PREGLED STAMPE (22.6.- 29.6.1998.)

STAMPA U BEOGRADU

DANAS, 22.6.1998.

Komentar

DOMOVINA PREKO NISANA

Bilo je pitanje dana kada ce Ibrahim Rugova kao iskusan politicar diskretno priznati da tzv. Oslobodilacka vojska Kosova cini nepotrebne zlocine, pa je valja staviti pod kontrolu. Sledstveno tome, novo je pitanje kada ce se lider kosovskih Albanaca naci na nisanu OVK. Zasad je "Glavni stozer", kako sebe nazivaju nelegitimisane vodje teroristicke OVK, put Rugove odapeo politicke strele.

Pretnje su uvijene u poziv kosovskim Albancima na opstu mobilizaciju, da "ne napustaju etnicka ognjista" i "spremnost da se konacno suoce sa neprijateljem" - ocito u vidu srpske drzave. Tu je i preporuka da sav raspoloziv novac u zemlji i inostranstvu uplate na racun Domovina zove, posto je borba, vagona kolicinom potrebnog oruzja, skupa. Jos je skuplja kada joj je krv osnovna jedinica mere.

Kosovo, sa mnostvom etnickih ognjista koje ne bi trebalo napustati, iz minuta u minut postaje sve masovnija grobnica: ginu i "oslobodioci" i "snage rezima", skupa na frontu koji oficijelno ne postoji, dok vodje u zavetrini razradjuju strategiju i taktiku "konacnog obracuna". Ocima formalno uprtim u medjunarodnu zajednicu obe strane, zapravo, merkaju topovsko meso i nemilice ga trose.

Kosovskom ludilu podjednako kumuju netolerantna vlast, sklona sili kao jedinom dokazu moci, i nista manje osione glave, koje su po preslikanom totalitarnom principu poslale razglas kosovskih Albanaca. I jednima i drugima je nisan glavna tribina, pa na uzavrelom terenu gotovo da nema prostora za one koji bi da se govor oruzja zameni recima.

U te malobrojne se, pod uplivom medjunarodne zajednice ili surove svakidasnjice svejedno, upisao i Rugova. Njegov glas razuma jeste dobar signal, ali pod velikom sumnjom je da li na polit-ratnoj sceni, punoj svakovrsnih teznji i leseva, oficijelni pregovarac moze zauzdati silu? B-H front je nedvosmisleno pokazao da jednom izvadjeno oruzje mukotrpno stize do magacina.

DNEVNI TELEGRAF, 23.6.1998.

Grupa srpskih intelektualaca sa Kosmeta za DT najavila:

SPREMA SE "KNJIGA" NAJVECIH SRPSKIH IZDAJNIKA SA KOSOVA

Grupa srpskih intelektualaca sa Kosova i Metohije trebalo bi da tokom leta javnosti predstavi knjigu - spisak najvecih srpskih izdajnika na Kosmetu od 1945. do 1998. godine, saznaje DT.

"Pored svakog imena srpskog funkcionera, stajace njegova slika i spisak grehova - sta je lagao, kako je i kada saradjivao sa Siptarima, sta je i kako stekao, na koji nacin je odmogao drugima ili bilo koji drugi njegov postupak na stetu srpskog naroda", tvrdi za DT jedan od vodecih srpskih intelektualaca sa Kosmeta, koji je zasad zeleo da ostane anoniman.

Prema njegovim recima, u knjizi ce biti objavljena i svedocenja Srba koji su tim "lokalnim mocnicima" na bilo koji nacin zasmetali i zbog toga bili "uklonjeni" - izbaceni s posla, iz stanova, privodjeni... Takodje, autori tvrde da ce "raskrinkati lazne infrmacije o lojalnim Albancima, koje su sluzile iskljucivo za pokrivanje izbornih kradja"...

D.Novakovic

GLAS, 23.6.1998.

Dragisa Burzan, potpredsednik Socijaldemokratske partije Crne Gore

KOSOVO REPUBLIKA - KRAJ CRNE GORE

Potpredsednik Socijaldemokratske partije Crne Gore Dragisa Burzan ocenio je da je za predsednika SR Jugoslavije Slobodana Milosevica prihvatljiv status Kosova kao trece federalne jedinice "pod uslovom da centralizuje celu drzavu".

"Iako medjunarodna zajednica nema definitivno resenje za status Kosova, pocetni pristup je da se kosovska kriza resi kroz stvaranje Kosova kao trece federalne jedinice, sto bi dovelo u pitanje drzavnost Crne Gore. Crna Gora bi nestala i mi bismo dobili autonomiju koju je nekada uzivala Vojvodina", ocenio je Burzan, predvidjajuci da bi se posle nekog vremena pojavili zahtevi za autonomijom pojedinih podrucja u Crnoj Gori. Burzan smatra da je "Crna Gora sigurnija kao jedinstvena drzava nego kao deo neke integracije koja bi bila nestabilna".

NASA BORBA, 25.6.1998.

Okrugli sto o ustavno-pravnom polozaju Kosova

POLITICARI PORAZILI PRAVNIKE

Problem Kosova i Metohije dosao je do faze u kojoj ce biti presudna politicka a ne ustavno-pravna resenja. To bi, samo u jednoj recenici mogla biti zajednicka nit izlaganja preteznog broja ucesnika Okruglog stola "Ustavno-pravni status Kosova i Metohije" organizovanog u Jugoslovenskom udruzenju za ustavno pravo.

