YU znaci ipak preziveli

Ljubljana,13.7.1998

Za one, koji i dalje zele da poseduju licnu kartu kao dokument identifikacije, slovenacka policija je ovih dana pocela ambiciozan posao zamene vazecih dokumenata novim. Za razliku od starih licnih karata, stampanih na matrici oblikovanoj jos u vreme bivse Jugoslavije, nove su odstampane na novom papiru i sa novim, slovenackim motivima. Novost je i da licne karte vise nisu obavezne, vec je prepusteno gradjanima da izaberu kojim dokumentom ce dokazivati svoj identitet (na volju su vozacka dozvola ili pasos).

Iako su nove licne karte neobavezne, cela operacija je od presudne vaznosti za hiljade drzavljana koji nisu slovenacke nacionalnosti. Nervozu su podstakle izjave drzavne administracije da dokumenti ubuduce nece trpeti "neslovenacka" imena. U poslednjem trenutku se ipak odustalo od "slovenizacije" licnih imena i prezimena gradjana poreklom iz drugih republika nekadasnje Jugoslavije, tako da ce na novim slovenackim licnim kartama ostati i tzv. yu-slova. O cemu se zapravo radi?

Kraj azbuke

U Sloveniji je do sada zvanicno koriscena tzv. jugoslovenska azbuka, sto znaci da su upravni organi prilikom izdavanja licnih dokumenata, kako slovenackim drzavljanima tako i strancima poreklom iz juznih republika nekadasnje zajednicke domovine njihova imena pisali onako kako se pisu, dakle sa slovom DJ za Djajice, odnosno C-om na kraju prezimena, za sve -ice (na slovenackom bi dj-i postali dz-i, a ic-i bi bili prekrsteni u ic-e) . Istina je da su se neki slovenacki politicari u sprezi sa vrhom policije tokom poslednjih meseci trudili da ucine kraj opisanoj praksi. Naime, prosle godine je prihvacen zakon o licnoj karti koji, prema tumacenju najvisih slovenackih policajskih sluzbenika vise NE dozvoljava slobodu u transkripciji licnih imena.

Zelja policajaca bila je da se prilikom popunjavanja rubrika u licnoj karti kao zvanican jezik koristiti samo slovenacki (uz njega je dozvoljen i engleski) dok bi se na podrucju gde zive priznate nacionalne manjine tolerisao jos i italijanski i madjarski jezik. To bi znacilo da bi ostale narodnosti koje zive u Sloveniji izgubile pravo na izvoran i tacan zapis licnog imena ili prezimena. Petrovic bi postao Petrovic, Begovic - Begovic, Tudjman - Tudzman i slicno. Zanimljivo je da pomenuta mera ne bi pogodila samo takozvane juznjake, vec i slovenacke Nemce - koji upravo vode akciju vracanja svojih imena u izvoran oblik.

Uprkos lamentima organizacija za ljudska prava, slovenacki policijski zvanicnici su tvrdili da je potreba za slovenizacijom imena i prezimena potpuno u skladu sa slicnom praksom u svetu, posto, na primer, ni u Nemackoj ne priznaju slova S, ili Z, niti ih upisuju u licna dokumenta, iako se takva slova izvorno pojavljuju u licnim imenima. Uostalom, tako rade i sve druge drzave po svetu, smatra policijska sluzbenica i idejni vodja celog projekta "slovenizacije" Nada Koncina. Po njenom misljenju u svakoj drzavi pa tako i u Sloveniji postoji potreba da se "sloboda izrazavanja pojedinca prilikom transkripcije njegovog licnog imena ipak ogranici u razumne okvire". To je navodno i "opsti interes bezbednosti i u interesu je brzine svakodnevnog pravnog prometa, bez obzira na tehnoloska ogranicenja koju trazi masinska i programska oprema".

Laiku bi na prvi pogled moglo da se ucini da takva argumentacija ima rezona, bar sto se tice brzine i bezbednosti izdavanja dokumenata. Ionako u svim novonastalim drzavama na tlu bivse Jugoslavije slicne, na prvi pogled nevazne sitnice hiljadama ljudi zagorcavaju zivot. Sto se Slovenije tice, to su stalni problemi sa "ex-yu slovima". Nije malo onih, kojima je od 1991. godine naovamo zivot zagorcala tanka razlika izmedju dva srodna slova - slova C i slova . C - kao cilim, odnosno - kao asa. Stavise, i u staroj Jugoslaviji je na ovim prostorima c, slovo koga nema u slovenackoj abecedi, uvek trpelo nekakav podsmesljiv ton i stoga tretirano kao nekakvo neuspelo, nakaradno c. No, ako bi im se neko C bas isprecilo u zivotu, domacini su imali obicaj da ga definisu kao "mehko c", sto ce reci - meki C.

