SUKOBI I SRPSKO-ALBANSKI PREGOVORI?!

Nikada ranije kao sada nije medju kosovskim Albancima vladala veca politicka, diplomatska i psiholoska konfuzija. Na unutaralbanskoj politickoj ravni otvorena konfuzija je pocela pre vise nedelja. Uz neposredno americko angazovanje aranzirani su unutaralbanski kontakti za formiranje opstealbanskog reprezentativnog izvrsno - politickog tela, odnosno vlade. Od pocetka to je izgledalo kao pokusaj slaganja rogova u vreci. Ali, izgledalo je da su Amerikanci veoma zainteresovani za formiranje zajednickog albanskog izvrsnog tela na najsiroj koalicinoj osnovi. U tom cilju americki posrednik Kristofer Hil i neki albanski lideri, poznati kao veliki Rugovini rivali, odvojeno ili zajedno vise puta su razgovarali i sa predstavnicima OVK. Govorilo se o nacelnoj saglasnosti svih, ali bilo je ocigledno da je osim nacelne saglasnosti sve ostalo bilo otvoreno. Cak nije bilo saglasnosti ko ce tom telu dati formalni blagoslov niti kako ce se ono zvati.

Zbog veoma izrazenih ambicija za monopolom ili velikih zaziranja od toga i, uopste, nezdrave atmosfere na albanskoj politickoj sceni, ta pitanja imala su sustinski znacaj za realizaciju ideje o vladi koja bi okupila celi albanski politicki spektar. Znalo se da grupacija koja je bojkotovala izbore, ne priznaje Parlament, pa prema tome nece prihvatiti ni vladu koja bi bila izglasana u Parlamentu. Ako ni zbog cega drugog onda zbog toga sto bi u nekoj drugoj politickoj konstelaciji Parlament nju mogao jednostavno da smeni. Zbog toga je ova grupacija preferirala stvaranju jednog izvrsno - politickog organa samo na osnovu saglasnosti svih politickih snaga, ukljucujuci i OVK.

S druge strane, Rugovi i njemu bliske partije, zastupljene u nedavno formiranom parlamentu nije bilo jednostavno da odustane od njega i da tako preda deo vlasti jednom telu koje nece moci u potpunosti da kontrolise. Osim toga, sa formiranjem takvog organa bilo je ocigledno da se unose velike neizvesnosti u pogledu sudbine Rugovinih pozicija. Bilo je jasno da Rugovini oponenti prihvataju saradnju sa njim i sa njegovim ljudima, ali nikako ne bi pristali da budu pod Rugovinom komandom, sto su vise puta otvoreno govorili. Zbog toga su kao protivtezu trazili, pored ostalog predsednicko i jedno potpredsednicko mesto u otprilike 18 -to clanom telu u kome je i OVK trebala vodi resore vojske i policije.

Albanski politicari bavili su se ovim problemima u vreme kada je srpska vojno-policijska ofanziva, zapoceta sredinom jula, bila u punom jeku. I sami Albanci koji nemaju iluzija u milost Beograda, bili su donekle iznenadjeni zestinom upotrebljene vatrene moci na odredjenim prostorima, velikim brojem nastradalih i razmerama rusenja stambenih objekata i celih naselja. Hronicari kosovskih kretanja tvrde da nikada ranije Beograd nije angazovao toliko vojnih i policijskih potencijala na Kosovu. Medjutim, retko ko je na pocetku shvatio da Beograd pokusava vodi odlucujucu vojno-policijsku operaciju ne samo za vojnicko slamanje oruzanog ustanka nego i za politicku i diplomatsku marginalizaciju celog albanskog pokreta. Celo Kosovo naslo se u cvrstoj opsadi, a oruzjima najvece vatrene moci bili su napadnuti Drenica (centralni) i zapadni delovi Kosova, ukljucujuci i pogranicni pojas sa Albanijom. Sve su to bili prostori na kojima su se nalazila strategijska uporista, komandne strukture i vitalne komunikacije OVK.

Srpska ofanziva ucinila je vidljivijim mnoge, odavno prisutne slabosti i dileme albanskog pokreta. I oni koji nisu zeleli i drugi koji nisu hteli da ih vide, mogli su da ustanove da albanski pokret Kosova ipak nije imao bas jasno definisane politicke ciljeve kao sto je proteklih godina izgledalo, a da ne govorima o sredstvima za ostvarivanje postavljenih ciljeva. Posle visegodisnjeg sejanja iluzija u koja su delom i zbog nemoci, ljudi prosto zeljeli da veruju, srpska ofanziva je neizbezno nametnula suocavanje sa realnostima. Prepustajuci kosovske tokove stihiji, kosovsko politicko rukovodstvo omogucilo je Milosevicu da diktira razvoj zbivanja, u izvesnoj meri cak i tempo ustanka.