Ustavno-pravna struka je nemocna u uslovima politicke moci, narocito ako se ima u vidu da je Kosovo prvorazredno drzavno a ne pitanje politike i vlasti u Srbiji. Utoliko pre sto je na Kosovu odavno suspendovana ustavnost, sto su kosovski Albanci vec razvili svoj paralelni sistem i sto je problem internacionalizovan, do te mere da ce ozbiljno ishodiste uslediti tek nakon pregovora i politickih odluka, rekao je dr Slobodan Samardzic. Po njegovom misljenju, stav o posebnoj federalnoj jedinici moguce je otelotvoriti samo kao nametnuto resenje, mimo Ustava i zakona i pod pritiskom medjunarodne zajednice...

Jedna od ocena profesora Vucine Vasovica je da se kosovska kriza ne moze posmatrati crno-belo jer je "separatizam inspirisan neumesnim cinjenjem jedne rigidne politike". Vasovic smatra da se "problem ne moze shvatiti iskljucivo kao demokratski niti iskljucivo kao drzavni i da ih treba izbalansirati kompromisom"...

Akademik Vojislav Stanovcic naglasio je kako su medjunarodne institucije prihvatile cinjenicu da o problemu Kosova glavnu rec vodi predsednik Jugoslavije i prihvatile ga kao pregovaraca iako je ustavno nenadlezan jer je to prevashodno politicko i drzavno pitanje koje spada u domen Skupstine ili Vlade. Stanovcic iskljucuje kao neprihvatljivu varijantu resenja na principima federalizma s obzirom da su te ideje kompromitovane raspadom u prethodnom komunistickom sistemu...

V.Ilic

NEDELJNI TELEGRAF, 24.6.1998.

NATO upozorio vlade clanice alijanse na sve veci broj stranih placenika i mudzahedina koji se na Kosovu bore na albanskoj strani, a dr Meri Bosis, savetnik za borbu protiv terorizma u grckoj vladi, ekskluzivno za NT tvrdi:

U SRBIJU PRVO STIGLE UBICE IZ AMERIKE, A ONDA MUDZAHEDINI

Na strani albanskih terorista na Kosovu bore se placenici i medzahedini iz Irana, Saudijske Arabije, Avganistana, Cecenije, Pakistana, Hrvatske, Bosne... Vesti o njima tek su nedavno pocele da se pojavljuju u javnosti, i to vise kao neproverene glasine, nego kao cinjenice i dokazi da je Kosovo zahvatio rat po svemu, pa i placenicima, slican onima u kojima su se do sada kalili razni kriminalci, fanatici i ubice, recju, "psi rata". U istrazivanjima o ucescu placenika na Kosovu najdalje su otisli eksperti NATO i o tome obavestili vlade clanice zapadne vojne alijanse. Pozivajuci se na obavestajne podatke NATO o ucescu i ulozi placenika na Kosovu, ekskluzivno za NT govori dr Meri Bosis iz atinskog Instituta za bezbednost i savetnik u grckoj Vladi za pitanja organizovanog kriminala i terorizam.

... "Znamo da postoje, grubo receno, tri vrste stranaca koji se bore na Kosovu: jedni su pod kontrolom organizovanog kriminala, drugi su unajmljeni za novac, klasicni placenici, a treca vrsta su profesionalni ratnici koji su motivisani religijom, verski fanatici", objasnjava dr Bosi.

• Na pocetku oruzanih sukoba na Kosovu na strani Albanaca borili su se Amerikanci. Oni su bili prvi. Kolokvijalno ime za njih je "Avgani" i u pitanju su veterani iz avganistanskog rata. Sa razbuktavanjem oruzanih sukoba u reonu Kosova i broj placenika se povecao, ali su i zemlje odakle dolaze razlicite i mnogobrojne. Ima ih iz Saudijske Arabije, Irana, Libana, ali i drugih zemalja. Obicno dolaze preko Albanije i Bugarske... Nihovi treninzi vecinom se odvijaju u Sudanu. Znamo da sve to finansiraju bogatasi iz Saudijske Arabije, islamisti, bilo da su direktno ukljuceni u Hamas ili ga samo finansijski pomazu... Ocigledno je, ipak, da iza njihovog angazovanja stoji ideja o stvaranju islamske drzave..., kaze dr Bosi.

Tamara Spaic

NIN, 25.6.1998.

CEKAJUCI NATOA

... Stanje na Kosovu i Metohiji, onako kako ga shvata siptarska vrhuska, nije dobro za Siptare, dok Srbi zive i uzivaju kao bubrezi u loju. Na Kosovu i Metohiji ne bi uopste bilo pucanja, samo kada bi se srpske drzavne okupacijske snage

• vojska i policija, povukle. Onda bi Siptari, mnogo divni domacini, ugostili svoje voljene komsije Srbe, sa kojima su vekovima lepo ziveli. Tako otprilike govori na Glasu Amerike Bujar Bukosi, predsednik vlade kosovskih Albanaca u egzilu... Pitaju predsednika vlade u egzilu Bukosija (ako je sve tako kako on kaze) zasto onda ovi koji sebe zovu oslobodilackom vojskom prepadaju civile, rudare, odbode ih kao taoce... Kaze predsednik vlade u egzilu da za tako nesto prvi put cuje, ne, ne veruje on u to, to je srpska propaganda... Poznaje on svoj narod...

