STA JE OVK?

Do pocetka 1996. godine kosovska javnost nije znala za postojanje ilegalne albanske organizacije koja se tada predstavila kao Oslobodilacka vojska Kosova - UCK (albanska skracenica za Ushtria Clirimtare e Kosovës). Za razliku od brojnih ilegalnih grupa i organizacija koje su delovale tokom celog perioda posle Drugog svetskog rata, UCK je prva koja se kosovskoj javnosti predstavila izvrsavanjem oruzanih akcija. Svojim prvim saopstenjem od 16. februara 1996. godine UCK je preuzela odgovornost za sinhronizovano izvodjenje vise bombaskih akcija i oruzanih napada u Pristini, Kosovskoj Mitrovici, Peci, Podujevu, Suvoj Reci i Vucitrnu u noci izmedju 14. i 15 februara. Meta napada bili su objekti u kojima su bile smestene srpske izbeglice iz Hrvatske. Niko nije nastradao niti je bilo vecih materijalnih steta. U prvom javnom oglasavanju koje je potpisao Glavni stab bilo je receno da su napade izvrsile gerilske grupe UCK-a u tim mestima. Podvlaceci da su ovi napadi samo prva upozorenja, Glavni stab je porucivao da je u interesu mira na Balkanu, takodje i Srba i Albanaca da se prestane sa kolonizacijom Kosova, sa terorom i iseljavanjem Albanaca kao i sa okupacijom Kosova. Zahtevano je hitno otpocinjanje pregovora za povlacenje srpskih vojno -policijskih snaga sa Kosova. Rat ce biti neizbezan ukoliko mirnim sredstvima ne budu ostvareni ciljevi za koje su se Albanci opredeljili na svom narodnom referendumu, bilo je receno u prvom saopstenju UCK-a za javnost.

U kasnijem periodu, do kraja novembra 1997. godine kada je doslo do prvog frontalnog oruzanog sukoba izmedju pripadnika UCK-a i jakih motorizovanih i oklopnih jedinica srpske policije, meta UCK-a bile su policijske patrole i objekti, kao i pojedinci -pripadnici ili saradnici srpskih policijskih sluzbi i srpskih vlasti. U poslednjoj kategoriji meta UCK-a, najbrojniji su bili takozvani posteni Albanci, kako ih nazivaju Albanci, odnosno lojalni gradjani Srbije, kako ih nazivaju Srbi.

Prvo javno oglasavanje UCK-a kod Albanaca je u prvi mah bilo prihvaceno kao radjanje jos jedne ilegalne organizacije kakvih je na Kosovu bilo napretek proteklih decenija. Zbog toga UCK i nije privukla neku posebnu paznju. Ali, upornim oglasavanjem novim oruzanim akcijama, ona se vremenom nametnula Albancima kao veoma vruca unutrasnja preokupacija. Zanimljivo je sto su na tu temu vodjeni veoma zustri razgovori, ali iskljucivo privatnog karaktera. U javnosti UCK je bila tabu tema. U albanskim medijima ona spominjana samo prilikom objavljivanja njenih saopstenja za javnost. Ni politicarima nije bila zgodna tema za razgovor, jer mnogi nisu ni zeleli da poveriju u njeno postojanje. No, pogorsanje ukupne kosovske situacije dostiglo je stepen kada se promena misljenja i javna rec na tu temu nije vise mogla izbeci.

Zbog nepoznavanja ni najelementarnijih cinjenica i apsolutno dominantne orijentacije, i u politici i u javnosti da kosovsko resenje treba traziti iskljucivo politickim sredstvima, uprkos vrucih internih rasprava, albanski politicari opredelili su se za stav negiranja UCK-a. U ogromnoj vecini tome se priklonila i albanska javnost. Glavni argument za takav stav bilo je neraspolaganje ni najosnovnijim informacijama o njoj. U privatnim razgovorima glavni argument bilo je neverovanje u mogucnost stavaranja medju Albancima takve organizacije koja gotovo perfektno izvodi akcije. Takodje, nije se verovalo da mocni srpski vojno -policijski i dousniccki aparat nije u stanju da se nosi sa takvom vrstom delovanja Albanaca na Kosovu. Zbog toga, uprkos opsteg prizeljkivanja postojanja takve organizacije, u ogromnoj vecini albanska javnost se priklonila stavu svojih politicara da je UCK kreatura srpskih tajnih sluzbi.

