RAZVOJI NA POLITICKOJ SCENI I OVK

Najnovija srpska vojna ofanziva na Kosovu za koju jos nije poznato da li je zavrsena, aktualizovala je preokupacije koje do sada nisu bila tako neposredno primetne u individualnoj i kolektivnoj svesti kosovskih Albanaca, kada je rec o psiholoskim pukotinama koje direktno ili indirektno otvaraju pitanje cene proklamovanih ciljeva kosovskih Albanaca: slobode i nezavisnosti Kosova. Takve teme jos nisu zrele za javnu raspravu, ali u kontekstu analiza ekonomskih, demografskih, politickih, psihosocijalnih i drugih posledica najnovije srpske ofanzive i velikih unutaralbanskih svadja ne bi trebalo iskljuciti takvu mogucnost u skoroj buducnosti. U indirektnom obliku ove vec su prisutne u javnosti, ali uglavnom kao argumenti za razmenu optuzbi izmedju polarizovanih albanskih politickih snaga u kojima je na manje - vise prirkiven nacin ukljucena i OVK.

Za Albance i njihove politicare to su veoma slozena psiholoska i politicka pitanja, jer otvaraju krajnje osetljive probleme slobode, rata i mira, kao i odnosa sa Beogradom i medjunarodnom zajednicom. U tom sklopu veoma osetljivo bice i pitanje detabuizacije OVK. Trenutna politicka i psiholoska situacija nije povoljna za to. OVK je proteklih dana pretrpela politicke i psiholoske udarce, u manjoj meri i vojne koje kao licne udarce na sebe primaju i kosovski Albanci za koje je proteklih meseci OVK postala model identifikacije politickog i prakticnog ponasanja. Ovo pitanje veoma usloznjava i to sto je mnogo toga u vezi sa OVK pokriveno velom tajnosti i misterije.

U svakom slucaju, najnoviji kosovski dogadjaji razvijaju se u veoma slozenim okolnostima. Nakon osam godina politike takozvanog pasivnog otpora i zatim visegodisnjeg ostrog rivalstva izmedju protagonista te politike i pristalica takozvane politike aktivnog nenasilnog otpora, Kosovo se za relativno kratko vreme naslo u ratu. Pre toga, svi su upozoravali na takvu opasnost, ali niko nije ni sanjao takvom ubrzanju stvari. Na taj nacin, bez prelaznog perioda adaptacije, kosovski Albanci su gotovo preko noci presli iz stanja ocekivanja resenja, uz pomoc medjunarodne zajednice mirnim sredstvima, u stanje trazenja resenja oruzanim otporom.

Psiholoski i politicki takvi brzi skokovi ne vrse se bas lako i bez ikakvih posledica. Ali, izgledalo je da su se Albanci brzo prilagodili i masovno prihvatili novi kurs. Sada se vidi da premoscivanje izmedju prethodnog i ratnog stanja, u najmanju ruku, jos nije okoncano. Utisak o brzom uspesnom prilagodjavanju stvorili su dva politicko - psiholoska cinioca. Albanski ustanak je tokom sest meseci u svakom pogledu bio u stalnom usponu. Dosadasnje srpske ofanzive, sve srpske vojno - policijske akcije, ukljucujuci i tzv. prvu vecu ofanzivu izvedenu poslednjih dana maja i prvih dana juna, nisu zaustavile lavinu albanskog ustanka. Albanci su stekli samopouzdanje, koje je jos u mesecima uspona izgledalo da nije u potpunosti realno. Ali, dogadjaji su tekli svojim tokom, a srpske akcije u zapadnim i drugim delovima Kosova, dodatno su potvrdjivali motiv i odlucnost da se na tome istraje.

Rusenje, spaljivanje i etnicko ciscenje Decana i 40-tak albanskih sela u pogranicnom pojasu sa Albanijom, izmedju Decana i Djakovice, nadoknadjeno je neuspehom srpske ofanzive u drugim pravcima i novim prodorima u centralnim delovima Kosova. U Malisevu je stvoren prvi javni politicki centar ustanickog pokreta. Zbog geografske pozicije, Malisevo nije moglo imati neki posebni znacaj kao vojno uporiste, ali je kao politicki centar dobro posluzio i kao kompenzacija gubitaka i kao psiholoska brana sirenju sumnji ili bolje reci disonantnih politickih glasova. Uprkos dubokom potiskivanju, kao eho ukupnih odnosa, takvi glasovi mogli su se nazreti od ranije, kako unutar tako i izvan OVK. Medjutim, zbog masovne identifikacije sa OVK, disonancije unutar nje u javnosti su tumacene kao beznacajne refleksije svadja neodgovornih politicara i njihovih politickih partija. Naravno, ti utisci bili su samo delimicno tacni. Odnosi unutar i izmedju albanskih subjekata bili su daleko slozeniji.