Neka to bude manir kojim se narodi, na koje su Turci presudno uticali, sluze (gledaju coveka u oci i - lazu), ali ima nesto mnogo vaznije sto je ovaj predsednik vlade u egzilu rekao. Naime, otkrio je, u nekoliko recenica samo, i plan i taktiku kosovskih Siptara, sto su ih skovali protiv Srbije i Jugoslavije. Kaze Bukosi, za gledaoce sirom planete, kako je na Kosovu sve jasno: tamo postoji oslobodilacka vojska koja drzi trecinu teritorije Kosova i Metohije i sad je vreme da se ta vojska stavi pod kontrolu politike, kako je svuda u svetu, a kao sto je poznato, Kosovo ima svoje drzavne institucije - sefa drzave, parlament, vladu... Ovih dana je Rugova izjavio da njega nista osim nezavisnosti Kosova, ne zanima.

Onaj covek koji je dozvolio da se na Kosovu i Metohiji polako ali sigurno pravi paralelna srpska drzava - mirno prelazeci preko Rugovinih planova da prvo razvije paralelnu ekonomiju, zatim sporedne izbore i na kraju formira i naoruza paralelnu vojsku, imace jednog dana o cemu da razmislja. Pre svega o svom politickom i istorijskom neznanju. Nije primere, slicne Rugovinoj drzavi, morao da trazi po Africi, mogao je da se seti kako je Broz, komandant komunistickih gerilaca, krenuo u sumu, protiv Nemaca, formirao oslobodilacku vojsku, oslobodio deo teritorije, organizovao politicku vlast, a onda je malo zaboravio na okupatora i okrenuo se protiv drzave Jugoslavije, srusio monarhiju, upoznao se sa cercilom (kao Rugova sa Klintonom), a svetu je kasnije samo preostalo da prizna realnost - novu jugoslovensku drzavu, sa Brozom na celu.

Neukost srpskih politicara zapanjuje. Oni koji su nasledili Brozovu kamarilu nista nisu znali. Sta su mogli ocekivati od Siptara ako ne ostvarenje stogodisnje ideje Prve prizrenske lige... rece je o ujedinjavanju svih Siptara u jednu drzavu - veliku Albaniju. Nista tu novo Rugova i drugi siptarski lideri nisu morali da izmisljaju. Plan je postojao, on je u svesti gotovo svih Siptara, svidelo se to aktuelnoj srbijanskoj vlasti ili ne. Ali, da su srpski politicari vise znali i da su umeli bolje da racunaju, mozda danas Rugova i Bukosi ne bi imali ni vojsku, ni oruzje... I ne bi siptarski lideri, koji ni do danasnjeg dana nisu nijednom osudili terorizam svoje vojske, imali vise saveznika u svetu nego legalna i legitimna jugoslovenska i srbijanska vlast...

Kod Siptara je sve ispalo drugacije. Oni su, kad su krenuli u oslobodjenje, u prvi plan isturili svoje najumnije ljude, a ovi, za razliku od nasih politicara, nisu citali i slusali dnevnike jedne siparice, nego su krenuli u svet, pravili veze, stvorili jak siptarski lobi u Americi i sad mogu, kad im se prohte, samo da nakrive kece. Zato onaj Bukosi (iz egzila) moze da kaze kako je na Kosovu sve jasno, ostaje samo da se prizna realnost...

Petar Ignja

VREME, 27.6.1998.

STANJE DUHA

Da li dubina neslaganja s politikom Slobodana Milosevica postaje prepreka da se brani interes Srbije?

Najednostavnije stvari mogu se prosto kazati: Srbija je, kad je o Kosovu rec, u pravu. Nema te drzave u svetu koja bi dopustila ovo sto se na Kosovu sada dogadja. Nije tu rec o gubitku kolevke, mita i pesnicke inspiracije, kako zanete glave tumace stvarnost na srpsku stetu, vec najpre - rec je o opasnosti da se izgubi teritorija, narodno samopostovanje, ugled drzave, koja bi trebala da sluzi generacijama koje ce posle doci posle nas... U ovom trenutku bilo koja ofanzivna akcija NATO-a bila bi u formalnom i pravnom smislu potpuno neopravdana, ili, blago receno, manje opravdana nego sto je bio napad veceg broja zemalja Varsavskog saveza na cehoslovacku u leto 1968. godine. Dalje saopstavanje prostih istina mora da sadrzi i ovaj iskaz: Oslobodilacka vojska Kosova je teroristicka organizacija, koja ima javnu ili precutnu podrsku politickih partija na Kosovu. Dalje nabrajanje nalaze da se kaze i da je zahtev da Srbija smanji prisustvo naoruzane sile na Kosovu nemoguce prihvatiti u trenutku kad je teroristickim akcijama ugrozen suverenitet drzave, glave ljudi i imovina ljudi.