Jedina albanska javna i politicka licnost koja nije do kraja prihvatila ovaj stav bio je Adem Demaci. Mozda je bilo i drugih, ali samo on je imao smelosti javno da istupi sa misljenjem da ne treba iskljuciti mogucnost postojanja neke albanske organizacije koja se predstavlja sa tim imenom. U prvom javnom oglasavanju, on je takvu mogucnost matematicki predstavio kao 50 odsto na prema 50 odsto. Ta srazmera bila je za javnost, ali izgleda da je Demaci licno bio uveren da ona postoji. To dokazuje i njegova brza evolucija ka uverenju o nesumnjivom postojanju i delovanju UCK-a.

Mada siroko prihvacena, gotovo kao nesumnjiva istina, treba reci da predpostavka o tome da je UCK kreatura srpskih tajnih sluzbi, nije potpuno uklonila crv sumnje kod znacajnog dela javnosti. Medjutim, kada je, makar i u nejasnom obliku, jednom bila prihvacena, lako je bilo manipulisati objasnjenjem kako srpske vlasti instrumentalizuju utvaru koja se predstavlja kao UCK da bi kompromitovali albanski mirovni pokret, posebno u ocima sveta. Posto se albanski pokret ili bolje receno njegov apsolutno dominantni deo predvodjen Ibrahimom Rugovom u ostvarivanju proklamovanih ciljeva oslanjao iskljucivo na podrssku sveta, logicno je bilo zakljuciti da predstavljanje pokreta u teroristickom ruhu u najvecem politickom i diplomatskom interesu Beograda. Ova objasnjenja sada izgledaju naivna, jer niti je Rugova imao podrsku sveta za proklamovane ciljeve niti su se oni mogli ostvariti iskljucivo samo podrskom sveta. Ali, to je tako izgledalo kada su se medju Albancima, ne samo na Kosovu, zustro lomila koplja o tome da li postoji ili ne UCK.

Zanimljivo je sto su istu logiku sledile i srpske vlasti. One su jedva cekale da se dogodi bilo kakav incident da bi se odgovornost pripisala UCK-u. Pri tome ona je uvek bila kvalifikovana kao teroristicka organizacija. Uprkos tome sto je zvanicno ispoljavana izvesna doza uzdrzanosti, u individualnim istupanjima zvanicnika i drugih politicara, u medijima i uopste u propagandnom ratu nije se ostavljao prostor za bilo kakva dvoumljenja. Cinilo se kao da se jedva ceka da se dogodi koji incident da bi se kao teroristicke organizacije predstavljale ne samo UCK, nego i sve albanske politicke partije koje navodno potajno nadahnjuju, usmeravaju i podrzavaju njene oruzane akcije.

Tek krajem novembra prosle godine, moglo se konstatovati da ni srpske vlasti, odnosno njihove sluzbe nisu imale jasnu predstavu o tome sta je i kako deluje UCK. Doduse to se moglo naslutiti i ranije iz protivrecnih izjava srpskih zvanicnika koji su bili zaduzeni takozvanim bezbednosnim poslovima, ali nije se moglo zakljuciti da je UCK toliko velika misterija i za srpske vlasti. Jedino iz cega se pouzdanije moglo pretpostaviti da je UCK velika nepoznanica i za srpske vlasti, bila su sudjenja. Nijedan neposredni zivi svedok, nijedan ziv uhvacen i nijedan materijalni dokaz nije bio izveden u prilog optuzbe da su osumnjiceni i, kasnije kaznjeni zaista pripadali toj organizaciji ili bili neposredni izvrsioci oruzanih akcija.

