µta rade - Ribicic

Sta rade - Mitja Ribicic

* Zivot Mitje Ribicica, nekadasnjeg predsednika savezne (jugoslovenske) vlade i visokog partijskog funkcionera, poprilicno je promenjen od kada je penzionisan, 1986. godine.

Danas zivi u jednoj od zgrada, svojevremeno izgradjenih u centru Ljubljane za najvise aparatcike, u okruzenju slovenacke skupstine - zbog cega su Ljubljancani ceo kompleks krstili Mali Kremlj. Izmedju ostalih, bivsih funkcionera nekadasnje slovenacke kom-partije, stanarka iste kuSe je i Zdenka Kidric, supruga davno preminulog Borisa, te Mitjin sin Ciril, danas vidjeniji slovenacki politicar leve provinijencije.

Gospodin Ribicic sa balkona ima odlican pogled na skulpturu Kardelja i drugova na trgu, te na nesto zakrzljalu lipu osamostaljenja. Ni pomenuti trg nije vise ono sto je bio - Trg revolucije, veS je Trg Republike; u medjuvremenu je na spomenik neko bacio kesu crvene boje, a i u parlamentu, preko puta, vise nije isto...

Sin g. Ribicica, Ciril, clan je najuzeg rukovodstva opozicione Udruzene liste, partije koja izvire iz bivseg Saveza komunista Slovenije, ali koja je u naporima da se modernizuje i raskrsti sa "mracnom proslosSu" promenila ime i imidz, sto je nije spasilo od marginalizacije. Udruzena lista je mala partija, koja se na izborima u utakmici izmedju dva jaka bloka (LDS-ovog Janeza Drnovseka i desnicarske koalicije Jansa-braSa Podobnik) stalno bori za svoje mesto u Parlamentu.

Nije cudo da je drugo vreme donelo brojne novosti, pa su tako i tradicionalno visoke penzije boraca NOV i POJ danas manje nego ikad; kao jedan od pomoSnika OZNE za Sloveniju i vodja Drugog odeljenja Udbe Mitja Ribicic je poslednjih godina vise puta saslusavan pred posebnom parlamentarnom komisijom za istrazivanje posleratnih likvidacija "politickih protivnika". Konacno, Ribicic je jedini politicar "iz starog rezima" koga su slovenacki sudovi osudili u novoj drzavi, na tri mesece zatvora, uslovno - na godinu dana. Plus da je morao da plati sve troskove procesa. I sve to zbog jedne izjave u jednom ljubljanskom casopisu.

Ribicic je u bivsoj Jugoslaviji bio poznat i kao jedan od retkih rukovodioca koji su u Moskvi skolovani na NKVD. O njegovoj policijskoj proslosti je kasnije pisao u knjizi "Izmedju Hitlera i Tita" emigrant Ljubo Sirc, dok ga je knjizevnik Igor Torkar ovekovecio u romanu "Umiranje na rate". Iako se potom iskazalo da predocenu "cast" Mitja Ribicic ipak nije zasluzio: "Kasnije sam razgovarao sa Torkarom i utvrdili smo da je njegov islednik bio moj kolega. Taj je, naime, pusio, a ja ne. Ja sam cigarete jos tokom rata samo menjao ili delio," smeje se danas Ribicic.

S godinama je i Ribicic menjao svoje poglede. Nekadasnji protivnik Staneta Kavcica, a sedamdesetih godina formalno drugi covek posle Tita, Ribicic je veS 1977. godine pristao na posebnu izjavu kojom je slovenacka partija rehabilitovala osudjene na montiranim dahauskim procesima. Kasnije "patentira" cuvenu izjavu "knjigom na knjigu", a zbog neprestanih demantija na racun svojih izjava, Ribicic sebe opisuje kao "coveka kratkih izjava i dugih demantija". Doticno je potvrdio i tokom intervjua datog Mladini 1992. godine, zbog koga je i osudjen na ona tri meseca zatvora, uslovno. U intervjuu pod naslovom "Ja sam konzervativni komunista", Ribicic je kritikovao konvertitstvo nekih bivsih partijskih kolega, koji su brze-bolje prebegli na stranu pobednicke opozicije.