Tako dolazimo do specificnih apsurda: prvo, i nevazno, ne sumnjam da ce se naci uspaljenih protivnika ovog rezima da me optuze da sam preko noci postao isi kao oni ili da sam postao srpski nacionalista; drugo, i vrlo vazno, Srbi se nalaze u prilici da odbrane barem dva postulata u medjunarodnim odnosima s kraja ovog milenijuma: nepovredivost granica i obavezu organizovane borbe protiv terorizma.

U toj stvari, gledano principijelno, Milosevicevo batrganje moglo bi nas zanimati koliko i lanjski sneg. Zbog njega smo i dosli dovde i zbog njega ne znamo kako cemo dalje. Ovde je nesto vaznije u pitanju: odbrana nekog reda u medjunarodnom poretku i ocuvanje Srba kao politickog naroda. Devet godina "Vreme" svedoci o karakteru rezima koji se pretvorio u anahronu diktaturu jednog nedoucenog aparatcika, coveka bez vizije, jasnog politickog plana i uvida u sredstva da se plan ostvari...

Ali, ako u danima koji slede nesto ostavi pecat na Srbiju, bice to trazenje odgovora na sledece pitanje: da li dubina neslaganja s Milosevicem i njegovom politikom postaje prepreka da se brani interes Srbije?

... Oko licnosti Milosevica vrti se celokupni srpski napor da se brani pitanje prava na Kosovu, ali se oko iste licnosti vrti i odsustvo napora da se to pravo brani. Drzavni cinovnici, partijski saveznici i dupeuvlake u prvi plan isticu odbranu Miloseviceve vlasti i nacina vladanja... Opozicioni mediji, opozicioni politicari, duboko zgadjeni intelektualci u prvi plan guraju napad na nacin vladavine Slobodana Milosevica, te ispada da je pitanje Kosova, kao vrhunsko drzavno i nacionalno pitanje, nedovoljno znacajno i provokativno da bi pomenute kategorije, iskljucujuci unapred pokvarenjake u oba tabora, premostile razumljive politicke razlike. Prvi nam propovedaju da treba da izginemo zarad Milosevicevih brljotina, a drugi svedoce da Kosovo treba izgubiti zbog istog.

Da imam ovaca ne bih dao Milosevicu da ih cuva, kao sto niko pametan nece da drzi pare u njegovim bankama, pa potpuno razumem Albance sto nece da budu u Srbiji i sa Srbima, ali i Albanci i medjunarodna zajednica moraju znati da je Srbija starija od njihovog nezadovoljstva i da je Milosevic prolazna pojava, ne samo kad se meri duzinom politickog mandata, pa i ljudskog veka, vec najpre mereno arsinima pomenutih principa: nepovredivosti granica i borba protiv terorizma. I tu bi negde mogao bi nastati vrhunski apsurd dostojan ovog veka: zbog rdjavog Milosevica zgadjeni zapadnjaci bombarduju sludjene Srbe koji potpuno nesvesno stradaju u odbrani dva principa, na kojima ce do potpune globalizacije u nekom narednom milenijumu, pocivati dobro uredjeni medjunarodni poredak i bezbednost...

Potpuno je iluzorno ocekivati da bi Milosevic, vodjen razlozima nacionalnog interesa i ocuvanja teritorijalne celovitosti ove zemlje, mogao da podnese ostavku, kao sto bi ucinio svako normalan s uvidom u sopstveni politicki karton. To bi bila pozeljna nacionalna politika. Promena tempa, kao u nekoj sportskoj igri, omogucila bi ofanzivu. Ovako ostajemo s glavama u pesku. Jedni, da ih Milosevic ne bi video, a drugi, da ne bi videli Milosevica. Ili, kako rece jedan moj prijatelj u drugom poluvremenu fudbalske utakmice s Nemcima: "Da je onaj OVK pametan, sad bi stigli do Krusevca!".

Dragoljub Zarkovic

STAMPA U TIRANI

KOHA JONE, 26.07.1998.

AMERIKA, OVK ZA RUGOVU

Amerikanci su bili porimorani da ozvanice OVK i da je priblize Rugovi, ne samo zbog cinjenice sto je OVK sada vec realnost koja se ne moze negirati, vec je to i jedini nacin da bi albansko-srpski razgovori inicirani i odvijani pod americkom senkom postali efikasniji i u isto vreme to je njabolji nacin da Amerikanci, posredstvom Rugove, njihovog omiljenog "decka", vrse kontrolu, pa bila ona i bleda, nad jedinicama OVK. Odlazak Rugove na razgovore bez mandata naoruzanih Albanaca, koji drze pod kontrolom 30 odsto teritorije Kosova, bila je donkihotska stvar, ne samo za njega samog vec i za medjunarodni faktor, koji se nada u resenje situacije posredstvom dijaloga. Ovaj korak Amerikanaca predstavlja i poslednje nastojanje da se spasi opadajuca reputacija Rugove i za njegov definitivni ostanak na politickoj sceni. Oni su ostavili otvorena vrata i za buduce kontakte i sa "drugim elementima", sto podrazumeva da ako Rugova ne bude u stanju da stavi pod svoju kontrolu OVK, on moze biti zamenjen nekim drugim Albancem, pa bio to i sa kalasnjikovom i sa grbom OVK na ramenu.

