MUTNI SEPTEMBAR U ALBANIJI

Ponedeljak: 14.septembar. Hronika.

Albanija je ponovo uronila u vrtlog haosa posle dogadjaja od 14. septembra, kada se posmrtna povorka ubijenog vodje opozicije Azema Hajdarija pretvorila u oruzani revolt tokom kojeg su sledbenici Demokratske partije bivseg predsednika Berishe zauzeli glavne drzavne institucije. Ured premijera, zgrada parlamenta i drzavna Radiotelevizija bile su nekoliko sati u rukama Berishinih sledbenika, dok se premijer Nano udaljio u nepoznatom pravcu i nije vidjen u javnosti vise od 24 sata. Demonstranti su pod svoju kontrolu preuzeli cetiri tenka Garde Republike, koja su hitno poslata u cilju zastite vladinih zgrada. Pljackaske bande su zatim opljackale nekoliko ducana u centru Tirane.

Ljudi koji su u strahu pratili vesti sa sahrane poslanika Hajdarija bili su zacudjeni kada je oko 13 sati i 20 minuta u ponedeljak, jedan od eksponenata opozicije Eqerem Spahia predsednik Pokreta Legaliteta, saveznik gospodina Berishe pojavio umesto redovnog spikera vesti na drzavnoj televiziji i obavestio da su "glavne institucije drzave u nasim rukama". Vise od sest sati drzavna TV je emitovala vesti samo iz redova opozicije, nekoliko puta je emitovala jedan intervju sa Berishom i optuzivala je one sto je on nazivao "Nanoovom klikom".

U ovoj situaciji Berisha i njegovi saveznici su od predsednika Mejdanija zatrazili da uzme u svoje i upravljanje Vladom prema kompetencijama koje mu daje albanski zakon, ali je on to odbio. Mejdani je odbio i da govori i na okupiranoj drzavnoj TV. Vec tokom veceri policija je uspela da stvari pod kontrolom vladine zgrade. U 19.20 sati, posle najave da ce se zgrada TV bombardovati, sledbenici opozicije su se udaljili i rukovodioci ove institucije su se ponovo vratili svom poslu. Ministar javnog reda Teta je u blindiranom vozilu dosao do zgrade Televizije i u govoru koji je emitovan obavestio je da je drzavni udar organizovan od strane Berishe, doziveo neuspeh. Razne informativne agencije su iste veceri javljale da je bivsem albanskom predsedniku dat ultimatum da se udalji iz zemlje za nekoliko sati, jer ce u suprotnom biti uhapsen.

Ovo je hronika onoga sto mnogi smatraju neuspelim drzavnim udarom ili oruzanom pobunom. Mozda ne bi trebalo zaboraviti da je telo poslanika Azema Hajdarija, jednog od najznacajnijih politicara postkomunisticke Albanije, coveka koji je vodio prve proteste protiv komunistickog rezima decembra 1990 godine sahranjeno u prisustvu manje od 50 osoba. Na hiljade drugih ucesnika pogrebne povorke zaboravili su njegove posmrtne ostatke i nasrnuli su na kancelarije albanske drzave.

Pola "coup d'etat"

Naravno, bilo bi ishitreno nastojati da se da jasna definicija onoga sto se desilo na ulicama Tirane u ponedeljak 14. septembra. Utoliko pre sto kao po pravilu ovdasnji politicki fenomeni nisu nikada u potpunosti jasni ili drugacije receno pojavljuju se kao vrlo kompleksni. 14. septembar u Tirani izgleda kao neki poludrzavni udar. Tesko je poverovati da je Berisha planirao da preuzme vlast tog prepodneva pod pucnjima oruzja, ali s druge strane tesko je sakriti da je on najavljivao da ce se upotrebiti i sila da bi se srusio Nano, ako bi ovaj odbio njegov ultimatum da podnese ostavku do podneva. Cini se da je to bio vise jedan pokusaj da se primora stari politicki rival da pobegne pod pritiskom masa za koju je tesko poverovati da Berisha nije znao da je naouzana do zuba, nego da je to bio pokusaj da se sedne na njegovu fotelju i da preuzme rukovodjenje Vladom.