Tako je sve bilo svaljeno na OVK. Medjutim, kao sto je pokazala ustanicka faza otpora tokom proleca, ona jos nije bila osposobljena da se nosi ni sa nekim problemima koji su bili iskljucivo u njenom domenu. Verovatno u ustanickom zanosu, prihvatane su povremeno frontalne konfrontacije sa profesionalnom vojskom i policijom u kojima bilo koji pokret, odnosno gerila u radjanju nema nikakvih sansi. Ipak, procenjuje se da je OVK najvise izgubila zbog neodredjenosti u definisanju sirine ciljeva borbe. Neki njeni predstavnici definisali su ih iskljucivo unutar, a drugi i preko granica Kosova, dakle i kao borbu za oslobadjanje i ujedinjavanje svih porobljenih albanskih krajeva. Pri tome ciljalo se uglavnom na Makedoniju, a povremeno i na Crnu Goru. Makoliko retoricki motivisan, takav pristup dao je mogucnost drugoj strani da od borbe Albanaca za svoje zacrtane ciljeve, od OVK naprave bauk koji ugrozava stabilnost granica i druge narode. Na taj nacin, stvaran je psiholoski i politicki prostor za slobodnije ponasanje Beograda na Kosovu, odnosno za ravnodusnost diplomatskih centara i svetskih medija prema onome sto se desava na Kosovu posebno posledicama. Realno gledano Albanci nemaju potencijale za ugrozavanje drugih. Ali, zbog slozenosti stanja i nasledja na Balkanu mogu, svojom neopreznoscu, davati alibi za surovo ili ravnodusno ponasanje prema njima ne samo protivnika i rivala, nego i onih koji bi donekle imali razumevanje za njihove aspiracije.

To nije jedini, ali jeste jedan od razloga zasto je kosovsko pitanje dozivelo toliki pad angazovanosti velikih sila u odnosu na izrazenu spremnost za anagazovanje u vreme pocetka rata. Kao ilustraciju kosovski Albanci najcesce pominju prilicno uskladjeno americko - rusko diplomatsko delovanje na Kosovu. Upravo u toku diplomatskog pada kosovskog pitanja i srpskog rusenja privrednog i socijalnog bica kosovskih Albanaca, u Pristini je doslo do konacnog rascepa unutar albanskog pokreta. Kako trenutno izgleda, podela je izvrsena u dva za sada nepomirljiva politicka tabora. U izvesnom smislu moze se reci da je time samo potvrdjena i zaokruzena dugogodisnja podela unutar pokreta. Ipak, u najsiroj albanskoj javnosti, pa i medju poznavaocima ovdasnjih prilika ova, konacna profilizacija primljena je sa izvesnim iznenadjenjem. Retko ko je ocekivao da ce u ovako teskoj situaciji za kosovske Albance njihovi politicari imati smelosti da javno prihvate politiku cepanja. Snazan prilog atmosferi protiv politike cepanja davala su i gotovo svakodnevna najavljivanja pribliznih datuma formiranja i proglasenja siroke koalicione vlade. Medjutim, umesto vlade Ibrahim Rugova je proglasio i objavio sastav svoje nove pregovaracke grupe, a Adem Demaci je postao poverenik OVK za institucionalizaciju javnog i politickog zivota kosovskih Albanaca.

Ranije formirane identicne uze i sire grupe objavile su pre izvesnog vremena samoraspustanje ili su tiho nestale, a novu Rugova je sastavio iskljucivo od predstavnika politickih partija koje nisu bojkotovale izbore od 22. marta i stekle mesto u parlamentu. Doduse, on je ponudio po jedno mesto dvema drugim opozicionima partijama, Parlamentranoj partiji Kosova i Cosjinom Albanskom demokratskom pokretu, ali se ocekivalo da ce one to odbiti. Rugova je u jednoj od poslednjih izjava rekao za OVK "da treba da se vide ko su ti ljudi", ali je takodje bilo nesporno da ni ona ne bi pristala da udje u novi pregovaracki tim Ibrahima Rugove. Tako je ponovljena apsurdna situacija da se naizmenicno "pozicija" i "opozicija" zalazu za institucionalizaciju na Kosovu, optuzujuci jedni druge da to izbegavaju, ali pritom znajuci da bez neke vrste medjusobnog sporazuma o politickom statusu Kosova, uz podrsku relevantnih medjunarodnih faktora ipak ostaju u domenu politicke retorike i "unutrasnjih politickih potreba".