Slican stav cini se da ima u poslednje vreme i albanska Vlada. Albanski premijer je pre nekoliko dana izjavio da se albanska vlada nalazi izmedju OVK i Rugove. Priblizavanje Rugove OVK-u u nekoj tacki, donelo bi jednu istinsku harmoniju u prvom redu unutar same OVK, koja nema jednu istinsku nacionalnu strategiju, ali i medju Albancima na Kosovu uopste, a isto tako i jednu potpunu harmoniju izmedju americkog stava i albanske vlade, harmoniju koja moze biti veoma znacajna za buducu sudbinu Kosova.

Andi BEJTJA

ALTERNATIVA, 25.06.1998.

Iz intervjua sa ministrom inostranih oslova Paskalom MILOM

KOSOVO BLIZE RATU NEGO MIRU

• Da li smo blizi ratu ili miru na Kosovu?

MILO:-Danas, kada mi se postavlja ovo pitanje, pitanje Kosova je jedno od najopasnijih oko kojeg se angazuje medjunarodna zajednica. Opcije su vec razradjene i najbolji izraz da bi se okarakterisala situacija na Kosovu je: Ono se nalazi izmedju rata i mira. Kazem to, stavljajuci rec rat ispred, jer je veci procenat i vece su mogucnosti nazalost u stvorenim okolnostima da taj konflikt eskalira. Sanse mira su manje, jer smo suoceni sa jednim faktorom koji je podstakao rat, kao sto je Milosevic i Beograd. On ima ratno iskustvo kao ono iz Bosne, nema politicku volju da stvori mir i jos gore, njegova ekipa je odrastala u ratu, hranila se konfliktom i kako se cini zavrsice sa konfliktom.

• Kakav je Vas komentar na susret Rugova - Solana, kada ovaj poslednji uopste ne prihvata nezavisnost Kosova?

MILO:-Izjasnjavanje Solane ne predstavlja neku posebnost u odnosu na opsti dosadasnji stav medjunarodne zajednice. Nikada ni jedna medjunarodna institucija ili vlada, bilo americka ili evropska, nisu podrzale ideju o nezavisnosti Kosova. Dakle, Solana je na sada vec poznatim pozicijama zvanicne zapadne javnosti. Sigurno je da bi se nama Albancima svidele opcije i maksimalna resenja koja bi izrazavala zelju i istinske aspiracije Albanaca na Kosovu, ali na zalost ne zavisi sve od nas i osim nase volje i nasih zelja da ih ostvarimo mi nemamo aktuleno drugih mogucnosti.

ALBANIA, 26.06.1998.

AMERICKI PASOS

Iako su izvori u Vasingtonu smatrali slucajnim Holbrukov susret u Juniku sa dva pripadnika OVK, nije tesko videti da jedan takav gest predstavlja najozbiljniju direktnu investiciju zapadne diplomatije u prilog jednog radikalnog kontigenta, koji je do sada u najboljem slucaju smatran kao politicki neprihvatljiv.

Ponovni Holbrukov izlazak na scenu, na jednom novom polozaju, na scenu kosovske krize, dolazi odmah posle isforsirane misije ruske diplomatije u regionu. I dok su dva zamenika ministara inostranih poslova iz Moskve dosli u glavne gradove koji su najvise dodirnuti krizom, da bi reklamirali jalove rezultate Miloseviceve posete Rusiji, Amerikanci reaguju "turbo" diplomatijom Ricarda Holbruka. Cini se da takav potez zeli da izbaci iz igre rusku inicijativu, dokazujuci jos jednom da je kriza na Kosovu nesto vise nego jedan regionalni konflikt. Sve vise sa globalnim razmerama koje dobija, ona se pretvara u veliki sudar Rusa i Amerikanaca na citavom Balkanu. Albanci koji su se nasli na strani SAD, cini se da sada imaju sanse da izadju kao pobednici iz odlucujuceg konflikta u njihovoj starijoj i novijoj istoriji. Ostaje da se vidi kakva ce biti cena. Igra je pocela sa "rehabilitacijom" koju je OVK zvanicno dobila od strane prekomorske diplomatije.

ALBANIA, 26.06.1998.

OVK I HLADNI RAT PROTIV RUGOVE

Holbrukov susret sa dva lokalna rukovodioca OVK prakticno oznacava jednu novu fazu medjunarodnog davanja legitimiteta OVK. Holbruk se sa OVK susreo istog dana kada je NATO u svojim uredima primio Rugovu, sto znaci da je medjunarodna zajednica ostro upozorila Milosevica sa terena i iz ureda diplomatije sile, da je na strani Albanaca u konfliktu sa Srbima. S druge strane, kontakti na terenu sa OVK su izraz zapadne zabrinutosti oko postojanja jedne albanske vojske na terenu, orijentisane prema zapadu, a ne kao zrtvu politickih mahinacija ekstremnih grupacija. S druge strane, istog dana kada se Holbruk susreo sa OVK, Solana je rekao Rugovi da NATO ne moze ostvariti nezavisnost Kosova, vec moze samo da obuzda srpsko nasilje tamo i to posredstvom sile. Na neki nacin, ovo je direktno ohrabrivanje obeju strana, OVK i Rugove da postanu kompaktniji, ako zele da istraju u procesu sticanja nezavisnosti Kosova. Ako proces zblizavanja Rugove sa OVK sabotira sam Rugova, on je jasno video koliko ga popularnim moze uciniti medjunarodna zajednica samo za jedan dan i koliko lako se moze izvoziti podrska zapada iz ureda Klintona i Kola u jednoj basti u Juniku, gde slece jedan americki helikopter. S druge strane, ako lideri OVK budu sabotirali stvaranje kompaktnosti albanskog faktora i zblizavanje sa legalnim institucijama Kosova, oni isto tako mogu da se prisete ne samo poslednjeg susreta sa Holbrukom, vec i na prvobitnu izjavu Gelbarda koji ih je nazivao teroristima.

