Konjska posla

Ovdasnja javnost vec nekoliko meseci napeto prati borbu Austrije i Italije za priznanje porekla (inace slovenackih) lipicanera, ogorceno kritikujuci suzdrzanost slovenacke diplomatije u odbrani cetvoronozne bastine

Ljubljana,11.9.1998

Slovenacka vlada je konacno popustila pod pritiskom javnih protesta i posle mnogo odugovlacenja stavila na dnevni red "slucaj konja lipicanera", koji vec duze vreme iritira domacu javnost. O cemu se radi?

Pre nekoliko meseci je obelodanjena sokantna vest o neobicnom sporu poverenom u nadleznost posebnoj, strucnoj komisiji Evropske Unije. Sve je pocelo raspravom o poreklu svetski priznate pasmine konja lipicanera, za ciji se domicil u Briselu trenutno natezu Italija i Austrija; Austrija se prva dosetila da bi bilo zgodno iskoristiti integraciju sa Evropskom Unijom za prisvajanje statusa "drzave porekla lipicanera". Mozda bi opisani manevar ostao zapamcen kao jos jedan prilog medjukomsijskog koskanja da Lipicaneri - kako samo ime kaze - nisu dobili ime po Lipici, seocetu pored Sezane, koja se danas nalazi u Sloveniji, na samoj granci sa Italijom. Ne treba zaboraviti ni da su nadaleko cuveni Lipicaneri za vecinu Slovenaca simbol nacionalnog ponosa, za sta Bec ocito nije mnogo mario, upustajuci se u briselski proces. I to uprkos cinjenici da je konjusnica Lipica jos 1580. godine registrovana kao maticni dom lipicanera.

Za slovenacke medije je "lipicanerska afera" dosla kao bogomdano stivo tokom sezone godisnjih odmora; vlasti su probale da smire pregrejani patriotizam vescu da su nadlezna ministarstva vec protestvovala u Briselu, upozoravajuci evropske partnere na slovenacku tapiju na Lipicanere. Navodno je Drnovsekova diplomatija od evropskih organa zatrazila da zaustave sve postupke u vezi sa konjima iz Lipice, bar dok se i Slovenija ne ukljuci u Evropsku Uniju, te postane ravnopravni partner u ovom neobicnom sporu.

Iako opisana "konjska posla" izgledaju pomalo bizarno, definisanje porekla doticnih cetvoronozaca nije ni malo nevazno, posto nosiocu izvornih prava donosi posebne privilegije i, sto je najvaznije - pravo na izdasnu finansijsku pomoc Evropske Unije.

Strah od Austrije

Medjutim, ubrzo se pokazalo da nadlezna ministarstva, uprkos medijskoj guzvi, a sve u strahu da se ne zamere Austriji, cija ce podrska Sloveniji trebati na njenom putu u Uniju, do sada nisu ucinila bas nista kako bi zastitila konjsku diku. Ovo saznanje je izazvalo nove proteste javnosti, a slovenacki PEN je pod vodjstvom pisca Borisa A. Novaka osnovao Drustvo prijatelja Lipice. Drustvu su se pored pisaca ubrzo pridruzili i neki drugi uglednici, poput nekadasnjeg predsednika slovenackog parlamenta Franca Bucara; posebna delegacija Drustva je nedavno boravila i u Briselu, gde se sastala sa visokim predstavnicima Evropske Unije i vratila sa sokantnim informacijama; Boris A. Novak i flamanska "prijateljica Lipice" grofica Monika fon Pamel su bez podrske drzave, a u ime Konjusnice Lipica i Drustva odgajivaca lipicanera ulozili zahtev da Slovenija bude priznata za maticu te vrste konja. Tom prilikom su bili ne malo iznenadjeni saznanjem da Drnovsekova administracija, uprkos obecanjima nadleznih ministara, do tog trenutka nije pokrenula slican zahtev. Navodno su briselski zvanicnici tokom razgovora sa delegacijom iz Ljubljane iskazali "izrazite simpatije za slovenacka prava na lipicanere" i obecali da nece prejudicirati svoju odluku. Briselske birokrate su tom prilikom potvrdile da se radi o posebnom vidu nelojalne konkurencije, posto Slovenija jos uvek nije clan Evropske Unije, zbog cega ne moze ravnopravno da ucestvuje u raspravama.

Obelodanjeno je i da je lazan demanti slovenackih funkcionera da Austrija i Italija jos uvek nisu ulozile zahtev za priznanje domicila, sto je bio jedan od uspesnijih aduta u smirivanju javnog mnenja. lanovi Drustva prijatelja Lipice otisli su i korak dalje u raksrinkavanju zvanicne drzavne politike Slovenije oko "slucaja Lipica", ocenivsi je kao "nerazumljivu i sramotnu".

