USPAVANI GIGANTI ILI PROBUDjENI DIVOVI?

Perspektiva velikih preduzeca

AIM, SARAJEVO, 01.07.98. Trebaju li Bosni i Hercegovini veliki privredni sistemi? Ovo sve prisutnije pitanje u javnosti opetovao je ovih dana Ahmed Sejdic, generalni direktor "Sipad-holdinga" Sarajevo na sastanku privrednika u Privrednoj komori BiH. Direktor "Sipad-holdinga" ne samo da nema dileme u odgovoru vec smatra da je postavljanje takvog pitanja cak iluzorno. Dakle, po misljenju prvog covjeka "Sipad-holdinga", BiH su i te kako potrebna velika preduzeca, jer su ona nosioci razvoja i progresa, a "privredni prosperitet mozemo ocekivati iz rjesenja na drzavnom nivou. "Mozda su pitanje i odgovor gospodina Sejdica i razumljivi buduci da on vodi jedno veliko drzavno preduzece-holding i apsurd bi bio kad bi zagovarao njihovo ukidanje. Kad bi bio protiv velikih privednih sistema sjekao bi granu na kojoj sjedi.

Naravno, za odbranu svog odgovora ima i niz tvrdih argumenata, bas kao sto za svoj stav o velikim privrednim sistemima - ali suprotan Sejdicevom - ima i dr Meho Basic, profesor na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu. U netom objavljenoj knjizi "BH ekonomija u klinickoj smrti" dr Basic velike privredne sisteme posmatra - uz ostalo - i sa aspekta aktuelne privatizacije pa tvrdi: "Nasim ukupnim otporima privatizaciji imanentan je megalomanski koncept u sferi organizacijske strukture privrednih subjekata. Velike firme su, prema tom konceptu, te koje mesijski artikulirano trebaju ovoj nasoj privredi bas sada na pragu obnove, trzisne tranzicije i socijalne postratne konsolidacije. Ja sam ubijedjen da se iza ovakvog koncepta krije, prije svega, antiprivatizacijska orijentacija. Logika je njihova - sacuvaj velike firme jer se one objektivno teze privatiziraju." Iznoseci svoje misljenje dr Meho Basic predlaze radikalan potez - razgradnju velikih firmi, uz uvazavanje tehnicko-ekonomskih nacela savremene organizacije.

Ovim navedenim misljenjima valja dodati i gledanje na problem velikih preduzeca i nekih opstinskih celnika i direktora manjih firmi koje su posljednjih godina uspjele da se otrgnu iz zagrljaja velikih preduzeca. Oni, naime, smatraju da njihova preduzeca ili firme iz njihovih opstina nemaju nikakve koristi (pa ni interesa) od velikih sistema vec samo obavezu finansiranja njihovog administrativnog aparata. Naravno, pri tome presucuju prednosti velikih preduzeca u koncentraciji strucnog kadra, utvrdjivanju strategije razvoja, siri drustveni interes i sl. Oni, jednostavno, zele da budu potpuno samostalni u cjelokupnom poslovanju, od utvrdjivanja planskih zadataka do visine place.

Cinjenica je, medjutim, da su veliki privredni sistemi, nastali sedamdesetih godina ovog stoljeca integracijom srednjih i malih (mahom uspjesnih firmi), i danas nosioci velikih brojeva: proizvodnje, zaposlenosti, prihoda, izvoza, ali i gubitaka i da za njih (u zavisnosti od djelatnosti) siromasna drzava nema adekvatna rjesenja u pogledu ozdravljenja i obnove. Ilustrativan primjer ove konstatacije je Zeljezara Zenica, koja je raspadom velikog sistema RMK Zenica (u cijem je bila sastavu) i dalje ostala najvece preduzece u BiH, ali sama na bespostednom trzistu. I da nije bilo rata, danas zastarjele (po tehnologiji) i izraubovane visoke peci i koksara ne bi mogle opstati ni u klinickoj smrti. A celik, kao strateski materijal potreban je svakoj pa i nasoj drzavi.

