ZAPADNA DIPLOMATIJA I KOSOVO

Diplomatski napori u resavanju kosovske krize beleze ocigledne uspone i padove. Rec je, naravno o toplo-hladnoj retorici koja do sada nije dala neke prakticne efekte. Ako ne ranije, onda svakako od kraja maja moglo se zakljuciti da je sukob na Kosovu dobio sopstvenu logiku razvoja i da preokret u njegovom zaustavljanju nije moguc bez angazovanja koje prevazilaze uobicajenu retoriku verbalnih osuda i zahteva.

Dosada gotovo jedini konkretni rezultat visemesecnih diplomatskih napora je saglasnost srpskih vlasti da dozvole posmatracku misiju medjunarodne Kontakt grupe. O statusu grupe i o obliku prisustva sveta na Kosovu dovoljno govori cinjenica da je ona mogla da bude sastavljena iskljucivo od diplomata stranih ambasada u Beogradu. Retke dozvole za pruzanje pomoci u hrani i u lekovima pokazuju koliko je cvrsta vojno-policijska blokada oruzanim sukobima zahvacenih podrucja i sta je prvenstveni cilj blokade. Dozvoljena pomoc u mrvicama ni u cemu nije promenila tesku humanitarnu situaciju raseljenih lica. Stavise, srpske vlasti su pre nekoliko nedelja obnovile blokadu hrane za celo Kosovo i tako direktno ugrozile snabdevanje hranom svih njenih delova. Ocigledno je da je rec o upotrebi hrane kao oruzja za iznudjivanje politickih ustupaka.

Osnovni diplomatski slogan u trenutnoj situaciji je prekid vatre. Medjutim, niko ne govori o mehanizmu za njegovo uspostavljanje niti o pravilima privremenog funkcionisanja takvog stanja. Iako ne sadrzi takvu regulativu, zahtev je pracen ostrim pretnjama za neposlusne. Da bi pretnje postale uverljivije zemlje Evropske unije najavile su inicijativu da se u Savetu bezbednosti OUN usvoji rezolucija koja bi se pozivala na glavu sedam Povelje. Usvajanje takve rezolucije, bez obzira na pocetne motive, ne moze da ne otvori i druge pristupe kosovskom pitanju. Ali, ako se sagleda samo iz ugla obustave vatre, eventualno usvajanje takvog dokumenta, bez pratece regulative, u sadasnjim uslovima moze dovesti kosovske Albance u veoma nepovoljan polozaj.

Prekid vatre ne znaci i prosti prekid upotrebe oruzja. Iz medjunarodne prakse je poznato da prekid vatre uspostavlja ili bolje reci zaledjuje odredjeno stanje. Ako ne postoji mehanizam njenog postizanja i funkcionisanja, onda po nacelu legaliteta, ono bi trebalo da vrati stanje koje je postojalo pre izbijanja oruzanih sukoba. Hronoloski, to bi trebalo da znaci da na Kosovu treba vratiti stanje koje je postojalo pre kraja novembra prosle ili pre kraja februara ove godine. Uz optuzbe za terorizam i pritiske koji su aktuelno usmereni na Albance to izgleda kao pokusaj njihovog prinudjivanja da prihvate u potpunosti legalitet srpske vladavine.

Ako primirje nema sopstevnih pravila funkcionisanja, tumaci se u Pristini, to prakticno znaci da Albanci treba da trpe mozda jos gore nasilnicko vladanje nad njima sve dok ne pristanu na srpsko resenje kosovskog pitanja. U pravnom smislu, insistiranje velikih sila na nacelu legaliteta znaci osporavanje prava Albancima da odbiju poslusnost srpskim vlastima. To nacelo razvezuje ruke srpskim vlastima da deluju slobodno i u drugim oblastima. Pre svega otvara put za krivicno gonjenje vise desetina hiljada Albanaca koji pruzaju oruzani otpor ili su na bilo koji nacin umesani u taj otpor.

Prekid vatre, smatraju kosovski analiticari, pruzice srpskim vlastima mogucnost da povrate jurisdikciju nad ustanickim krajevima, u velikoj meri ispraznjenih posle zestokih majsko-junskih vojno-policijskih kampanja za njihovo etnicko ciscenje. U cisto vojnom smislu, najveci dobitak srpske vlasti ostvarice deblokadom puteva. U sistemu srpske vlasti na Kosovu, sloboda kretanja vojske i policije i deblokada puteva, kosovskim Albancima moze doneti samo nova ogranicenja slobode kretanja. To znaci novo suzavanje mogucnosti za goli opstanak, sto je bio osnovni uzrok tako snaznog razbuktavanja i sirenja albanskog ustanka na Kosovu.

Ovaj ugao gledanja na prekid vatre moze izgledati preteran u smislu katastroficnosti. Ali, jedino je takav pogled logican sa pravnog stanovista. Naravno, moze se govoriti o moralnim i politickim obavezama velikih sila, obecanjima i tajnoj diplomatiji, realnom odnosu snaga i raspolozenjima u medjunarodnoj javnosti i tako dalje. Ali, one nisu pravno valjane garancije. Dovoljan bi bio makar i najprostiji sistem dogovora o uspostavljanju i funkcionisanju primirja da bi se stanje sagledalo mozda u bitno drugacijem svetlu. Ovako, kako velike sile trenutno sagledavaju razvoj kosovske situacije, kosovski Albanci prakticno dobijaju samo obecanja. To su odprilike osnovni razlozi zbog cega predstavnici kosovskih Albanaca izrazavaju nezadovoljstvo najnovijim pristupom velikih sila kosovskom resenju i zbog cega ima malo izgleda za uspostavljanje prekida vatre. Mada je moguce zamisliti slucaj pregovaranja i ratovanja istovremeno, takav razvoj pregovarackog procesa nije moguce zamisliti bar u narednih nekoliko nedelja ili cak meseci.