Istina je da su slovenacki zvanicnici do sada prilicno ravnodusno reagovali na pominjanje Lipice. Slovenacki ministar spoljnih poslova Boris Frlec je na primer izjavio da je pitanje lipicanera "strucni, a ne medjudrzavani problem". Slicnu izjavu je nekoliko puta ponovio i ministar za poljoprivredu. Ministarstvo kulture se prema misljenju ljubitelja Lipice "otvoreno rugalo" njihovim inicijativama, iako su pod pritiskom javnosti najzad zahtevali od Italije da vrati rodovnike i arhiv, koji su iz Lipice otudjeni u vreme fasisticke Italije, a koje bi Italija, da je postovala odredbe Pariskog mirovnog ugovora morala da vrati Jugoslaviji jos po zavrseku Drugog svetskog rata...

Ucestale konferencije za stampu Drustva prijatelja Lipice su na kraju ipak urodile plodom; pre nekoliko dana je slovenacko Ministarstvo poljoprivrede konacno primilo na razgovor predstavnike Drustva, obecavsi im da ce ovih dana i samo uloziti zahtev za priznanje domicila lipicanera, konja nastalih negde oko 1580. godine ukrstanjem sivog kraskog konja i andaluzijskih odnosno arapskih pasmina. Lipicaneri su vrlo brzo postali poznati zbog skladno oblikovanog tela i lepog hoda, a posebno ih je proslavila Spanska skola jahanja u Becu, koja neguje i koristi upravo ovu vrstu konja; lipicaneri su kasnije raseljeni i po drugim zemljama. Za to vreme su u Lipicu uvozili zdrebce, dok su za rasplod koriscene kobile iz maticne konjusnice, kako bi rasa ostala ista.

Posle Prvog svetskog rata je americka vojska veci deo krda preselila u esku, odakle su stado podelili izmedju tri drzave; deo je poslat u Austriju, nesto u Italiju a samo 11 je otislo u Lipicu. Stado u Lipici se tokom godina namnozilo i obnovilo, tako da danas Lipica ima oko 280 grla. Lipicanera danas ima i u mnogim drugim drzavama; svih grla ukupno je oko 3000, sto je za jednu vrstu izuzetno malo, tako da je Evropski parlament vec prihvatio posebnu deklaraciju kojom je lipicanere proglasio za izuzetno retku konjsku pasmu. Pored Italije, Slovenije i Austrije, nesto lipicanera ima jos i u Hrvatskoj, Rumuniji, Madjarskoj te u Prnjavoru u Bosni i Hercegovini...

Ulozivsi svoj zahtev za domicil lipicanera, Austrijanci su podvukli cinjenicu da je za uzgoj pasmine najzasluzniji nadvojvoda Karl Drugi, kao i ostale velmoze nekadasnjeg beckog dvora. Uostalom, Austrija danas raspolaze najvecim stadom lipicanera (277 grla, od toga ih je 70 u prestonici), a u Becu im je posvecen cak i pravi muzej. Austrija u prilog sebi nabraja i borbu za ocuvanje lipicanera u okviru Evropske Unije. Kada je 1996. godine neko belgijsko drustvo pokusavalo da preregistruje uzgoj lipicanera, tome se suprotstavilo austrijsko ministarstvo poljoprivede, protestvujuci kod nadleznih organa Evropske Unije, tako da je reagovalo i belgijsko ministarstvo poljoprivrede, koje je navedenom drustvu uskratilo dozvolu za uzgoj lipicanera.

Sama Lipica je posle osamostaljenja Slovenije pocela da tavori i malo je nedostajalo pa da dozivi sudbinu raspale SFRJ; iako to bas nije popularno isticati, ostaje cinjenica da je ergelu u Lipici do 1991. godine izdrzavala uglavnom JNA, uz finansijsku pomoc iz budzeta policije, koja je i sama koristile ove konje. ini se da je i turizam u totalitarizmu cvetao - u bivsem sistemu je konjusnicu u Lipici godisnje posetilo (i platilo ulaznice) oko 300.000 turista, dok je danas taj broj sveden na trecinu. Slovenacka drzava je u pocetku uskratila pomoc Lipici, zbog cega joj je zapretila propast, pre nego sto su iz budzeta izdvojena sredstva koja pokrivaju tek deset odsto od ukupne svote neophodne za izdrzavanje, dakle oko 100.000 nemackih maraka godisnje. Lipica je potom stekla i status kulturno-istorijskog spomenika najviseg ranga. A sto se tice austrijskog argumenta o zasluznosti njihove vlastele za nastanak i prosperitet pasme, slovenacki strucnjaci rado isticu kontra- argument da su na uzgoju uglavnom radili Slovenci, bez obzira na formalno vlasnistvo nad konjusnicom...

