I POGORELCI MORAJU DA JEDU

Beograd Jul 19, 1998

Kosovske izbeglice stigle u Kraljevo

Vise od hiljadu Sreba izbeglica sa Kosova slilo se ovih dana u Kraljevo. Pobegli sa kesama u rukama, pomoc za sada dobijaju od rodjaka ili gradjana.

AIM, BEOGRAD, 19. 7. 1998.

Vlada Srbije i Komesarijat za izbeglice zmure pred ovim i drugim kolonama izbeglica sa Kosova i, jedino sto su smislili do sada, to je da se ovi ljudi ne mogu zvati izbeglicama, vec "pridoslicama". Pridosli ili nepridosli, njima je hitno potrebna pomoc. Kako je nisu dobili na Kosovu, pohitali su gde misle da je bezbednije, a to je najpre Kraljevo, najblizi veci grad u Srbiji. Poslednjih nekoliko dana oni opsedaju Crveni krst gde traze odelo i hranu, i Opstinski stab za izbeglice od koga ocekuju smestaj. U Kraljevu ih ima vec vise od hiljadu. Posto su na Kosovu izgubili bitku za opstanak, sad im predstoji ne manje teska bitka za terminologiju. Jer, od toga kako ce ih Vlada Srbije nazvati, zavisi njihova dalja sudbina.

Kada lokalna televizija (pod kontrolom opstinske, opozicione vlasti) uvece prenose sliku i tekst svetskih medija i citira i srpske i albanske izvore, Kraljevcani mogu samo da potvrde ono sto su i sami znali: da je toga dana na Kosovu bilo realtivno mirno, ili da su sukobi bili zestoki. Pre zvanicnih vesti, Kraljevcani to zanju jer cuju koliko je vojnih aviona poletelo sa lokalnog aerodroma Ladjevci, vide bombama natovarene helihoptere i autobuse pune "plavaca". Uostalom, na Kosovu jos ima familija ili prijatelja onih koji su otuda ranije pobegli. Zato je Kraljevo posebno vezano za Kosovo, a Kosovo za Kraljevo, kao najblize pribeziste u nevolji. Vlade Srbije i Jugoslavije, kao i Republicki komesarijat za izbeglice su daleko i oni to, naravno ne shvataju.

Problem je sto im Vlada ne priznaje status izbeglica. Medjutim, zvali se oni "izbeglice", prognanici", "pridoslice", ili "pogorelci", kako sami sebe nazivaju, njima je potrebna pomoc, a mi ne mozemo da im pruzimo jer nemamo nista. U opstini Kraljevo ima 7.000 izbeglica iz Hrvatske i BiH, od kojih je 800 jos u kolektivnom smestaju! Sada je sa Kosova doslo jos hiljadu-hiljadu i po ljudi. Crveni krst nema ni hrane ni odece u svojim magacinima, a mi vise nemamo gde da ih smestimo iako i zelimo i moramo - kaze Slobodan Stanisic, poverenik komesarijata za izbeglice u Kraljevu.

I predsednik Skupstine opstine Kraljevo, dr Radoslav Jovic se ukljucio u resavanje problema. On se pismima obratio predsedniku Jugoslavije Slobodanu Milosevicu i predsedniku Vlade Srbije Mirku Marajnovicu. Kraljevo zeli da pomogne tim ljudima, ali kraljevacka preduzeca su u jadnom stanju ("Trgopromet" 18 meseci nije dobio platu, "Stoteks" deset, giganti kao sto su "Jasen", "Magnohrom", "Fabrika vagona", "Kablar" su vise na minimalcu nego na plati!), narod osiromasio, rezerve potrosene. Treci izbeglicki talas je mnogo za kraljevacku unistenu privredu. Pomoc izbeglicama sa Kosova pruzaju ljudi pojedinacno, njihovi rodjaci pre svega. Predsednik je pitao Milosevica i Marajanovica sta dalje da radi, ali odgovor nije dobio.

Porodici Miljkovic iz Pantine kod Vucitrna Albanci su zapalili kucu. Najpre su je gradili, "na mobu", u komsijskoj ljubavi i slozi, pre nekoliko godina, a sada je, evo, zapalili.

Najpre su mi odveli devera - prica Milica Miljkovic, "glava" jedanaestoclane izbeglicke porodice Miljkovic - i vise se ne zna sta je s njim. Onda su odveli i jetrvu, pa je vratili da nam kaze da smo opkoljeni i da bezimo. Borili smo se 24 casa, a kada nam je ponestalo municije, pobegli smo puzeci kroz zito. Iza nas je ostala nasa kuca u plamenu. I druge kuce. U Pantini vise nema srpskih kuca... A kleli smo se u Milosevica, zivot smo mogli da damo za njega. On nas, evo, ostavi na cedilu, tamo na milost i nemilost Albancima, a ovde bez hleba i krova nad glavom.

Selo Dusevici kod Kline, zitelji pola Srbi, pola Albanci, zivelo je u slozi i napretku. Srbi i Albanci su jedni drugima isli na svadbe i sahrane, pomagali se i mislili da ce tako biti hiljadu godina. A onda je, prica Milos Zajic, prebnegao prosle nedelje u Kraljevo, dosla ta takozvana Oslobodilacka vojska Kosova. Nepoznati ljudi, koji seju strah i medju Srbima i medju Albancima. Ako Albanci zele slogu sa Srbima, ubijaju i njih. Od tada vise nema komsijskih poseta i sloge.

Kidnapovali su i Rada i Draga Vostica kada su kosili livadu. Uvece su pripucali na nase selo, posto su prethodno sklonili sve svoje porodice. Cim su Albanske porodice napustile selo, znali smo da ce biti bitke. Onda smo i mi, iz nase 23 srpske kuce, nase zene i decu odveli u Klinu i vratili se u selo. Pucali smo i mi i oni, samo je nasa policija sve to cutke gledala, ne opalivsi ni metka. Oko podne, snajper je mog Olivera pogodio pravo u srce. Imao je 18 godina i tek se zaposlio kao masinbravar. Bio je siroce, bez oca. Sahranili smo ga, sedam kilometara od naseg groblja, jer nismo mogli da pridjemo. Onda sam ja resio da napustim sve i da bar moju porodicu spasem. Kad sam se povlacio, sa traktorom, iza mene su zvizdali meci, sreca da me nisu pogodili - prica Milos Zajic.

U toku borbe oko Kline, iz sela Veliki Djurdjevci koje se nalazi odmah do sela Dusevici, OVK je kidnapovala tri zene: Vojku Dobric od 85 godina i njene snahe Rosu i Zlatu. Odveli su ih u Albansko selo Likovac, maltretirali i saslusavali. Njihovu pricu prenosi Milos Zajic, njihov komsija i prijatelj:

Sofer, koji ih je sproveo, rekao im je: "Sta cekate, idite odavde, ovo je albansko! Trazite kucu u Srbiji, ovo je Albanija!" A onda je naisao njihov komandant i ljutio se sto su hapsili zene, pa je naredio da ih vrate. Dobricke su kucu zatekle ispreturanu i zauzetu. Njih je prihvatila srpska policija i dovela ih do Kline. Pricale su da su u Likovcu videle logor i mnogo uhapsenih Srba.

Miljkovici i Zajici, a, bez sumnje, i drugi, voleli bi da se vrate na Kosovo, u svoje kuce, svoja imanja, kod svojih komsija Albanaca kakvi su bili pre dolaska Oslobodilacke vojske. Ali, nista vise na Kosovu nije isto kao pre nekoliko meseci.

Jelena Petrovic (AIM)