Mero BAZE

KOHA JONE, 25.06.1998.

OVK, POLITIKA BEZ RUGOVE

Izlaza OVK iz anonimnosti i njegova legalizacija, dva zeljena postupka, cini se da se ne mogu tako lako ostvariti. Tako nesto moze isprovocirati jednu haoticnu situaciju, kao uvek u zemljama gde se automatska puska ne stavlja u funkciju politike, vec politika u funkciju kalasnjikova. Najbolji primer za to je Afganistan , gde povlacenje ruskih trupa i nedostatak jednog politikog vodjstva je isprovociralo jedan kontinuirani devetogodisnji sudar izmedju grupa, koje su svaka za svoj racun branile domovinu do tog dana. Rugovin pokret upravo zdjeli disciplinovanje oruzanih pokreta u zemlji i njihovo stavljanje pod kontrolu vodja proizaslih iz legalnih izbora kao sto su oni od 22. marta. Medjutim, ako se do ovde sve cini normalnim, odabir ove logike izaziva i drugacija misljenja. Rugova je dobio glasovekao sledbenik mirovne politike i isto tako kao sledbenik te politike zeleo je da pronadje diplomatsko resenje u Milosevicevim uredima. Na zalost, dogadjaji su eskalirali sa velikom brzinom i Kosovo danas broji nekoliko stotina zrtava, na desetine sela i razrusenih kuca i vise od 90 hiljada izbeglica. Ovaj bilans cini da diplomatsko resenje postane iluzija i sito tako da mi svi postanemo realisti, tj. da je jedini put na Kosovu oruzani sudar. U tom slucaju OVK treba da se organizuje kao jedinstvena grupacija, da razradi jednu politicku platfornmu i da stavi svoje oruzane akcije pod kontrolu politicara. Onih politicara koji nisu doziveli neuspeh u njihovim opcijama kao sto se na zalost desavalo do sada sa Rugovom.

Blendi FEVZIU

STAMPA U PRISTINI

BUJKU, 25.06.1998.

SVE DRUGO - FATALNO!

Ovaj naslov je deo iskaza izvucen iz konteksta jedne izjave predsednika Rugove date nemackom casopisu, gde kaze da nece "prihvatiti nista menje od nezavisnosti. Odbijam i status trece republike u okviru Jugoslavije sa Crnom Gorom i Srbijom"... Poslednja izjava predsednika Rugove citirana u ovom tekstu, motivise nas da podsetimo na ovaj njegov konstantan politilki stav, pa i kada izjavljuje da bi "kao prelazno resenje prihvatio medjunarodni protektorat".

To znaci: Od trenutka njegove pojave na politickoj sceni Kosova pa do njegovog izbora za predsednika drzave Kosova, predsednik Rugova nije odustao od opcije nezavinsosti Kosova, stalno isticuci kao prelazno resenje protektorat ili drzavu Kosova otvorenu kako prema Srbiji tako i prema Albaniji. Ponavljam: Ovu opciju, kao put do definitivne nezavisnosti Kosova, on je prihvatio samo kao prelazno, tranziciono resenje.

Neki lideri koji danas instistiraju i tvrde da Rugova nema sta da menja u politici Kosova, jer se Kosovo u potpunosti izmenilo, u stvari samo stvaraju verbalne politicke spekulacije, posto Rugova nikada nije promenio svoj politicki kurs, a niti se moze videti neka tendencija koja bi isla u pravcu promene njegovog kursa, jer on stalno izjavljuje da necemo izgubiti istorijsku sansu za sticanje samostalnosti i da necemo odustati od nezavisnosti Kosova.

Medjutim, pitanje promene politickog kursa tice se nekih drugih konjuktura i individua, koje su se na albanskoj politickoj sceni pojavili pocetkom ove decenije, proglasavajuci se "moderiranima" i koji nikada u svom politickom zargonu nikada nisu upotrebili rec "nezavisnost" Kosova, a da se ne prica da one koji su zahtevali i proklamovali nezavisnost Kosova smatrali politickim folkloristima, zaostalima, sto znaci "nemoderiranima"...

Neke strukture sa velikim uticajem u medjunarodnoj politici danas uzaludno traze na Kosovu ljude koji bi se zalagali za neku "rezervnu opciju", koja bi zamenila Rugovinu opciju o nezavisnosti Kosova. Narod je uzeo oruzje u ruke i uzece ga jos vise, sve do sticanja nezavisnoti Kosova.

T. DERVISHI

KOHA DITORE, 26.06.1998.