Privredni eksperti smatraju da je sudbina velikih sistema - pa i zenicke Zeljezare - determinirana cinjenicom da BiH nema ponudjen cjelovit model privrednog sistema, mada je kurs jasan - trzisna privreda. Upravo zbog toga sto nisu obezbijedjena rjesenja u domenu ukupne privrede (a ne samo velikih sistema) trenutno integralno ne rade kapaciteti metalurgije, metaloprerade, namjenske industrije, bazne hemije i dr. Vecina ovih kapaciteta su u sastavu velikih privrednih sistema. Sve do pred kraj prosle decenije ovog stoljeca, ta preduzeca - mahom SOUR-i - bila su ceda i ponos grada, regiona pa i drzave, da bi padom komunistickog rezima i mnoga od njih se raspala kao kule od karata. No, izbijanjem rata u BiH dosta njih su svojim proizvodima branili drzavu, a ona visokoakumulativna kotiraju u samom vrhu ovdasnje privrede.. Kako su, medjutim, ona u vlasnistvu drzave, ili najvecim dijelom, strane investitore nimalo ne interesuju pa ih strani kapital zaobilazi. Ima jos jedna okolnost sto stranci - osim vlasnicke strukture - ne zele ulagati u nase velike sisteme. Naime, u vecini slucajeva tehnologija tih firmi je zastarjela, a zbog nerada nekoliko godina masine su korodirale. Pitanje je mogu li se ti kapaciteti uopste i pokrenuti?

U analizi stanja velikih preduzeca interesantno je sagledati i drugu dimenziju. Neki veliki privredni sistemi su nuznost privrede BiH. Evo samo nekih pokazatelja koji potvrdjuju ovu konstataciju: Najveci obrt kapitala ostvaruju upravo ova preduzeca i zaposljavaju najvise radnika ("Energoinvest" UNIS, "Elektroprivreda BiH", Rudnici uglja Tuzla, "Sipad-holding" itd. U mnogim slucjevima oni su i veliki izvoznici ("Energoinvest" daleko ispred svih). Najveci obim produkcije prosle godine ostvarila su upravo ova preduzeca: proizvodnja elektroenergije i uglja (znaci "Elektroprivreda BiH", Rudnici uglja u Tuzli i Kaknju) dali su cak 41 procenta ukupnog obima proizvodnje.

Realnost govori i jos nesto: najveca preduzeca su i najveci gubitasi. Prosle godine (a situacija nije nista drugacija ni ove) Zeljezara Zenica je uknjizila negativni saldo u poslovanju u iznosu 519 miliona DEM, Rudnici uglja Tuzla 206 miliona, "Zeljeznice BiH" 116 miliona, "Elektroprivreda BiH" 80 miliona, "Natron" Maglaj 13 miliona DEM itd.

Naravno, mogu se i pozitivni i negativni trendovi ovih firmi podvesti pod nerijesena sistemska rjesenja, ali je sasvim jasno da jedan broj velikih preduzeca ima perspektivu, samo ih adekvatnim mjerama drzave treba stimulisati, bas kao sto drugi broj velikih privrednih sistema nema nikakve sanse da ozdravi. I u jednom i u drugom slucaju predstojeca privatizacija ce iskristalisati stanje a trziste perspektivu. Medju onim velikim preduzecima koja tonu, vjerovatno postoji dio proizvodnje koje valja spasavati i izdvajati ga spemajuci ga za privatizaciju, bas kao sto u zdravim firmama postoji dio kapaciteta koji treba odmah ugasiti. Na menadzerima je da prepoznaju koji su to dijelovi preduzeca sa perspektivom i preporukom za privatizaciju.

Mogu li u velikim privrednim sistemima prepoznati uspavane gigante ili probudjene divove, stvar je vjestine i umijeca njihovih menadzera.

Uostalom privredni analiticari smatraju da u ovom vremenu tranzicije drzavi treba da pripadne samo ono sto je izvan interesa privatnog sektora, pa tako i kad je rijec o velikim preduzecima. Zasto, uostalom, dio neke velike firme ne bi kupio stranac ako to nije u suprotnosti sa drzavnim interesom. Taj potez bi znacio i spas za perspektivna preduzeca, umjesto sadasnje neizvjesnosti. U razvijenim zemljama, medjutim, drzava prvo ozdravi preduzeca pa ih onda nudi na trzistu na prodaju, sto i jeste ekonomski i svaki drugi rezon.

U svemu ovome, ipak, ne treba zaboraviti da velika preduzeca nisu uvijek i najuspjesnija. Uostalom, ono sto je veliko u organizacijskom smislu ne mora znaciti da je ogromno i u efikasnosti. To veoma dobro znaju biznismeni i imace to svakako u vidu kad se budu odlucivali za ulaganja u (velika) preduzeca.

Samuel SKOPLJAK (AIM, Sarajevo)