Istog popodneva kada je Rugova proglasio svoju pregovaracku grupu, kako je u potpisu saopstenja stajalo, Glavni stab OVK saopstio je da je Ademu Demaciju poklonio puno poverenje kao svom predstavniku za institucionalizaciju kosovskog politickog i javnog zivota. U istom saopstenju Glavni stab je objavio imena petorice svojih politickih predstavnika, medju kojima je i glasnogovornik ove oruzane formacije kosovskih Albanaca Jakup Krasnici. Treba naglasiti da Demaci nije ovlascen da bude politicki predstavnik ili pregovarac, niti je petorka ovlascena da bude pregovaracka grupa OVK, kako je ponegde bilo predstavljeno u javnosti, sto ne znaci da oni to ne mogu to i da postanu.

Latentno prisutna, kroz vise godina, bipolarna politicka podela unutar albanskog pokreta mogla je da se predstavi kao ilustracija demokraticnosti jedinstvenog pokreta samo dok su se stvari kretale u retorickim okvirima. Kosovo je uslo u period oruzanih okrsaja i opredeljenje je moralo da se izvrsi na konkretan nacin. Takodje, ni opredeljenje za institucionalizaciju na Kosovu nije moglo vise da se izrazi dvosmisleno ili kao do sada - na recima za u praksi protiv. Istina, propagandna retorika prema albanskoj javnosti nije promenjena. Ali, ko ne zeli da zivi i dalje u iluzijama, bez posebnih napora moze da shvati da su prihvaceni okviri resenja Kontakt grupe koji u svim predlozenim modelima iskljucuju kosovsku nezavisnost. Realno gledano, to je odraz duboke provalije izmedju zelja svih Albanaca da budu nezavisni i nespremnosti jednog dela naroda da se bori za kosovsku nezavisnost.

Istovremeno, Adem Demaci je na ne bas odredjeni nacin najavio odustajanje od svog projekta Balkanije o povezivanju Kosova, Srbije i Crne Gore. Kaze da se kao poverenik OVK prihvata zadatka ostvarivanja albanskog opredeljenja na referendumu odrzanom 1991. godine. Medjutim, treba reci da ova promena nema sustinski znacaj, jer su oba koncepta gotovo identicna.

Demaci i Rugova ostro su polarizovali celi albanski politicki i drustveni spektar. Istina, Rugova je bio u velikoj prednosti, ali cini se odugovlacenjem da okupi sve albanske politicke boje, Rugova je posle najnovijih pregrupisavanja, sada je mnogo ociglednije, postao jedan od dva najznacajnija albanska lidera.

Za politicke vrhove unapred se znalo ko ce na koju stranu. Ne moze sa sigurnoscu reci ko ce sta dobiti u narodu koji kao celina gubi, ali nema sumnje da ce se ova polarizacija latentno prisutna kroz vise godina i u najsiroj javnosti izraziti kao vertikalno raslojavanje u dubini. U nedovoljno jasnim obrisima, izvesne naklonosti u tom smislu bile su primetne i unutar OVK, pa je sasvim izvesno da ni ona nece moci da izbegne takva raslojavanja unutar svojih redova.

Uzurbano formiranje Rugovine pregovaracke grupe, kada su Albanci ocekivali proglasenje vlade, opravdavano je porukom gospodje Medlin Olbrajt sa zahtevom za hitnim formiranjem grupe za pregovore o obustavi vatre. Ovaj razlog nije bas mnogo eksploatisan u unutaralbanskoj propagandi. Kada je Rugova krajem prosle nedelje proglasio sastav svoje nove pregovaracke ekipe, Beograd je uzvratio pohvalama koje se nisu mogle cuti u proteklih 16 godina, izrazavajuci istovremeno spremnost za sto brzi nastavak razgovora. Sutradan, Rugova je rekao da pregovori mogu da pocnu cim prestane srpska vojno-policijska ofanziva, a Beograd je nastavio sa pohvalama i formalnim pozivom sa predlogom da razgovori pocnu vec tokom ove nedelje. Narednog dana, u subotu, u rano jutro, bez vojnog opravdanja srpske oruzane snage zapocele su dotada najtipicniju operaciju u pojasu izmedju Peci i Decana. Da je Beogradu stalo do pregovora ne bi ognjem i macem tesko ostetio ili jednostavno srusio i spalio 20-tak sela i proterao iz tog regiona, zajedno sa raseljenima koji su tu nasli utociste 60 do 100 hiljada Albanaca.

Velike sile nisu bas javno osudjivale tu akciju, kao sto, smatra se u ovdasnjoj javnosti, nisu preduzeli veci pritisak na srpske vlasti da im se omoguci brza pomoci raseljenima. Ovako ostaje utisak da nije rec o pregovorima, nego o raznim kombinacijama medju kojima cak i ocena da je Rugova bio nagovoren da hitno formira pregovaracku grupu da bi se zaustavio probudjeni val zahteva u zapadnoj javnosti za vojnom intervencijom na Kosovu.

AIM Pristina Fehim REXHEPI