S druge strane, cinjenica da demonstranti nisu preduzeli nikakve postupke protiv predsednika zemlje dovodi do zakljucka da termin "drzavni udar" nije u potpunosti tacan. Posle odlaska Nanoa, druga polovina bila bi legalna, to znaci jedno politicko resenje pod vodjstvom predsednika zemlje. Medjutim, postoji jedan elemenat koji u veoma tezak polozaj stavlja, mozda vise nego spaljivanje vladinih zgrada, bivseg albanskog predsednika i koji izgleda kao klasican element jednog drzavnog udara. To je zauzimanje od strane Berishinih ljudi gotovo sedam sati drzavne TV i njeno koriscenje protiv Vlade.

Bilo kako bilo, Vlada je ostro optuzila Berishu za drzavni udar, dok je Berisha to odbacio. Situacija u Albaniji, posebno u Tirani, vrlo je zategnuta. Najavljeno je skidanje parlamentarnog imuniteta Berishi i njegovo hapsenje. U medjuvremenu, on nastvalja sa protestima i najavljuje da nece prestati dok ne padne Vlada Nanoa.

Najavljeni haos

"Naoruzani mir", koji je bio ustanovljen u Albaniji posle izbora od juna 1997. godine, brzo se rasprsio. Naoruzane bande, posto su za kratko bile sakrivene, ponovo su se pojavile pljackajuci, blokirajuci puteve i postavljajuci bombe. Vlada Nanoa je dozivela neuspeh u uspostavi javnog reda, dok su se u medjuvremenu njeni zvanicnici implicirali u razne mreze sverca. Drzavni autoritet, iako se formalno rasprostro u citavoj zemlji, ostao je veoma bled.

S druge strane, Berisha se nikada nije pomirio sa gubitkom vlasti i ucinio je sve da aktuelna Vlada padne. Bojkot Parlamenta, manifestacije i cesti protesti protiv Vlade praceni su agresivnim vokabularom lidera opozicije. Hapsenje sest bivsih zvanicnika Vlade Demokratske partije dolio je ulje na vatru. Berisha je pozvao svoje ljude na ulice.

S druge strane ubistvo Azema Hajdarija prosle nedelje, bez sumnje je najvece moguce zlo. Hajdari je bio jedan od najuzih Berishinih saradnika iz istog grada, vodja studenata na prvim antikomunistickim pritestima u Albaniji i uticajna licnost na Kosovu. Simbolika koja se vezivala za Hajdarija, bez sumnje je uticala na to da atentat nad njim bude vise nego misteriozan.

Posle atentata, Berisha se nije ustrucavao da za njegovo autorstvo optuzi Fatosa Nanoa. Kasnije, ceremonija sahrane Hajdarija pretvorila se u oruzani revolt.

Da li ce Berisha biti uhapsen? Da li ce Nano podneti ostavku?

Bez sumnje, ova dva pitanja su medjusobno usko povezana. Nano se nalazi pod pritiskom da ode, ali on to odbija pod cevima kalasnjikova. Ipak, on je ostavio otvorena vrata za mogucu ostavku, izjavljujuci da je u principu otvoren za sva resenja. Njegova popularnost je osetno opala i kod njegovih nekadasnjih sledbenika, a i unutar njegove partije. Njegov nestanak bez traga 24 sata snazno je pogodilo njegovu reputaciju. Odlazak Nanoa sa polozaja premijera u nekoj ne tako dalekoj buducnosti cini se da je neminovan. I predsednik zemlje

• Mejdani, prema nekim izvorima zahteva njegov odlazak, ali cini se da je to odlozeno zbog toga sto bi takav postupak u ovom trenutku zvucao kao Berishina pobeda i kao odlazak pod pretnjom oruzja.

