudstva, ukljucujuci tu i ustavni sud itd.), o cemu, po njima, ne bi trebalo uopste pregovarati. Pojedini analiticari su isli dotle da su cak ovaj plan optuzivali da pokusava uvesti institucije plemenskih zajednica i drustava (pozivajuci se na neka ponudjena resenja o stvaranju odredjenih sudova od strane etnickih zajednica kao i na izvesne procedure glasanja i donosenja odluka u Skupstini Kosova).

Druga vrsta primedbi je uglavnom politicke i moralne prirode. Jedan od argumenata koji se navodi je taj da se ovim planom ide na ruku Milosevicu i da se njime samo sankcionise stanje na terenu koje je stvoreno nasiljem, sto potvrdjuje i slucaj stvaranja "ni iz cega" Republike Srpske (cime je po njima samo sankcionisano etnicko ciscenje u Bosni i Hercegovini).

Interesantnu cinjenicu, cak i svojevrstan paradoks, predstavlja, pak, izvesna "radikalizacija politickog diskursa" od strane politickih aktera koji su se smatrali liberalnijima i "moderiranijima" na kosovskoj politickoj sceni. Tako, na primer, Shkelzen Maliqi ce konstatovati da ovaj plan "u stvari legalizuje akte srpskog nasilja i da zahteva od Albanaca da se podvrgnu unistavajucoj sudbini po njih, da priznaju ponizenje i stanje stvoreno nasiljem". S druge strane, drugi clan bivse savetodavne grupe G-15, Veton Surroi, koji je vazio kao veoma blizak politicar i samom posredniku Hilu, odbacivsi plan u celini je ustvrdio da se njime "dokazuje jos jednom zatvaranje ociju pred ljudskom tragedijom". Ponudjeni plan ce se smatrati skandaloznim i nemogucim za implementaciju, uz opasku da on jedino pruza sansu Milosevicu u kupovini vremena.

Medjutim, ovdasnji politicki i intelektualni krugovi su gotovo jednodusni u oceni da ce glavna prepreka u sklapanju i implementaciji moguceg sporazuma o privremenom resenju za Kosovo biti ipak centri politickog odlucivanja u Beogradu, koji odbijaju svako resenje koje ne bi bilo u okviru Srbije. Cak izvesni analiticari smatraju da je i cilj sadasnjih vojno-policijskih akcija, i kako se navodi etnickog ciscenja u zapadnom delu Kosova, stvaranje terena za primenu resenja tipa koje nudi akademik Jovicic, a koje se ticu regionalizacije Kosova i ukidanja njenog jedinstvenog politickog subjektiviteta. Cini se da je jedan od razloga Rugovinog pragmatizma i njegove blagonaklonosti prema americkim inicijativama upravo pokusaj odupiranja realizaciji takvih planova i ciljeva.

Istinska implementacija bilo kakvog sporazuma i o bilo kakvom stepenu samouprave na Kosovu, skloni su razmisljanu analiticari kosovskih politickih kretanja, iziskuje korenite demokratske promene na citavom prostoru ostatka Jugoslavije, tj. promene politickog ponasanja ne samo vlasti, vec i veceg dela opozicije u Srbiji, sto je tesko ocekivati u dogledno vreme. Utoliko vise sto je glavni diskurs koji prevladava u mas medijima, a posebno elektronskim koje kontrolise rezim jedan tipican ratni diskurs, koji proizvodi sukobe i koji iskljucuje kompromis kao logiku resavanja politickih sporova. I u okviru tog zatvorenog kruga gde je u ovom trenutku nemoguce nazreti bilo kakav izlaz, ne iskljucuje se ni radikalni rez zapadnih institucija (Kontakt grupa, NATO), po analogiji na resavanje prethodnih kriza na teritoriji bivse Jugoslavije.

AIM Pristina Arben KRASNIQI