Pokazalo se da je velika srpska energija ulozena u propagandi protiv UCK-a i albanskog pokreta u velikoj meri isla u prilog njihove popularnosti. Stice se utisak da je zapravo srpska propaganda dala najveci doprinos u izvlacenju UCK-a iz duboke ilegalnosti, pa cak i u njenom prerastanju u javnog politickog cinioca, ne samo na Kosovu. Ona je verovatno bila presudna za tako brzu popularizaciji UCK-a kod kosovskih Albanaca. Kao sto smo rekli, UCK u albanskim medijima nije bila prisutna, a efekti srpske propagande bili su potpuno suprotni od planiranih.

Zaokret za sve nastao je 25. i 26., a zatim 28. novembra

1. godine u Drenici. Stanovnici nekih drenickih sela oko Lause dva puta su 25. novembra tokom popodneva pruzili oruzani otpor ulasku manjih policijskih snaga u te prostore. U drugom pokusaju bila je odbijena kaznena policijska grupa koju su pratili nekoliko oklopnih vozila. Sutradan, 26. novembra akcija je bila nastavljena, ali sa daleko ozbiljnijim snagama. Kolona oklopnih i drugih vozila, bilo ih je najmanje desetak, krenula je pre podne iz Koosvske Mitrovice. Stigla je na mesto dogadjaja koji su se dogodili prethodnog dana, posle manje od dva sata, ali i ona je bila docekana na isti nacin. Do negde pre 14 sati, vodjen je prvi pravi oruzani sukob na Kosovu izmedju naoruzanih Albanaca i srpskih oruzanih snaga. Posle visesatne bitke, srpske snage su i treci put u dva dana bile prinudjene na povlacenje. Na srpskoj strani bilo je desetak mrtvih i ranjenih, a na albanskoj trojica ranjenih civila od kojih jedan je kasnije od zadobijenih rana umro.

Upravo na njegovoj sahrani pripadnici UCK-a predstavili su se albanskoj javnosti prvi put, doduse sa maskama na licu i kao konkretni pojedinci. U toku pogrebne ceremonije, 28. novembra na bini su se popela trojica naoruzanih i uniformisanih ljudi. Masi od 20-tak hiljada prisutnih na sahrani, oni su se predstavili kao pripadnici UCK-a. Jedan od njih obratio se masi pisanim govorom u kome je pored ostalog rekao da se ovakvo stanje na Kosovu ne moze i nece vise trpeti, te je najavio osvetu za njihove ubijene drugove kao i upornu borbu za oslobodjenje i ujedinjenje. Nastali kratki tajac zbog prvog senzacionalnog javnog predstavljanja pripadnika UCK-a bio je prekinut izlivima emocija najdubljeg postovanja prema UCK i, zatim, viseminutnim skandiranjima prisutne mase: UCK... Bili su prisutni i najvisi predstavnici svih albanskih partija. Nijedan dosada nije izustio ni rec o tome kako se kako se osecao u toj atmosferi, svakako ne slucajno.

Neki njeni pripadnici govore da su prve celije UCK-a formirane 1992. godine, a drugi kao datum njenog osnivanja pominju

1. godinu. Brojni analiticari su misljenja da je ona produkt sirokog nezadovoljstva medju obespravljenim kosovskih Albancima zbog visegodisnjeg ekstremnog krsenja ljudskih, nacionalnih i vec stecenih politickih prava u okviru bivse SFRJ, a jos vise SRJ, kada je u svakom trenutku njihov zivot izlozen brutalnostima ovog rezima, zbog nepriznavanja njenih diskriminatorskih zakona. U svakom slucaju, posle njenog prvog javnog oglasavanja sredinom februara 1996. godine, novembarski dogadjaji u Drenici oznacili su za nju zavrsetak jedne veoma znacajne razvojne faze, a za Kosovo pocetak nove koju smo na delu videli tek krajem februara i pocetkom marta ove godine. To nikako ne treba tumaciti kao da je ona kriva za oruzane sukobe i izbijanje ustanka tokom proleca ove godine. Oruzani ustanak kosovskih Albanaca kao odgovor na neizdrzljivo stanje koje su nametnule srpske vlasti bio je neizbezan. Da nije bilo UCK-a, na celu ustanka nasla bi se neka druga albanska organizacija.