"Oni, koji su nekada bili najverniji nekoj ideji, danas najvise udaraju po njoj. Juce je kod mene bio jedan poznanik, sasvim obican covek iz Primorske i rekao mi: 'Danijel Starman je bio u mojoj partijskoj Seliji. On je bio ljuti protivnik gradnje crkve u Semedeli.'" Te reci su se odnosile na poznatog advokata iz Primorske, koji se kasnije obogatio tako sto je na vreme promenio partijske boje, aktivno se pridruzio "Demosu" i profitirao tokom denacionalizacija. Starman je Ribicica tuzio, a ovaj se na sudski spor odazvao pomalo neozbiljno - sudu nije hteo da oda ime poznanika koji ga je molio da ostane anoniman, kako ne bi imao probleme u svom kraju, a Starman je na sud uspeo da dovuce nekoliko popova, koji su demantovali Ribicicevu pricu da je bio protiv crkve. Rezultat: Ribicic je dobio pretnju zatvorom, i pride ceh za troskove, u visini od oko osam hiljada nemackih maraka. U svemu tome je bilo i pomalo osvete. Dikcija presude u "revolucionarnoj" 1992. godini (odmah posle desetodnevnog rata u Sloveniji) vise je licila na lustraciju, nego na pravni akt. Na primer, sud je izmedju ostalog zakljucio kako je za osudjenika "tipicna netolerantnost i izdvajanje svih koji ne misle jednako". Paradoksalno, trebalo je da prodje sest godina pa da se tek ovih dana okuraze svedoci odbrane koji tvrde da je Ribicic nevin. Zato se Mitja Ribicic nada obnovi procesa i priprema na nove (verbalne) bitke.

U tom kontekstu se ove godine upleo u jos dve mreze. Prvu zamku mu je namestio neki advokat iz Maribora koji zastupa interese prognanih Nemaca, koji od Ljubljane zahtevaju priznanje svojih manjinskih i ostalih prava; on je iskopao pismo u kome Ribicic pise generalu Stjenki kako je "pronasao logor" u koji bi mogli da "strpaju" slovenacke Nemce. Problem je sto su u navedenom logoru Nemce lose hranili, pomalo batinali a hobi vodje logora bio je da svoj teski motocikl provoza preko logorasa; stoga je isti advokat optuzio Ribicica - a ujedno i poznatog istoricara Toneta Ferenca - za ucesSe u genocidu nad Nemcima! Anton Drobnic, drzavni tuzilac i bivsi domobran, spremno je prosledio ovu tuzbu posebnom timu tuzilaca, iako bi se reklo da ni ta optuzba nema bas mnogo osnova, izuzev sto je u funkciji politickih razracunavanja. Drugu zamku je Ribicicu namaknuo italijanski tuzilac Pitito, zbog navodnog ucestvovanja u posleratnom genocidu nad Italijanima, koji su zavrsili u "fojbama".

"Ako osude mene, onda moraju i sve one koji su na Jalti dogovorili proterivanje Namaca," komentarise svoj slucaj Mitja Ribicic. Cela prica ima i naravoucenije; jedan komentator zakljucuje kako cela afera ima vaspitnu ulogu, posto su Slovenci najzad otkrili da nisu uvek bili zrtve, veS da su ucestvovali i u nekakvom genocidu nad drugima.

Uprkos bojevitosti, istina je da vremesni Ribicic sve te sudske sporove i publicitet koji ih prati veS tesko prima. Najradije bi da se sve zavrsi, ali se izazovi stalno nameSu. To ga je ponukalo da 1994. godine objavi svoja "Iskanja" (Trazenja) u kojima opisuje skakljive dogadjaje iz rata, pa i posleratne likvidacije. U radu mu pomaze i sin Ciril, cija porodica zivi u stanu ispod njegovog.

Inace, kod g. Ribicica nikada ne fali slucajnih gostiju. Prilikom poslednje posete zatekli smo Vinka Hafnera, koji je na onoj davnoj partijskoj sesiji pretio prstom Slobi i "zaradio" poznatu recenicu: "Hafneru, pazi prst!" A Hafnerov prst je, u sta smo se uverili, jos uvek ceo. "Steta, ni to nije pomoglo," kaze Hafner, dok zajedno ulazimo kod Ribicica. Kada bi neke stvari ispale drugacije nego sto jesu, nema sumnje - obojica bi dala prst.

Igor Mekina (AIM, Ljubljana)