SRBIJA "JEDE" SAMA SEBE

Prema tvrdnji ekonomskih eksperata

Obecanja uzeg kabineta srpske vlade, da ce se snabdevenost trzista stabilizovati, a rast cena zaustaviti potpuno se razlikuje od sumorne slike koju nagovestavaju ekonomski eksperti, poput Ljubomira Mazara, koji tvrdi da bi drustveni proizvod bio za trecinu manji kada bi se "ocistio" od gubitaka u privredi.

AIM, BEOGRAD, 17. 9. 1998.

Iako je poslednje istupanje "polovine" uzeg kabineta srpske vlade, na celu s potpredsednikom Dragomirom Tomicem, pred novinarima, imalo za cilj da smiri javnost od narastujuceg straha zbog katastrofalnih ekonomskih prilika u zemlji, gradjanima je posle toga zebnja jos vise porasla. Podaci vladinog tima bili su neubedljivi, a upotrebljeni argumenti su se u vise navrata vec profanisali. Srpski ministri traze da stanovnistvo vise veruje njihovim recima nego svojim ocima i neprijatnim iskustvima, jer ono sto tvrde Tomic i njegove kolege iz vlade bitno se razlikuje od stvarnosti s kojom se gradjani svakodnevno susrecu.

Tomic i ministri obecali su da ce cene mesu, koje su preko leta povecane oko 70 odsto, a suhomesnatim proizvodima cak i dvostruko, biti vracene, a snabdevanje trzista uljem i secerom normalizovano. Ove tvrdnje treba da posluze kao sedativ za masovnu upotrebu, posle najave ekonomskih eksperata da ce ovogodisnja inflacija preci kriticnu tacku od 60 odsto. Vladini predstavnici obecavaju da ce ovogodisnja inflacija biti zadrzana na 45 odsto, na koliko se popela u septembru.

Svi dosadasnji administrativni napori da se suzbije inflacija proizvodili su nestasicu roba, a posle izvesnog vremena eksploziju cena. Zbog toga u javnosti postoji strahovanje da se Srbija nalazi pred ekonomskim slomom sa posledicama iz 1993. godine kada je harala rekordna hiperinflacija u svetskim razmerama. Vlada, naime, ne raspolaze ekonomskim instrumentima s kojima bi mogla da garantuje ostvarivanje obecanih ciljeva, jer domace proizvodnje nema, kao ni deviza za interventni uvoz. Umesto bolje snabdevenosti trzista, cime se inflacija jedino moze suzbiti, nestasica roba je sve uocljivija.

Svojevremeno je aktuleni predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic, u predizbornoj kampanji uveravao biracko telo da ce Jugoslavija imati najveci privredni rast u Evropi. Bivsi guverner centralne banke Jugoslavije Dragoslav Avramovic tvrdi da je ovogodisnja proizvodnja na razini iz oktobra 1994. godine. Prema njegovom misljenju privredna aktivnost se odrzava zahvaljuju ci poljoprivredi i sivoj ekonomiji. U ovom tenutku se, medjutim, ne zna kolika ce biti jesenja setva, jer je vlada, umesto novca, seljacima ponudila naturalnu razmenu, odnosno naftu za psenicu i kukuruz. Tako se ekonomija Srbije vraca na odavno prevazidjene oblike privredjivanja.

Priznati ekonomski ekspert Ljubomir Mazar nagovestava sumornu ekonomsku perspektivu. Njegova je procena da je drustveni proizvod za trecinu manji od prikazanog, jer u njega nisu uracunati enormno visoki gubici privrede. Drzava ne preduzima mere likvidacije nerentabilnih preduzeca, jer strahuje od izbijanja socijalnih potresa. Cak je i samostalni sindikat, koji je naklonjen rezimu, poceo javno da upozorava vlast da se Jugoslavija mora otvoriti prema svetu, a sindikalno delovanje prilagoditi novim okolnostima. Zatrazeno je da se sva nezakonito stecena imovina oduzme od njihovih vlasnika. Prvi na udaru bi se nasli ljudi iz vlasti ili oni koji su s njom bili "u ljubavi", jer je javna tajna da su pojedinci dosli do velike imovine zahvaljujuci pogodnostima od strane drzavnih organa, bilo da nisu placali porez i druge doprinose ili su imali pogodnosti kod uvoza, tako sto su placali devize po realno nizoj ceni.