Problematicnije nego Nanoova sudbina cini se da je ona bivseg predsednika Berishe. Iako se cini da je ubrzano pripremljena jedna celija zatvora u Tirani za njega, ipak njegovo hapsenje i nije tako laka stvar. I dok se ocekivalo da albanski parlament raspravlja o njegovom parlamentranom imunitetu posle zahteva tuzilastva u Tirani, medjunarodna diplomatija je intervenisala da se to ne cini. Postoji bojazan da ce hapsenje Berishe isprovocirati nasile reakcije njegovih sledbenika sto bi jos vise otezalo situaciju. Kao sto isto tako postoji bojazan da tolerisanje onoga sto se desilo u ponedeljak

1. septembra moze ohrabriti strasnog opozicionog lidera u njegovoj antinanoovskoj akciji. Jedan zapadni diplomata je izjavio da "oslanjajuci se na nase sigurne analize, Albanija se nalazi na pragu civilnog rata, zato bi hapsenje Berishe bio jedan element vise u destabilizaciji". I sam americki drzavni sekretar Olbrajt tokom telefonskog razgovora je zatrazila da se ne preduzimaju ishitreni koraci. Cini se da Zapad, izmedju ostalog, racuna i na veliki uticaj koji Berisha ima na Kosovu. Zbog ucesca u nasilnim protestima 14. septembra, doznaje se da je uhapseno i nekoliko Kosovara ili kako su u jednom policijskom saopstenju ne slucajno nazvani "jugoslovenski drzavljani albanske nacionalnosti".

Za sada jedini "kompromis" je da niti ode Nano niti da Berisha bude uhapsen. Medjutim, koliko moze potrajati ovaj "status quo" tesko je predvideti.

Zastareli aspirini od marta 1997.

Sporazum o nacionalnom pomirenju, potpisan marta 1997. godine, cini se da je bio samo jedan aspirin za snizavanje temperature, ali koji ostavlja unutrasnju infekciju. Kriza je samo konzervirana, ali nije resena. Par mrznje Berisha

• Nano ne moze da postigne kompromis, bez obzira sto na Zapadu jos uvek ima iluzija. Septembarska kriza 1998. razlikuje se od one marta 1997. pre svega u cinjenici sto je pre godinu dana vecina Albanaca bilo protiv Berishe, dok je sada vecina Albanaca

je indiferentna. Mozda je to i privremena prednost Nanoa. Medjutim, bez obzira na to, cini se da su Albanci danas jedan narod bez politickih predstavnika.

SAD i zemlje EU su jasno stavile do znanja da ne priznaju nikakvu Vladu koja bi proizasla iz nasilja. U stavovima zapadnih kancelarija zapazaju se kritike na racun Berishe, rezerve prema Nanou i podrska predsedniku zemlje Mejdaniju. Ocekuje se da ce magicna formula politickog resenja doci od strane predsednika, ali on se nalazi izmedju dve vatre. S jedne strane tvrdoglavi Berisha sa njegovim zahtevom za ostvakom Vlade, za stvaranje tehnicke vlade i odredjivanje datuma novih izbora. S druge strane, socijalisti koji u ovom trenutku nisu nista manje nervozni i tvrdoglavi, koji ne iskljucuju odlazak Nanoa, ali ipak iskljucuju formule Tehnicke vlade i odredjivanje datuma prevremenih izbora.

Na aerodromu u Tirani sleteo je Herbert Grupmayer koji je pre godinu dana bio licni predstavnik pregovaraca u albanskoj krizi Vranickija. Grupmayer dobio je mandat predstavnika EU. Mozda se u njegovom dzepu nalaze neki drugi aspirini, ali sada vec nema nikakvih garancija da bi mogli smanjiti temperaturu jedne zemlje u haosu. Ako je "kompromis" da Nano ne ode i da Berisha ne bude uhapsen, cini se da bi ipak istinski kompromis bio da obojica odu.

AIM Tirana Remzi LANI