SAMO JEDNO SE ZNA: MILOSEVIC GUBI IGRU NA KRAJU

Izgleda da je Milosevic politicar koji povlaci uspesne poteze tokom citave igre, ali je na kraju gubi. To znaci da u njegovoj politickoj filozifiji ima neceg latentnog sto je u suprotnosti sa prirodnim tokom stvari. Tako, Albanci su gotovo deceniju nastojali da nametnu mirno resenje pitanja Kosova. Milosevic, svojom militaristickom politikom trijumfuje ne samo nad mirovnom politikom Albanaca vec i politikom medjunarodne zajednice, koja je dosta investirala u mirno resavanje ovog pitanja. Tokom svih ovih godina, Milosevic je u Beogradu cutao oko pitanja Kosova i smejao se pokusajima Albanaca i medjunarodne zajednice za mirno resenje pitanja Kosova. Njemu je odavno bilo jasno da ce na kraju krajeva uvesti u igru njegov jedini adut: militaristicku politiku. Ovaj srpski militaristicki koncept je pre nekoliko godina izrekao radikal Seselj, koji je izjavio da ako Albanci zele drzavu onda treba da uzmu oruzje u ruke i da se bore, a ako ne zele da se bore onda treba da ostanu u Srbiji. Milosevic je nanjusio da je sada doslo vreme o kojem je govorio Seselj, zato ga je i uveo u vladinu koaliciju.

U stvari, Milosevic i nema resenje za pitanje Kosova. On ima samo militaristicku politiku. Ta politika, dok se jos nisu zavrsili ratovi u Bosni i Hrvatskoj, sada je vec zapocela i jedan novi: na Kosovu.

Odlazak dr. Rugove u Beograd i albansko-srpski susret u Pristini, koji su proklamovani kao pocetak pregovora o resavanju pitanja Kosova (za Albance) ili kao pocetak dijaloga za resavanje problema na Kosovu ( za Srbe), u stvari i ne predstavljaju nikakav pocetak pregovora. Ovi susreti su bili poslednji pokusaj za srpski koncept resavanja pitanja Kosova.

Sta je u osnovi bio dijalog kojeg je nudio i nudi rezim u Beogradu?

To je dijalog koji je unapred odredjen u okviru srpskog Ustava, a to znaci da je i sam buduci status Kosova unapred odredjen u okviru srpske drzave. To je prvi razlog zasto ovaj dijalog nije dijalog vec diktat. Na ovaj nacin, rezim u Beogradu zeli da nametne ropstvo za Kosovo, a ne da pregovara. Pod parolom "razgovori bez uslovljavanja", u stvari rezim u Beogradu je u potpunosti nametnuo svoje preduslove, dok sam nije realizovao ni jedan od zahteva Kontakt grupe i Rezolucije 1164 Saveza bezbednosti OUN. Drugi razlog, mnogo konkretniji nego prvi, zasto je ovaj dijalog diktat i nista vise, je velika vojnopolicijska srpska ofanziva na Kosovu u danima dok se pregovaralo. Cak, upravo u danima kada su ostvareni srpsko- albanski sureti intenzitet srpskih militaristickih napada bio je jaci nego prethodnih dana.

Ove ofanzive predstavljaJu sasvim suprotan postupak od srpske propagande koja promovise dijalog. I ako polazimo od cinjenice da vise treba delovati delima nego recima, onda rezim u Beogradu je odlucan u militaristicko resenje ovog pitanja, dok su pozivi na dijalog samo demagogija...

Bajram KOSUMI

ZERI, 27.06.1998.

STAPANJE KOSOVA SA SLOBODOM

Izbeglice sa Kosova, negde na Severu Albanije, kazuju o uzasima koji su obuhvatili njihova naselja u Dukadjinu, tokom poslednje ofanzive srpskih vojnopolicijskih snaga. Njihov broj se meri hiljadama. Njihove price nemaju kraja, jer u medjuvremenu dolaze nove izbeglice i slede novi uzasi.

U Dukadjinu, u Drenici, a sada i oko Pristine ima jasnih znakova da rat moze dostici takve razmere kada za mnoge od nas biti vec kasni susreti Kontakt grupe, Rezolucije OUN, pretnje NATO pakta ili cak medjunarodne konferencije o Kosovu.

U Pristinu dolaze i iz nje odlaze poznate diplomate. Reklo bi se svet je ustao na noge kako bi pronasao resenje za pitanje Kosova. NATO je pripremio osam mogucih scenarija oko Kosova, zapadne vlade nastvaljaju da isticu da se na Kosovu nece dozvoliti ponavljanje Bosne. Oko naseg Kosova cak su se razbuktale polemike izmedju nemackih ministara oko toga da li je potrebna podrska Saveta bezbednosti OUN za preduzimanje vojne intervencije, a s druge strane ne libi se ni od koriscenja najozlogasenijeg politickog koncepta tokom poslednjih 50 godina, koncept "hladnog rata", koji se prema nekim zvanicnim Rusima ponovo moze vratiti na scenu, ako NATO intervenise na Kosovu bez saglasnosti OUN.

U citavom ovom klupku stvorenom usled uistinu dramaticnih razvoja na Kosovu, koji dokazuju da Albanci ne mogu a da ne iskoriste ovu istorijsku sansu za stapanje slobode i Kosova, postoji bojazan da su u Pristinu kod vodja albanske politike jos uvek na snazi beskrajne price o cinjenju i necinjenju jednih i drugih u proslosti.

