Sabirni centri

Slovenija i Kosovo

Ljubljana,18.9.1998

Vest je prosla skoro neopazeno- slovenacki ambasador u OUN dr Danilo T³rk odneo je iz odaja predsedavajuceg u Savetu bezbednosti nesto inventara (negde oko 1. septembra); nekoliko slika poznatih slovenackih slikara i par komada kristala iz Rogaske Slatine. Sve to je useljeno jedva mesec dana ranije, na pocetku slovenackog jednomesecnog mandata predsedavajuceg u Savetu bezbednosti. (Ta vest je tada zasluzila udarnu minutazu u medijima.) Isti kristal i slike vratice se u drustvu dr Turka jos jednom u prostorije sefa Saveta bezbednosti, najverovatnije krajem druge polovine naredne godine.

U svakom slucaju, tokom proteklih mesec i po dana poklonjeno je mnogo medijske paznje (bar sto se Ljubljane tice) predsedavanju u Savetu bezbednosti, uprkos tome sto je Sloveniju ta funkcija zadesila usred avgustovske feragoste. Jer, to je bio istorijski momenat - prvi put je predstavnik Slovenije zauzeo fotelju predsedavajuceg u Savetu bezbednosti. Ili, u zavisnosti od toga kako brojite - drugi put; prvi put se na istom mestu nasao (tokom pedesetih godina, kao predstavnik Jugoslavije) diplomata Ales Bebler. Ovdasnje novine su s ponosom otkrile kako se doticni organ "pod slovenackom dirigentskom palicom", iako je bila sezona godisnjih odmora, bavio i te kako vaznim problemima - na dnevnom redu je bio Bagdad (u vezi koga je slovenacka diplomatija tri puta sastavljala izjave za stampu), a uz to je slovenacki predstavnik predlozio i metode za poboljsanje rada tokom usvajanja rezolucija i predsednickih izjava (koje se inace usvajaju tako brzo da ôprimedbe nestalnih clanica cesto otpadajuö). Dr T³rk je bio zadovoljan cinjenicom da je poslednji predlog Slovenije, inace i same nestalne clanice SB OUN, ôdobro prihvacenö. Konacno, rekapitulirajuci uspesnost ovog spoljno-politickog poduhvata, domaca stampa je upotrebila i frazu o "uspesno obavljenom zadatku".

Pritisak stampe

Meta intenzivne slovenacke diplomatske aktivnosti u SB OUN bila je, pre svega, kriza na Kosovu; tako je na tu temu, a sve na predlog Slovenije, dva puta raspravljano u Savetu bezbednosti, da bi 24. avgusta bila parafirana predsednicka izjava kojom su zaracene strane pozvane da prekinu vatru, sednu za pregovaracki sto (predstavnici jugoslovenske vlade i Oslobodilacke vojske Kosova), kao i da se omoguci nesmetano snabdevanje izbeglica. Dr Danilo T³rk u diplomatski uspeh ubraja i cinjenicu da je Savet bezbednosti bio jedini organ koji je avgusta "osudio srpsko nasilje nad civilima na Kosovu". Slovenacki predstavnik je istom prilikom izrazio zabrinutost posto su Evropska Unija, OEBS i Nato ocutale "nasilje vlasti u Beogradu", te sto su najveca razmimoilazenja u pogledu resenja krize na Kosovu iskazana upravo medju clanicama kontakt-grupe, koja je time, po misljenju ambasadora Turka - i sama postala "deo problema".

Zanimljivo je da se pojedini ovdasnji komentatori nisu slozili sa takvom ocenom, te su se bacili na kritiku suvise blagog stava slovenacke diplomatije. ak je i ôpredsednicka izjava bila tako opstaö, pise Delov dopisnik, "da bi bilo najbolje da je uopste nisu prihvatili", posto su njenom dikcijom bile "najzadovoljnije srpske diplomate u Ujedinjenim Nacijama". Nisu samo pojedini novinari nezadovoljni - pokazalo se da ni u slovenackom politickom vrhu nisu usaglaseni stavovi u pogledu Kosova. Dok predsednik drzave Milan Kucan u intervjuu za AIM izrazava ocenu da bi nezavisno Kosovo predstavljalo opasnost za susedne zemlje, premijer Janez Drnovsek izjavljuje u razgovoru za americki Herald Tribjun da je borba kosovskih Albanaca za nezavisnost "legitimna", iako za sada ne ocekuje medjunarodnu podrsku takvom resenju, radi cega treba pronaci izlaz prihvatljiv za "obe strane". Takav stav podrzava i vecina slovenackih medija, ciji ôratni dopisniciö s Kosova svakodnevno izvestavaju o teroru srpskih vojnih i policijskih snaga nad albanskim civilima, te ôokupaciji pojedinih albanskih sela od strane srpskih snagaö. Domaci kolumnisti se ljute i zbog evropske politike koja tolerise "Milosevicevo etnicko ciscenje" i time nize "sramotu za sramotom": "ak se i Nato nekako umirio posle prvih pretnji da nece dozvoliti novu Bosnu; pokrio je kosovski kazan, pritisnuo Tiranu, za ne daj boze osigurao Makedonce a od Milosevica isposlovao garancije da ce se obracunati samo sa Oslobodilackom vojskom Kosova," napisao je u Delu Damijan Slabe.