Argumenti Italije, doduse, nemaju nikakve opipljive veze ni sa brojem, niti sa izvorom lipicanera. Rim se zapravo oslanja na tzv. "istorijska prava", posto je Lipica posle Prvog svetskog rata i raspada Austrougarskog carstva pripala Italiji, a time i sva prava odgajivaca konja. Fakat, da je istu teritoriju (na kojoj je Lipica) Italija po istom principu 1948. godine zvanicno predala Jugoslaviji, od koje je Lipicu nasledila drzava Slovenija, italijanskim diplomatama ocigledno ni malo ne smeta.

Sramotna politika

Kao da austrijski i italijanski apetiti nisu dovoljni, pojavili su se i drugi kandidati za patronat nad tom svetski poznatom pasminom; na primer Medjunarodni savez lipicanera, koji uziva podrsku Holandije, Belgije i Svedske. Sto dokazuje da se u celoj toj prici ne radi samo o borbi za prestiz, nego i za velike ekonomske interese. U nastalom grabezu izmedju zemalja clanica Evropske unije je Slovenija kao zemlja porekla jednostavno zaboravljena, pa nije cudno sto se slovenacke novine uveliko pitaju: "Hoce li ubuduce konji iz Lipice smeti da nose ime lipicaneri?"

Pitanje nije bezazleno, jer bi moglo da se desi da Slovenija izgubi pravo na upotrebu imena "lipicaner" za uzgoj svoje vrste konja - sto bi izazvalo medjudrzavni skandal. Zato su komentari u slovenackim medijima sve ljuci: "Prica se da su nasi politicari obecali Austrijcima da nece praviti probleme oko nase Lipice i lipicanera; koliko ih poznajem, to sigurno nije daleko od istine. Tuzno je da za slovenacke lipicanere moraju da se bore pesnici, dok se politicki izabranci nacije foliraju kako 'proucavaju problematiku'... Naravno, tu se uopste ne radi o lipicanerima, nego o sramotnoj profanosti slovenacke politike koja je nekada na kolenima puzala u Beogradu, a sada po Briselu..." komentarise kolumnista Dela Boris Jez.

Medjudrzavno natezanje oko prava na lipicanere ucinilo je da oni u Sloveniji ponovo dodju na pijedestal nacionalnog simbola, pa stoga i slicni sarkasticni komentari nisu na odmet. Poznato je da se u Evropskoj uniji slicne "kradje" desavaju gotovo svakodnevno. Jedan od poslednjih primera jeste onaj kada je Danska probala da prisvoji trejd mark za grcki sir "feta". Eurokrati su popustili tek kada su Grci dovezli u Brisel ogromnu kolicinu tog sira i njime gadjali sediste Evropske Unije. Sve evropske multinacionalke na slican nacin pokusavaju da registruju sto vise "svojih" proizvoda, sto je jasan znak da bi lipicaneri bez reakcije slovenacke diplomatije uskoro mogli da budu dodeljeni nekoj od evropskih zemalja. U cemu ne treba traziti neku posebnu zaveru - slicne, egoisticne interese podrzavaju sve drzave i preduzeca. Ni Slovenija nije imuna na istu pojavu, gde su mediji nedavno s ponosom izvestavali da je domace preduzece kao autohtoni slovenacki proizviod patentiralo i registrovalo pravo na ime AJVAR, zbog cega sada umnogome trpe Makedonci, pokusavajuci da na evropsko trziste izvezu prozvod pod istim imenom, sto ovdasnji borci za nacionalnu stvar prilikom pisanja svojih pamfleta nikako ne pominju.

Bilo kako bilo, nadlezne institucije Evropske unije odlucivace o ovom neobicnom sporu tokom narednih meseci. Dobro obavesteni izvori u Briselu pesimisti su, sto se tice slovenackih sansi i nezvanicno tvrde da ce Unija pravo na domicil lipicanera verovatno dodeliti i Italiji, i Austriji, istovremeno, iako to resenje ne odgovara Becu. A ukoliko Italija i Austrija u dogledno vreme ne pronadju sporazumno resenje, konacno odluku bi trebalo da donese komisija na cijem celu se nalazi austrijanac Franc Fisler. Ali, ukoliko slovenacka diplomatija u medjuvremenu stisne petlju i svoju aplikaciju prosledi Briselu, funkcioneri Evropske unije garantuju da do daljneg o tome nece odlucivati. Konkurs za ucesce u mrtvoj trci za pravo na lipicanere je otvoren. Pa ko voli, nek' izvoli.

Igor Mekina