RADIKALIZACIJA ILI PRIMIRIVANJE RATA

Americka diplomatija na Kosovu

AIM, BEOGRAD, 4. 7. 1998.

Neplanirani i slucajan susret Holbruka sa pripadnicima "Oslobodilacke vojske Kosova" (OVK), kako ga je definisao Dzems Rubin, portparol Stejt departmenta, po mnogo cemu moze biti prekretnica u kosovskoj krizi. Fotografija na kojoj pored Holbruka sedi naoruzani pripadnik OVK obisla je svet i izazvala razlicite reakcije, ali je izazvala i mnoge nedoumice. Pozerski nastup sa kalasnjikovom u kadru intelektualca u uniformi (kasnije se ispostavilo da je pesnik), "komandanta za etiku, moral i politiku u regionu" koji se nije odvajao od Holbruka bilo je u stvari deo politickog marketinga kojim se na simbolican, pri tom vrlo jasan, nacin pokazuje promena stava SAD prema OVK.

Gradacija u promeni stava koja je kuliminirala susretom Holbruka sa pripadnicima OVK i priznanjem da su SAD zapocele zvanicne razgovore sa OVK i da ce ih nastaviti sve dok OVK ne obustavi svoje akcije, odslikavala se najpre u izjavi specijalnog izaslanika za Balkan, Roberta Gelbarda februara 1998. koji je OVK nazvao "terorisitickom organizacijom", zatim u izjavi Dzemsa Rubina 15. juna 1998. "da nije svaka akcija OVK teroristicki cin" i najzad u odgovoru Rubina 24. juna ove godine, koji je na pitanje novinara da li je OVK teroristicka organizacija, rekao "Ne, mi to nikad nismo rekli".

Dakle, promena stava prema Kosovskom pitanju je ocigledna i jasna. Tako su se pitanja koja unose dosta neizvesnosti i nedoumica u zaustavljanje rata na Kosovu umnozila uoci i za vreme poslednje Holbrukove posete Pristini i Beogradu: S kojom namerom je otpocet dijalog sa OVK i da li se to cini sa znanjem ili bez znanja Slobodana Milosevica? S ciljem da se kosovski lider Ibrahim Rugova oslabi ili ojaca? Da se prizna ili, da se kreira situacija na terenu? Ovdasnji cinici kalkulisu, i sa cinjenicom Holbrukove pripreme za glasanje u Gornjem domu kongresa, gde bi sredinom jula trebalo da bude potvrdjen kao ambasador u UN (a lakse ce proci ako pokaze da nije "mek prema Srbima", odnosno "popustljiv prema Milosevicu")?

Poslednje pitanje, odnosno kalkulacija isuvise je licna da bi bila moguca, ali se ne moze odbaciti kao komadic licnog doprinosa u mozaiku americke politike prema Kosovu. Krenimo redom.

Poslednju americki potezi u resavanju kosovske krize mogli bi se svesti i pod nameru da se OVK pacifikuje stavljanjem pod politicku kontrolu ili da se tzv.Oslobodilacka vojska Kosova prizna kao zaracena strana, bilo kao samostalna, bilo kao kontrolisana oruzana snaga. U ovoj fazi razgovora predstavnika SAD i OVK cini se da su razgovori usmereni u pravcu stavljanja OVK pod politicku kontrolu kosovskog lidera Rugove i njenog pacifikovanja. Time je delimicno odgovoreno i na pitanje da li je namera da se Rugova ojaca ili oslabi. Medjutim, iako bi tim cinom Rugovine pozicije u odnosu na Beograd i na konkurente medju albanskim liderima bile ojacane, njegove pozicije na unutaralbanskoj kosovskoj sceni fakticki bi bile oslabljene jer bi zavisile ubuduce od kooperacije sa OVK i, jos vise nego dosad, od kooperativnosti sa SAD. Dakle, namera SAD bi mogla biti centralizovanje odgovornost za desavanje na terenu, kako se buduce eventualno krsenje sporazuma ne bi pravdalo nekontrolisanom OVK.