Cini se da se zaboravlja da je postizanje politickog koncenzusa sada neophodnost, ako se zeli stapanje Kosova i slobode.

Bljerim SHALA

ZERI, 27.06.1998.

ULTIMATUM, A NE MENY

Kosovo je dozivelo i "planirani" neuspeh Moskve, gde je Boris Jeljcin u ime ruskog naroda i u "ime" lidera zapadnih drzava poklonio Slobodanu Milosevicu jos jedan tajm-aut (kasnije ce se videti koliko ce on trajati) do "bliskog susreta" sa ratnom masinerijom NATO.

Imajuci u vidu veoma ozbiljne pretnje NATO za vojnom intervencijom na Kosovu, u nasoj se javnosti spekulisalo sa mogucnostima da je ipak u ovom susretu postignut neki sporazum, ili da je u najmanju ruku dobijena neka garancija od strane Milosevica, da ce narediti obustavu nasilja, razaranja, ubistava i etnickog ciscenja na Kosovu. Ipak, dolazak visokih ruskih zvanicnika u Beograd, Pristinu i Tiranu (Nikolaj Afanasijevski i Aleksandara Avdejev), porukama koje su oni doneli Albancima kojima stvaljaju do znanja da zvanicna Rusija i dalje misli da Beograd ima pravo da Kosovo drzi kao njegovu koloniju, i kod najvecih optimista je rasprsila iluzije oko mogucnosti da je u Moskvi ipak napravljen neki pozitivan korak u primoravanju Milosevica da se vrati mirnom putu resavanja pitanja Kosova. Stice se utisak da ekonomski uzdrmana Rusija, koja se u zdjivotu izdrzava samo svezim finansijskim "infuzijama" zapada, nastojati da ubuduce podstreekaca rata na Balkanu koristi kao strasilo da bi zaplasio Zapad i da na taj nacin eventulano poveca svoju cenu. Spominjanje mogucnosti za "ozivljavaje hladnog rata, ako NATO intervenise na Kosovu bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN", pa izrekao to i jedan general koji mozda i moze misliti da je sahrana komunizma samo jedan "los san", dokazuje da se zvanicna Moskva ne brine za etnicko ciscenje koje se desava na Kosovu i za mogucnost izbijanja jednog konflikta balkanskih razmera, a mozda i sire. Za nju, najznacajnije je ocuvanje "bratskih veza" sa srpskim narodom, iako se na njegovom celu nalazi covek koji je izazvao najvece tragedije protiv covecanstva tokom Drugog svetskog rata...

Barh HAMZAJ

BUJKU, 27.06.1998.

NEZAVISNOST, NEZAUSTAVLJIV PROCES

...Medjunarodna zajednica nepriznavanjem nezavisnosti Kosova nastavlja sa njenim ustrucavanjem u priznavanju zavrsnih procesa promena balkanskih granica, uprkos svakodnevnim dokazima iz rata na Kosovu, da je njena nezavisnost ideal koji nema cenu i jedan nezaustavljiv proces, i kada je zakasneli proces redefinisanja granica sa pocetka veka danas, na kraju ovoga, ipak nezaustavljiv. Taj proces najmanje mogu zaustaviti diplomatski eksperimenti sa hibridnim resenjima tipa "trece jugoslovenske republike" jer u slucaju Kosova ovaj je model istorijski zakasneo za najmanje 30 godine, dok je strukturalno nemoguc u okviru dvoclane "jugoslovenske" federacije i onako krhtke, u cije dalje postojanje malo ko veruje. Na kraju 20 veka, Albanci na Kosovu zahtevaju samo pravo koje je pocetkom ovoga veka proklamovano kao univerzalno za sve nacije: za nacionalno samoopredeljenje. Bez obzira sto se ovo pravo medjunarodno ne priznaje danas, to ne znaci da se ono nece priznati sutra, u najmanju ruku sudeci po istoriji pokreta za oslobodjenje drugih naroda. Cak, formalno-pravno, nezavisnost Kosova ne ugrozava granice neke medjunarodno priznate drzave, jer je Kosovo proizaslo kao nezavisno usled razgradnje drzave ciji je konstutivni element bio, dok "drzava" ciji teritorijalni integritet jos uvek brane medjunarodni faktori ipak nije priznata ni od SAD, ni do OUN, ni od OEBS, niti od Saveta Evrope! Zato aktuelna zabrinutost nasih sunarodnika da svet "ne priznaje nezavisnost Kosova" ne treba apsolutizovati. Na pocetku ovog procesa i bivsi americki drzavni sekretar Bejker bio je za ocuvanje teritorijalnog integriteta bivse SFRJ i protiv sticanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Isto tako, samo mesec dana pre nemackog ujedinjenja, bivsi lider bivseg DDR, Honeker, izjavljivao je da se nikada nece ujediniti dve Nemacke; Mnogo godine pre njega Staljin je porucivao Zapadu da se Sovjetski Savez nikada nece rasturiti!

Ako je svet, pre osam godina prihvatio razgradnju "Versajske tvorevine", nema razlioga da danas posle punih 85 godna ne prihvati i disoluciju "Londonske tvorevine", glavnog generatora balkanske nestabilnosti, koja se za ironiju i stvorila u ime, kako se tada govorilo "oslobodilackih" balkanskih ratova!

Bljerim REKA

KRAJ