Zapravo, vecina autohtonih i drzavotvorno osvescenih Slovenaca za razliku izmedju ta dva slova danas nece ni da "cuje"; s druge strane, zahvaljujuci ovom selektivnom gubitku sluha muku muci na stotine slovenackih drzavljana, poreklom iz drugih ex-jugo-drzava, kojima je slovenacka administracija, birokratiji svojstvenom ravnodusnoscu izdala licna dokumenta sa malim felerom na kraju prezimena. Umesto slova c, dogodilo im se - c. Treba li dodati i da se suvise cesto umesto slova dj "desi" dz. Naizgled nevino duplirana crtica na nekom od inkriminisanih slova u imenu i prezimenu priredila je ovim ljudima, kao i clanovima njihovih porodica, prave zivotne drame.

Cepanje telefonskih imenika

Problemi su se gomilali i prava je sreca da je njihovo resavanje krenulo u liberalnom pravcu. Slovenacki ombudsman za ljudska prava, inace bivsi ministar policije Ivo Bizjak zakljucio je da u svim ovakvim slucajevima "po pravilu ne moze biti sumnje u identitet pojedinca" i predlozio da se predocena greska posvuda ispravi po sluzbenoj duznosti; naravno, i tu se potkralo jedno obavezno "ali", koje je iz automatske i besplatne ispravke iskljucilo sve one stranke koje su same krive za nastalu zbrku. Uzburkane strasti je konacno smirilo Ministarstvo unutrasnjih poslova Slovenije koje je ostecenim drzavljanima porucilo da je vec pocelo da rasava pitanja u vezi sa nastalim problemom koji je "postao narocito aktuelan posle osamostaljenja Slovenije". Tako bi svi, koji zele da zadrze, kako se u ovdasnjem slengu kaze - tvrdi "c" (dakle, c), ubuduce to ozakonili podnosenjem zahteva za promenu prezimena, dok ce onima, koji ostaju verni svom starom, ovde odomacenom - mekom "c" (dakle, c), prezime u svim dokumentima biti uskladjeno po sluzbenoj duznosti.

A kada je vec javno pocelo da se prica o problematici jednog C umesto , onda je na povrsinu izbio i drugi, do tada precutani problem. Slovenizacija, sto ce reci slovenacka varijanta asimilacije je, sudeci prema navodima slovenackog MUP-a i ovde u usponu, jer je "u poslednje vreme veoma povecan broj zahteva za promenu prezimena u slovenacki oblik, dakle iz 'C' u ''". Ipak, i slovenacki MUP priznaje da je deo stranaka jos uvek uporan i "...veoma osetljiv na izvorni oblik svog prezimena i ustrajava pri obliku u kome je slovo 'C' na kraju, a neki cak odbijaju da preuzmu dokumente ukoliko prezime nije napisano onako kako pise u krstenici".

Da sukob izmedju tvrdog i mekog "C" nikako nije tako bezazlen, kako bi moglo da se zakljuci iz utesnog tona slovenackog MUP-a, potvrdjuju i neki drugi dogadjaji. Recimo, zahvaljujuci naporima slovenackog desnicara Zmaga Jelinia, malo je nedostajalo pa da ovaj sukob preraste u mali rat u ime nacionalne i genetske cistoce. Gospodin Jelini je jos '93. godine javno cepao slovenacke telefonske imenike, izbacujuci strane sa prezimenima koja su se zavrsavala, treba li to i naglasavati, nepozeljnim -iCima, a ne, kako bi to nekima lepse zvucalo: - iima. Jelincic je istovremeno zahtevao i da se sva "juznjacka" prezimena dovedu u red u skladu sa slovenackom abecedom u kojoj nema inkrimisanih slova. Nije trebalo dugo cekati pa da trziste odgovori na zahtev desnicarskog lidera - u prodaji se pojavio elektronski telefonski imenik, delo jedne privatne softverske kompanije, imenik u kome su sva "nepodobna" prezimena "prekrstena" u skladu sa novodobnom praksom. Nesto utehe ostaje u cinjenici da je zvanicni imenik slovenackog Telekoma, bar za sada, u svom pisanom i elektronskom obliku ostao tolerantniji te su na njegovim stranama i "c"-i, "dj"-i, ali i dupli V (w), ipsiloni i druga "neslovenacka" slova...