Ukoliko je to stvarno namera i ukoliko je tako predstavljena Milosevicu, velika je verovatnoca da je Holbrukov susret sa OVK dobio saglasnost predsednika SRJ. Dakle, nakon sto je uz odobravanje "medjunarodne zajednice" centralizivana odgovornost srpske strane u liku predsednika SRJ, koji po ustavu nema ovlascenja da odlucuje o krupnim politickim pitanjima kakvo je sudbina Kosova, potrebno je isto uciniti i na strani kosovskih Albanaca, a onda ce se lakse uticati na pregovarace. Povoljna okolnost za prihvatanje eventualnog sporazuma ili nametnutog resenja, je cinjenica da Milosevic kontrolise "ultrapatriote" - radikale koji su mu koalicioni partner, a Rugova ukoliko se stavi na celo OVK, jedinu potencijalnu prepreku sa albanske strane. Namera je, dakle, da se "priznanjem stanja na terenu", odnosno ukljucivanjem OVK u pregovaracki proces ubuduce kreira situacija na terenu.

Medjutim, sta ako se taki planovi izjalove ili ako postoje neke druge kalkulacije, usmerene na radikalizaciju kosovaskog problema u cilju brzeg ali surovijeg resenja?

Da li kosovski Albanci mogu uopste mirnim putem da dodju do politickog cilja od kojeg ne odustaju - nezavisnog Kosova? Da li bi Milosevicu odgovaralo da Kosovo i Metohija ostanu u Srbiji i SRJ ako ne moze da ih kontrolise i vise ne bude u mogucnosti da ubira poslanicke i odbornicke mandate? Da li bi njegova stranka ikada vise na izborima osvojila vlast bez tih mandata? Sve su to pitanja u kojima su vec sadrzani odgovori, a koja ukazuju na moguci drugi pravac kretanja kosovske krize, pravac koji verovatno vodio daljoj eskalaciji sukoba. Ocigledno je da stav "medjunarodne zajednice" da se kosovski problem resava u okviru neizmenjenih granica kosovski Albanci zele da promene tako sto ce pokazati da je u pitanju oruzana pobuna, a ne terorizam.

Dozirajuci nasilje oni izazivaju neumerene reakcije Beograda kako bi pokazali da se drasticno krse ljudska prava i da stoga imaju pravo na pobunu. Takodje, oruzanim akcijama se pokazuje da su Kosovo i Metohija u granicama Srbije faktor nestabilnosti u regionu, a da bi stvaranje nove albanske drzave upravo bilo faktor stabilnosti. Medjutim, ubijanje civila, otmice i zastrasivanje nealbanaca usmereno na etnicko ciscenje kompromituju tzv. oslobodilacki pokret i pokazuje kakva bi bila drzava za koju se bore: ili potpuno etnicki cista ili drzava u kojoj bi se nealbanci smatrali remetilackim faktorom. Stoga je takvom OVK potrebna politicka kontrola.

Sto se predsednika SRJ Milosevica tice, kome je portparol Rubin reklo bi se s pravom pripisao funkciju sefa regrutne komisije za OVK, nesporno nesporno da je je upravo on pogresnim potezima doprineo komplikovanju situacije na Kosovu.

Ali, njegovu neustavnu odluku da na sebe preuzme odgovornost za resavanje kosovskog problema cak su podrzale clanice G- 8, pozdravljajuci tako i krsenje ustava SRJ i Srbije po kojima predsednik SRJ nema nikakva ovlascenja da na sebe preuzme takvu odgovornost. Vazni pojedinici iz medjunarodne zajednice otisli su medjutim jos i dalje: u nameri da sprece esklaciju sukoba na Kosovu spremni su i na krsenje medjunarodnopravnih akata i principa. Ovih dana su tako Zak Santer, predsednik Evropske komisije i Hans Van Den Bruk, komesdar Evropske unije za spoljnopoliticka pitanja, najavili i mogucnost vojne intervencije NAT-oa u Srbiji cak i bez mandata Ujedinjenih nacija. Oni su naime, ustvrdili, da "medjunarodna zajednica na Kosovu moze delovati i bez odbrenja UN u slucaju masakra, ratnih zlocina ili zlocina protiv covecnosti.

Sve u svemu ukoliko zapoceti "procesi" na Kosovu izmaknu kontroli nekoliko je opasnih presedana u izgledu: da se razgovara s nekim ko koristi nasilje (teroristicke akcije) za ostvarivanje politickih ciljeva; da se pogaze meudjunarodni principi i medjunarodno pravni akti zarad "stabilnostiu regionu" i da se promeni dosadasnji medjunarodnopravni i politicki pristup oblastima koje su u okviru jedne drzave vecinski nastanjene manjinskom populacijom. Sva tri presedana mogla bi izazvati nesagledive posledice, kako na samom Kosovu, tako i na medjunarodnom planu.

Zoran Lutovac (AIM)