Novi talas izbeglica

Mozda su rasprave u vezi sutuacije na Kosovu u pocetku bile vise-manje akademske prirode, sve dok povecan broj izbeglica koje razlicitim kanalima stizu sa Kosova (delimicno na brigu rodbini nastanjenoj u Sloveniji) nije podstakao konkretniju debatu. Slovenacki drzavni organi su, kao prvo, odlucili da izbeglicama sa Kosova - za razliku od, na primer, izbeglica iz Bosne - ne priznaju ni status tzv. "privremenih" izbeglica, a kamoli status pravih, dakle "konvencijskih" begunaca. Pored toga, Slovenija jos uvek nema ni Zakon o azilu, dok sadasnji Zakon o strancima suvise sturo propisuje postupke vezane za izbeglice. A problem je sve veci; policija je samo tokom 1996. godine, na primer, uhvatila 3.877 lica koja su nezakonito presla drzavnu granicu. Ove godine je na isti nacin granicu pregazilo vec oko 6.600 ljudi, zbog cega u slovenackim ôprelaznim domovima za stranceö polako ponestaje mesta. Ljubljanski prelazni dom za strance, na primer, raspolaze sa 150-ak mesta, a danas tamo zivi vec oko 230 lica (poslednji podatak - 223 lica). Pridoslice vuku korene iz 22 drzave, mada ih je brojcano najvise iz SR Jugoslavije, Rumunije, Bangladesa, Siera Leonea i Sri Lanke. Ukoliko se sadasnji trend ôdolazakaö nastavi, nadlezni izrazavaju bojazan da ce u prelaznom domu u Ljubljani vec do kraja ovog meseca ponestati para za izdrzavanje.

Tako je nedostatak prostora ipak naterao drzavnu birokratiju da se lati otvaranja nepopularnih izbeglickih centara, kako bi smestila begunce sa Kosova. Za pocetak je izbeglicama ponudjeno pedesetak kreveta u Vidomcima, dok otvaranje drugih, slicnih centara zavisi od vladinog Ureda za doseljavanje i izbeglice. Lokalni Crveni Krst je uz saradnju Drnovsekove administracije izveo solo akciju u kojoj je izbeglicama koje su se zatekle u Albaniji predao hranu i lekove vrednu oko 150.000 nemackih maraka. I katolicka humanitarna organizacija Karitas je nekako u isto vreme prosledila u Albaniju 10 tona namirnica, vrednih oko 20.000 nemackih maraka, kao i oko 15 tona odece.

Humanitarne i solidarne akcije namenjene albanskim izbeglicama ôtamo dalekoö podstakle su nove polemike o tome kako da se Slovenija prihvati posla oko izbeglica, koje se nadju na njenom tlu. Posebno sto su prema analizi slovenackog Zavoda za otvoreno drustvo (autora Marjete Horvat, Igora Zagara i Jefa Verscheuerena) slovenacke vlasti i do sada izbeglice tretirale ône bas tolerantnoö. U suprotnosti sa (u Sloveniji) rasprostranjenom pricom o slovenackoj sirokogrudosti i gostoljublju, recena analiza je iznedrila prilicno sumorne zakljucke; recimo - slovenacka egzekutiva je jos izbeglicama iz Bosne uskratila mogucnost sticanja statusa ôizbegliceö, upotrebom lukavog supstrata ôprivremene izbegliceö, kojima je u suprotnosti sa medjunarodnim konvencijama ogranicila slobodu kretanja, a skolskoj deci pod krinkom "ocuvanja identiteta izbeglicke dece" uvela segregaciju, kojom su mali begunci bili sasvim odeljeni od slovenackih vrsnjaka. (Dok se protiv istog ôsistemaö vec decenijama bore koruski Slovenci u Austriji.)

Da sa filantropske tacke gledista sve bude pikantnije, slovenacki organi su u isto vreme nadleznim medjunarodnim organizacijama slali preterane brojke o broju pristiglih izbeglica. I jos gore - predstavnici Slovenije su po nalogu svoje vlade (da Slovenija ne bi bila ubrojana u prezreni Balkan) hrabro odbacili pomoc medjunarodnih organizacija, namenjenu izbeglicama. Sta vise, ista vlada i njene sluzbe su neposredno posle odbijanja medjunarodne pomoci utvrdile da vlada vise nema novca za izdrzavanja izbeglickih centara, zbog cega je prisiljena da ih zatvori! Istini za volju, ni ovdasnje humanitarne organizacije nisu bas pokazale preterano visok stupanj humanizma; tako se generalni sekretar slovenackog Crvenog Krsta u vreme najzescih sukoba u Bosni i Hrvatskoj bez i malo grize savesti zalagao ôza zatvaranje slovenacke graniceö. Kraj rata je obelezio i slovenacki parlament radom na "Zakonu o deportaciji", kako je dr Lev Kreft slikovito oznacio delatnost oko Zakona o privremenom izbeglistvu. Stoga nije malo onih koji sada, kada je u Sloveniji ponovo na probi humanost, ocenjuju da se ista prica, samo ovog puta sa kosovskim Albancima u glavnoj ulozi, neslavno ponavlja.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)