U najnovijem razvoju diplomatske situacije veoma je zanimljivo primetiti da su procene o mogucem brzom prerastanju sadasnjih oruzanih sukoba u opsti kosovski rat i sasvim izvesnom prelivanju preko granica Kosova, zaostrili stav velikih sila prema Oslobodilackoj vojsci Kosova. Posle prvih pokusaja kontaktiranja sa njom i sondiranja terena za puno ukljucivanje u diplomatski proces ovo zaostravanje dolazi kao iznenadjenje. Tim pre sto od prvih kontakata OVK nije dala cak ni povod za to. Rec je dakle o zaokretu koji je nastao kod drugih i koji se jos ne moze do kraja dokuciti.

Deo objasnjenja verovatno treba traziti u odnosima izmedju velikih sila i pokusajima za puno ukljucivanje Rusije u proces trazenja kosovskog resenja. Otuda verovatno i izvesno povlacenje u odnosu na ostru retoriku, pa i zahteve prema Beogradu, posebno u pogledu povlacenja dela vojno-policijskih snaga sa Kosova i aktuelizacija Izjave koju su u Moskvi potpisali Jeljcin i Milosevic. Preostaje jos da se vidi koliko su na negativni zaokret prema OVK uticali unutaralbanski politicki odnosi. Obzirom na stanje na Kosovu to pitanje je veoma delikatno, a i veoma slozeno obzirom na nestabilnost, pa i nezrelost albanske politicke scene.

Veoma je zanimljivo osnovno javno objasnjenje za ovaj zaokret prema OVK. Naime, u svetu ali i Rugovinom okruzenju u Pristini objasnjava se da je OVK zapravo skup medjusobno nepovezanih naoruzanih albanskih grupa sa kojima se ne moze pregovarati zbog toga sto ne mogu da obezbede efikasno postovanje eventualnih ugovornih obaveza. Ovo objasnjenje prilicno je u duhu unutaralbanskih raskola. Ako je tako, onda dugorocno gledano to nece nikome posebno biti od koristi. Albanska strana nista jos nije potpisala, zbog cega nije korisno unapred nekoga na toj strani proglasiti sigurnim garantom.

Negativni zaokret prema OVK izgleda jos neutemeljeniji ako pre ili posle takvog objasnjenja dodaje, kao sto se obicno cini, da je OVK malo poznata tajna vojno-politicka organizacija. Upravo zbog toga sto je malo poznata, a jeste vojno-politicki cinilac kosovske stvarnosti, neophodno je izbegavati krajnosti u odnosima sa OVK-om u smislu euforicnog ili negativistickog pristupa. Delimicno, ocenjuje se ovde, ona sama snosi odgovornost za takav stav drugih prema njoj zbog toga sto se jos "pridrzava nekih pravila ilegalnosti iz vremena kada je mozda to bilo neophodno".

Najvise otpora prema OVK izazivaju nedovoljno jasni ili nedovoljno poznati stavovi prema postovanju medjunarodno priznatih granica i takozvani terorizam. Kada je rec o granicama uglavnom se misli na Makedoniju. Glasnogovornik OVK Jakup Krasnici dao je nedavno opsiran intervju albanskom dnevniku Koha Ditore u kome je, demantovao dve kljucne izjave koje je dao jednom nemackom listu. Da je specijalni izaslanik za Balkan Robert Gellbard vodio razgovor sa neovlascenim pripadnicima OVK i da je cilj OVK oslobodjanje i ujedinjavanje svih porobljenih albanskih krajeva i ujedinjenje sa Albanijom. U najnovijem javnom nastupu, Krasnici nije naveo koji su to krajevi koji se smatraju porobljenim, ali je u odnosu na Makedoniju bio izricit. Rekao je da je neodrziv stav da ce OVK razoriti Makedoniju. Pitanje Albanaca u Makedoniji i uopste pitanje Makedonije ne zavisi od toga sta o tome misli OVK. "Odlucujuce u tome bice polozaj albanskog naroda u Makedoniji. Ako se bude osecao slobodnim, ako bude uzivao sva prava i ako bude disao slobodno, onda je sasvim sigurno da tamo nece biti rata", rekao je on. Medjutim, Krasnici nije iskljucio mogucnost da se i tamo pojavi neka OVK, ako Albanci ne budu uzivali svoja prava, objasnjavajuci da je tu znacajno pitanje entiteta.

Takozvani terorizam OVK prilicno je nategnut i nametnut, bez nekih kriterijuma i, uglavnom je rezultat izukrstenih interesa i politicke propagande. U sukobima koji je nametnuo Beograd tesko je zamisliti da suprotna strana moze ostati potpuno cista. U pomenutom intervjuu, Krasnici kaze da ako je neko bio otet, a nije bio kriv, predat je medjunarodnim organizacijama. Mi dajemo listu onih koji su bili oteti ili koje jos zadrzavamo, kaze Krasnici i dodaje: "OVK bavi se civilima iskljucivo ako su u sluzbi vojske ili policije koje smatramo neprijateljskom stranom ili ako su ucinili veliku stetu narodu i nacionalnoj stvari. Ali, zbog toga daleko vise od srpskih civila pretrpeli su albanski kolaboracionisti, rekao je Krasnici...

AIM Pristina Fehim REXHEPI