Od svega toga, siroka javnost mogla je da vidi i da sudi na svoj nacin samo o velikim svadjama politicara i politickih partija. Ona, uglavnom nije imala saznanja da su razlike unutar OVK mnogo vece i da su negativni uticaji koji su jedan na drugog vrsili politicka i vojna grupacija daleko stetniji za jedinstvo Albanaca nego sto se moglo zamisliti. Ne mogu se izneti cvrsti dokazi, ali iz manje - vise prikrivenih aluzija i ambicija moze se reci da su politicari i politicke partije bolje odigrale svoju ulogu. Ali, pri tome treba primetiti da su one bile u velikoj prednosti, zbog toga sto su uzivale punu podrsku velikih sila, za razliku od OVK, koja je za njih bila nesigurni ili destabilizirajuci cinilac. To se najbolje moglo videti tokom sadasnje srpske vojne ofanzive protiv albanskog ustanickog pokreta.

Iako je bilo ocigledno da ukupna kosovska situacija zahteva unutaralbansku saradnju, uskladjivanje i koordinaciju, uzajamni odnosi izmedju politicke i vojne grupacije nisu bili konstruktivni. Naprotiv, bili su izrazito konkurentski i rivalski cak do pokusaja stvaranja monopola i odnosa dominacije. Takvih tendencija bilo je i u pokusajima izravnjavanja razlika i unutar samih tih grupacija, mada pri tome treba reci da se o odnosima unutar OVK moze govoriti uglavnom u pretpostavkama.

O slozenosti odnosa unutar albanskog pokreta govore i sadasnji pokusaji stvaranja jednog albanskog izvrsnog tela koje bi slozilo sve rogove u dzaku. Uz pomoc i pritiske Amerike, do sada je postignuta samo nacelna saglasnost o formiranju takvog tela. Nema saglasnosti ko ce tom telu dati formalni blagoslov, niti kako ce se ono zvati. To su samo naoko beznacajna pitanja. Ambicije za monopolom ili zaziranje od toga veoma su izrazeni kod svih. Grupacija koja je bojkotovala izbore ne priznaje Parlament. Ako ostane dosledna u tome, ne bi prihvatila da to telo bude vlada koja bi bila izglasana u Parlamentu, koji bi je u nekoj drugoj politickoj konstelaciji, mogao smeniti. Ova grupacija nema svojih poslanika i preferira stvaranje jednog snaznog izvrsno - politickog tela samo na osnovu saglasnosti svih politickih snaga, ukljucujuci i OVK. S druge strane, Rugovinoj grupaciji sa satelitskim partijama tesko ce biti da odustane od svog Parlamenta i da tako lako preda deo vlasti jednom telu koje nece moci posle u potpunosti da kotrolise. Tu nije jasna ni pozicija Rugove koga velike sile smatraju prvom politickom figurom, a Albanci predsednikom Republike Kosova. U toj funkciji formalno on ima velika ovlascenja. Oponenti koji prihvataju saradnju sa njegovim ljudima ne bi nikako pristali da budu Rugovine marionete zbog cega, pored ostalog, zahtevaju predsednicko i jedno potpredsednicko mesto u telu koje bi moglo da ima do 18 clanova, od kojih bi najmanje dvojica trebalo bi da budu ljudi OVK. Politicko klupko je veoma zamrseno, ali Amerikanci izjavljuju da ce ono brzo biti raspetljano.

Brutalnosti u Orahovcu na pocetku sadasnje srpske ofanzive, zaostravanje svih oblika terora u vladanju Kosovom, velika rusenja i neizmerna stradanja Albanaca, pokolebali su za cini se odlucnost dela albanske populacije da ne pita za cenu slobode Albanaca i nezavisnosti Kosova, ali naravno, niko to ne bi javno priznao. Jer, dosadasnji zahtev za kosovsku nezavisnost, ali bez rata, to jest, mirnim sredstvima, ocenjivala se kao iluzija koju je donedavno, kroz vise godina propovedala preovladjujuca albanska politika. Fakticki, to je bila politika kompromisa. Ali, insistirajuci kroz vise godina, zbog propagandnih efekata i na nezavisnosti Kosova, sada kada je kompromis neophodan, fakticki i sama je postala velika prepreka za diplomatski "susret na pola puta".