Senzacionalno zivo predstavljanje pripadnika UCK-a odjednom je prekinula sve dileme oko postojanja ili ne ove oruzane formacije kosovskih Albanaca. Oglasile su se i sve albanske partije koje deluju na Kosovu. Manje-vise sve su ocenile da je to nova cinjenica u kosovskoj situaciji koja se vise ne moze negirati. Isticuci da postoji identitet ciljeva, svaka na svoj nacin je pokusala da odrzi distancu u smislu bitnih razlika u primeni sredstava za ostvarivanje identicnih ciljeva. Jedino je Rugova sa svojom grupom u okvirima Demokratskog saveza Kosova(DSK) zadrzao stari stav sumnji u njeno postojanje, ponavljajuci povremeno mogucnost postojanja u obliku srpske ili neke druge strane agenture. On je zatim evoluirao do dopustanja mogucnosti postojanja u obliku frustriranih pojedinaca da bi stigao do sadasnje formulacije o grupama za odbranu svojih kucnih pragova.

Regulisanje odnosa izmedju UCK-a i albanskih partija, odnosno albanske politike je veoma slozen problem cije resavanje nece moci da izbegne unutaralbanska vruca opterecenja nastalih poslednjih decenija. Ako za trenutak izostavimo kako opterecenja iz nedavne proslosti tako i snazno prisutne licne i partijske ambicije, kao osnovna postavljaju se pitanja konkurentskih alternativa i njihovog eventualnog uskladjivanja. Lider kosovskih Albanaca Rugova nedavno je izrazio pretenzije da ih stavi pod svoju kontrolu. Medjutim, trenutno za to nema nikakvih izgleda, jer na Kosovu, uprkos upornog pozivanja na neke drzavne institucije, one nikada nisu konsituisane po proceduri koju su Albanci sami sebi pripisali. S druge strane, Adem Demaci ponudio je da sa svojom partijom bude politicko krilo UCK-a. Smatrajuci UCK delom ukupnog jedinstvenog drustvenog i nacionalnog organizma, albanske partije ocenjuju da ne moze i da je vrlo opasno da ona postane necija partijska vojska.

Resenje ovog goruceg unutrasnje-politickog pitanja nije na vidiku uglavnom zbog nepostojanja kosovskih drzavnih institucija, ali ne manje probleme stvaraju i unutaralbanska rivalstva, netrpeljivosti i licne ambicije. Sama UCK dosada se nije oglasila javno o tom pitanju. Od ranije su poznate ocene njenog zvanicnog glasnogovornika Jakupa Krasnicija da je UCK nepartijska i neideolosska organizacija koja smatra da je partijski pluralizam u sadasnjim uslovima luksuz.

Slozeni problem odnosa izmedju politiccara i ustanika zaostravaju i kontakti Amerikanaca sa predstavnicima ustanika i nagovestena spremnost drugih zapadnih zemalja da u tome slede Ameriku. S jedne strane to znaci fakticko priznavanje UCK-a kao vojnog i politickog faktora na Kosovu. S druge strane to namece obavezu postovanja odredjenih pravila igre. U toj igri UCK nece moci uvek da se ukljuci kao cisto vojni faktor. Logicno je da u mirovnom procesu glavnu rec imaju politicari, odnosno predstavnici naroda. Zbog toga kontakti sa Amerikancima i drugima neminovno namecu UCK-u izjasnjavanje oko njenog politickog predstavljanja. Obzirom na nesredjene unutaralbanske odnose i razvoj UCK-a u najvecoj ilegalnosti, opredeljenje nece biti nimalo jednostavno. Pored ostalog ono moze da dovede do velikih unutaralbanskih rascepa koji nece mimoici ni samu UCK. Medjutim, ovo su samo delovi problema koje namece medjunarodno priznavanje sagledani iz perspektive unutaralbanskih odnosa.