Da u ovoj tragikomicnoj prici ima i morbidnih detalja, pokazalo se u trenutku kada se neki kreativni domoljub setio mrtvih i njihovih nadgrobnih spomenika. Do kako nekrofilskih obrta moze da dovede zelja nacionalnih cistunaca za neokaljanim jezikom dokazuje primer Ventislava Pipercica iz Zalca. Recenom gospodinu je uprava groblja u Zalcu 1994. godine naredila da sa nadgrobne ploce porodicne grobnice "odstrani rec 'obitelj' i zameni je bilo kojom drugom slovenackom recju". Uprava groblja je svoj zahtev potkrepila paragrafima opstinskog grobljanskog pravilnika, prema kome svi epitafi, na svim nadgrobnim spomenicima, moraju da budu "napisani na slovenackom jeziku". Trajalo je nekoliko godina da uprava groblja u Zalcu izgubi spor, posto je Ustavni sud Slovenije odlucio da su natpisi na spomenicima privatna stvar rodbine koju stiti ustavno pravo na privatnost. Tako su, da parodija bude veca, mrtvi prvi postigli zastitu svojih neprikosnovenih prava.

Pravo na vlastito ime

Posle toga je Ministarstvo unutrasnjih poslova Slovenije krenulo u novu ofanzivu. Dilema izmedju ex-yu azbuke i slovenacke abecede prvo je predstavljena kao puki tehnicki problem, a odbrana slovenacke varijante opisivana je kao jedan od vidova suvereniteta zemlje.

Srecom, apetite policije kao i nacionalno pregrejanih pojedinaca nije bilo tako jednostavno realizovati, posebno sto cak i slovenacki Ustav tacno odredjuje da u Sloveniji svi imaju pravo na slobodno izrazavanje narodne pripadnosti, uz sta ide i pravo na upotrebu svog jezika i pisma.

Ubrzo se u javnoj raspravi pokazalo da bi jednostrana promena takozvanih "jugo-slova" u slovenacku, tvrdju varijantu, a bez pristanka ostecenih lica, bila u suprotnosti i sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Osim toga - ni argumenti navedenih policijskih strucnjaka nisu bas potpuno logicni, ni racionalni. Nije jasno, na primer, koji su to "zahtevi bezbednosti", zbog kojih bi naprasno trebalo tako drasticno ograniciti slobodu pojedinca. Da o nekakvim programskim ogranicenjima kompjutera i ostale mehanike i ne govorimo. Konkretno, sto se kompjutera tice, poznato je da cak i slovenacka varijanta "Window-sa" operise sa "juznjackim" slovima, te da savremena programska oprema vise ne poznaje probleme sa razlicitim svetskim azbukama. Sve opisano je jos manje u skladu sa "Poveljom o dobrim namerama", koju je prilikom osamostaljenja slovenacka drzava adresovala na sve gradjane Neslovence, a u kojoj je garantovala sva njihova zatecena prava; da niti ne pominjemo dokumente Saveta Evrope, u kojima je jasno zapisano sta ulazi u zasticen domen ljudskih prava.

Konacan udarac idejama o "slovenizaciji" dala je strucna grupa slovenackih slavista pod vodjstvom dr Brede Pogorelec i Jozeta Toporisica. Oni su dali zavrsni predlog da u sluzbenu slovenacku abecedu (koja se koristi za izdavanje dokumenata) pored 25 slova slovenacke abecede bude uvrsceno jos devet dodatnih znakova. Dakle, pored slova q, w, x, y,... jos i c i dj. Mediji su ovakvu odluku komentarisali kao dokaz da su Slovenci ipak "strpljivi demokrati".

Istina je nesto drugacija. Dodatni protokol Konvencije o zastiti ljudskih prava odredjuje da "svako lice koje pripada nacionalnoj manjini ima pravo na upotrebu svog prezimena i imena na maternjem jeziku, kao i pravo na zvanicno priznanje licnog prezimena i imena". Drugim recima - Slovenija bi nasilnom promenom licnih imena prekrsila obavezujuce evropske standarde.

Iako je cela epizoda zavrsena (privremenim?) hepi endom, celo ovo zamesateljstvo, ma koliko bilo kamuflirano potrebama softvera ili bezbednosti drzave ukazuje na cinjenicu da i u Sloveniji cak i u kljucnim drzavnim strukturama ima onih, koji se zalazu za "slovenizaciju" pucanstva. Zalosno je sto te namere nisu nista drugacije od pokusaja onih drzava, koje su u proslosti isto radile Slovencima unutar Austrougarske monarhije, odnosno fasisticke Italije i nacisticke Nemacke.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)