Da bi se sacuvao socijalni mir mnogim preduzecima su oprosteni krediti, ali su zato drugim firmama zaracunate zelenaske kamate. Samo na osnovu ovog "detalja" vidljivo je da postoje razliciti uslovi privredjivanja, a oni se odredjuju na osnovu vernosti vlastima.

I dok se na jednoj strani stvara malobrojni sloj izuzetno bogatih na drugoj sve vise gradjana pada ispod granice siromastva. Katastrofalni ekonomski rezultati prinudili su rezim da socijalni mir odrzava troseci supstancu tako da Srbija "jede sama sebe". Uocljivo je da se koaliciona Vlada Srbije, sastavljena od socijalista, JUL-ovaca i radikala okrece prema politici jednakih stomaka. Tako je potpredsednik vlade dr Vojislav Seselj u poslednjem TV nastupu ustvrdio da su penzije socijalna, a ne radna kategorija, iako su zaposleni uplacivali u penzioni fond razlicite iznose, zavisno od visine plate. Namera je da se nevolje s penzijama rese njihovim ujednacavanjem. Neko je izracunao da bi malobrojnoj kategoriji penzionera trebalo smanjiti prinadleznosti za hiljadu dinara, a da bi se vecini uvecala penzija za 10 dinara.

Ovakva preraspodela ima za cilj da medjusobno posvadja penzionere, a to bi rezimu posluzilo da skine krivicu za sebe, iako su penzioni fondovi ispraznjeni u vreme njegove vladavine. Seselj smatra da se treba pomiriti s cinjenicom da su penzioni fondovi prazni, odnosno da drzava, koja raspolaze s velikom imovinom nema nameru da ih popuni prodajuci deo onoga sto ima. Dosetljivi vicepremijer je smislio kako da se smanji upotreba lekova. Seseljev recept se sastoji u tome da lekove treba davati injekcijama, pa ce onaj koji je stvarno bolestan pristati da ga bodu dok ce mnogi koji se boje igle odustati od lekova. Tako bi se, po Seselju, postigle velike ustede.

Koliko vladini ministri potcenjuju gradjane pokazuje i primer sa strujom. U vreme kada su jedni obecavali da ce cene da miruju do kraja godine, drugi su upozoravali da elektroprivredi nedostaje 5 miliona dolara za remont, bez kojeg predstojece zime nije moguce sigurno snabdevanje ovom energijom. Ovo je saopsteno tek nakon sto je elektroprivreda unapred, za sest meseci, prodala gradjanima milione kliovat sati, obecavajuci im sigurnu snabdevenost.

Pouceni slicnim iskustvima iz ranijih godina, nastup potpredsednika Dragomira Tomica, te ministra za finansije Borislava Milacica i ministra za trgovinu Zorana Krasica, sa podacima koji su suprotni od argumenata s kojima raspolazu ekonomski eksperti, gradjani su njihova obecanja primili kao najavu vrlo nesigurne ekonomske jeseni i zime, tim pre sto je poznato da Jugoslavija duguje Rusiji 270 miliona dolara za gas. Bez ovog energenta polovina stanovnistva Beograda strahuje da li ce imati grejanje.

Slicnih nastupa bilo je i ranijih godina, obicno su posle pojave Tomica i "njegovog drustva" sledila nestasice, poskupljenja i osetnija devalvacija dinara. Sumnje u odrzivost datih obecanja proizilaze iz saznanja da se ona ne oslanjaju na vecu privrednu aktivnost, jer nije saopsten nijedan uverljiv podatak koji bi mogao da nagovesti ozivljavanje proizvodnje. Naprotiv.

Ratomir Petkovic(AIM)