Uprkos tome sto je UCK trenutno najpopularnija kosovska organizacija, javnosti jos nisu poznati glavni elementi njenih struktura, metodologija delovanja i njeni prvaci. Jedini organ koji se oglasava od prvog istupanja za javnost je Glavni stab. Iz njegovih 50-tak saopstenja i javnih istupanja nekih, kako se kaze visokih pripadnika UCK-a, moze se zakljuciti da je UCK vojna i politicka organizacija. Ali, nije poznato da li su ove oblasti delovanja na bilo koji nacin formalizovane u unutrasnjoj organizaciji. Ovo pitanje je znacajno u kontekstu sagledavanja eventualnih veza sa drugim ilegalnim albanskim organizacijama, s jedne i ambicija, odnosno ponuda nekih albanskih politickih licnosti i organizacija da je stave pod sopstvenu kontrolu ili da se pojave kao njeno politicko krilo, s druge strane. Zasada je poznato da je UCK najbliza sa Narodnim pokretom Kosova koji od svog osnivanja l982. godine deluje u dubokoj ilegalnosti. Iz javnih istupanja njegovih vodja stice se utisak da je zapravo Narodni pokret Kosova politicko krilo UCK-a. Medjutim, oni odbijaju da se o tome javno izjasne.

Najmanje su poznati vojna struktura i sistem komandovanja. Iz javnih oglasavanja pripadnika UCK-a moze se zakljuciti da pored Glavnog staba, postoje i najmanje dva regionalna operativna staba, jedan za Drenicu i drugi za Dukadjini koji obuhvata region Decane-Djakovica. Izgleda da u sistemu vertikalne subordinacije postoje i dva niza lokalna nivoa komandovanja. Medjutim, nije poznato da li je ova vertikalna struktura jednako vazeca za sve vrste boraca i jednako moguce primenjiva za sve jedinice. Naime, u sastavu albanskog ustanickog pokreta postoje teritorijalci, vezani uglavnom za lokalne prostore i vojnici koji ili imaju prethodnog vojnog iskustva ili su prosli kroz malo duzu i tezu obuku. Vojnici, verovatno razlicitih cinova, predstavljaju komandni kadar. Takodje, samo oni pripadaju takozvanim pokretnim jedinicima. Medjutim, tesko je zasada govoriti o radijusu njihovog kretanja, kao i o moci koncentracije u cilju obavljanja tezih ratnih zadataka. Nije poznat sistem komandovanja i delovanja specijalizovanih grupa ili jedinica. Tokom proteklih meseci ustanici su ubrzano radili na izgradnji putne infrastrukture na svim podrucjima pod njihovom kontrolom.

Obicno se misli da je Albanija centar za obuku jedinica UCK-a. To moze biti samo delimicno tacno. Mada nema podataka, najverovanija je pretpostavka da su status takozvanog vojnika, bar u pocetnoj fazi kosovskog rata, imali uglavnom bivsi oficiri JNA, pripadnici milicije ili borci ratova u Hrvatskoj i u Bosni. Medju njima bilo je verovatno i drugih koji su u razlicitim periodima i prilikama stekli vojna saznanja i iskustva u raznim zemljama. Medjutim, ogromna vecina sadasnjih albanskih boraca svoja prva vojna saznanja stekla u improvizovanim poligonima za uvezbavanje na kosovskim teritorijama pod kontrolom samih ustanika. Svi borci, ukljucujuci i teritorijalce, pre nego sto se prime oruzja moraju proci najmanje kroz jednu ili jednoipomesecnu vojnu obuku koja mora sadrzati fizicku pripremu i rukovanje oruzjem.

Zbog toga veoma su preterana tvrdjenja da je Albanija centar za obucavanje kosovske gerile. Jednako su preterana i tvrdjenja da je Albanija glavni izvor za snabdevanje kosovskih ustanika oruzjem. Od toga delimicno moze biti istinito samo da gro oruzja koje stize na Kosovo prelazi preko Albanije. Ali, to ne znaci da je Albanija snabdevac. Izvori i putevi oruzja mogu biti i cudni i nezamislivi onoliko koliko je takav svaki sverc koji donosi, doduse rizicnu, ali dobru zaradu. Trgovci nikada nisu marili za nacionalnu boju.

AIM Pristina Fehim REXHEPI