Javno, svaki Albanac odrzao bi najvatreniji patriotski govor, ali ne bi se moglo reci da bi svaki intimno prihvatio da se zrtvuje. To su veoma slozene psiholoske i politicke dileme koje pokazuju da mnogi Albanci jos nisu potpuno nacisto sa nekim stvarima, ni kao individue ni kao nacionalni kolektivitet. Po svemu sudeci mnogi od njih, ukljucujuci i politicare, ne uzimaju bas ozbiljno ono sto govore javno. Verovatno i tu treba traziti neke od uzroka velikih unutaralbanskih politickih animoziteta i izvore visokog stepena zatrovanosti albanske politicke scene. Sve to izbija na povrsinu kao veliko nepoverenje i netolerantnost izmedju njih koje postepeno, ali sve vise, zahvata i njihove fanatizovane pristalice, pa i delove naroda.

Na Kosovu je jedno vreme preovladjivalo uverenje koje je i sada dosta rasireno da ce OVK uspeti da spreci vertikalne politicke podele unutar albanskog naroda. Ali, albanski politicari nisu bili saglasni da tu ulogu preuzme neko drugi. Znali su da je OVK politicki veoma heterogena i da je jedinstvena samo na Platformi otpora srpskoj vladavini. Realno je bilo ocekivati da cim se u redovima OVK, iznutra ili izvana, nametnu ozbiljno politika i diplomatija, u prvi plan ce isplivati njene unutrasnje podele. Medjutim, za svaki slucaj, albanski politicari su nedeljama i mesecima delovali, uglavnom prikriveno, na podgrejavanju podela unutar OVK. Tek sada postaje jasnije da su albanska javnost i OVK dosta potcenili ulogu politicara i politickih partija. Istina, ne izgleda da je njihov rejting tako visok kod naroda, ali podrzava ih svet i sve dok bude tako, oni ce biti u stanju da se nametnu narodu kao njegovi reprezentanti, dakle kao i mirotvorci.

Na sve unutaralbanske dileme i probleme srpska ofanziva je dolila znacajne kolicine ulja na vatru. Ako je istina i istinita informacija da je srpska ofanziva zavrsena, onda se vec moze reci da je ona okoncana postigavsi neke rezultate, ali ne sve. Najopipljiviji su vise desetina ili stotina ubijenih ili umrlih Albanaca, oko sto hiljada novih albanskih izbeglica, novo rusenje ili spaljivanje na hiljade albanskih domova, na stotine ili hiljade hektara spaljenih nepoznjevenih psenicnih polja, etnicko ciscenje znacajnih delova Kosova... Kada je rec o nekim politickim i psiholoskim efektima, kompletni rezultati u ovim oblastima trebalo bi da se mere brzinom pocetka i tokom buducih albansko - srpkih pregovora. Rec je o ustupcima koje bi eventualno mogla da iznudi ova vojna ofanziva.

Kako je bilo objavljeno, predsednik SRJ Slobodan Milosevic rekao je evropskoj trojki da je srpska vojna operacija na Kosovu zavrsena. Medjutim, to ne potvrdjuju dogadjaji na terenu. I majsko - junska ofanziva je bila oglasena zavrsenom, ali recimo, operacije u pogranicnom pojasu nastavljaju se i danas i nema izgleda da ce biti okoncane. Zbog toga, tesko je proceniti konacni vojni ishod. OVK je izgubila kontrolu nad znacajnim delovima kosovske teritorije i, u tom pogledu ona je otprilike vracena na neko stanje s kraja aprila i pocetka maja. No, ako naoruzane grupe kosovskih Albanaca sebe vide kao gerilsku organizaciju, onda u gerilskom ratu teritorija ne bi trebala da ima veci vojni znacaj, vec komandna struktura i naoruzano ljudstvo. Onda u tom kontekstu OVK nije ozbiljno naceta, ali je ozbiljno umanjen njen psiholoski i diplomatski rejting. To je dobro doslo albanskim politicarima, Beogradu i medjunarodnoj diplomatiji da marginalizuju ili uklone iz igre cinilac koji se ne moze do kraja kontrolisati, a svima donosi nesigurnosti.

Ko je sta stvarno dobio ili izgubio videce se narednih nedelja i meseci. U svakom slucaju, nakon sadasnje srpske ofanzive, opstenarodni ustanak koji se nevidjenom brzinom sirio proteklih meseci morace narednih dana i nedelja da izvrsi unutrasnju samoanalizu predjenog puta. Takodje, i Albanci, kao individue i kao nacionalni kolektivitet, morace u sebi ponesto da rasciste i da odluce. Trenutno samo se moze pretpostaviti da bi te analize mogle pokazati da je ustanicka faza rata zavrsena. To moze da ima i pesimisticki zakljucak: ako se ne ucini brzi zaokret ka diplomatiji, Kosovo se narednih nedelja moze naci u dugotrajnom pravom ratu, u komjem nece biti postedjen niko, pa ni prvi susedi Kosova.

AIM Pristina Fehim REXHEPI