Tradicionalni grcki nacionalizam radja novu vrstu netolerancije
AIM Atina, 24 juni, 1998.
Poslednjih dana maja 1998.godine grcko drustvo je zabelezilo intenzivnu provalu nacionalizma koja podseca na stare dobre dane grcke histerije oko makedonskog pitanja. Cini se da se u Grckoj, osim istorije, ponavlja i histerija. Razni incidenti koji su se dogodili u rasponu od par dana, prethodili su razlicitim manifestacijama nacionalizma.
Grcki nacionalizam godinama "koristi" grcku pravoslavnu crkvu kao dodatni adut u razvijanju (i jacanju) helenskog nacionalnog identiteta. To donekle objasnjava zasto je istocno pravoslavlje ustavno priznato kao "dominantna" religija u Grckoj i zasto je grcka crkva svakodnevno prisutna u raznim "drzavnim pitanjima". Mnogim stranim ekspertima tesko je da objasne zasto grcka crkva "gura svoj nos" u poslove drzave. Neobicnosti kao sto su obavezno zaklinjanje na Sveto pismo, obavezno crkveno odobrenje pri izgradnji ili opravci ne-pravoslavnih crkava ili dzamija, obavezno ucenje pravoslavne vere na svim nivoima obrazovanja, upisivanje vereispovesti u licne isprave - sve je to nezamislivo prema evropskim standardima. Ustav moze garantovati toleranciju, ali nepostivanje zvanicnih praksi ima svoju cenu. Grcki drzavljanin moze odbiti da se zakune na Sveto pismo ili da dozvoli svojoj deci da pohadjaju versku nastavu, ali samo ako obrazlozi razloge svog odbijanja; drugim recima, ako javno naznaci svoju ocito ne-pravoslavnu vereispovest. Po svojoj prirodi, ova obaveza je diskriminatorna.
Izbor novog grckog arhiepiskopa poklopio se sa diskusijama u grckom parlamentu i predstojecim izmenama ustava, ukljucujuci i moguce, bez obzira koliko zakasnelo, odvajanje crkve od drzave. Cini se da su leve partije, nekoliko poslanika vladajuce Socijalisticke partije kao i jedan broj grckih intelektualaca i novinara bili za ovo razdvajanje, tvrdeci da bi to predstavljalo dobar "oslobadjajuci eliksir" i za drzavu i za crkvu. Ustolicenje novog arhiepiskopa doslo je pravom trenutku za 53 poslanika grckog parlamenta koji su trazili ukidanje verske zakletve u nadi da ce na taj nacin "razotkriti" namere novog crkvenog predvodnika i raspolozenje javnosti. Arhiepiskop Kristodulos je od prvog trenutka "pokazao svoju pravu cud".
U jednom od njegovih obracanja javnosti izjavio je da svi oni koji zele "slabu" pravoslavnu crkvu (drugim recima, zagovornici razdvajanja) ne zasluzuju svoje grcko ime i identitet. Takodje je kritikovao grckog predsednika g.Stefanopulosa sto se sreo sa rukovodstvom Staro kalendarske (sektaske) pravoslavne crkve. Konzervativna stampa, kao i fasisticki nedeljnik "Stohos" vide u njemu novog duhovnog vodju koji bi mogao da inspirise grcku naciju. U jednom od svojih uvodnika "Eleftheros Typos", populisticki, desnicarski dnevnik sa najvecim tirazom izjavio je da "arhiepiskop recima izrazava skepticizam i senzibilitet grckih patriota izvan svih partijskih granica i ideologije". Sto se ideologije tice, postoje neke sumnje. Cini se da novi arhiepiskop ima "podebeo" nacionalisticki dosije.
On je prosle godine kao mitropolit ucestvovao (zajedno sa drugim za crkvenu hijerarhiju "perspektivnim" episkopima i popovima) u "patriotskom" seminaru fasitickih novina "Stohos". Uz izuzetak konzervativne stampe, ostale novine su pokusale da istraze "raspon" arhiepiskopovih nadleznosti i tolerancije. Do koje mere mu je dozvoljeno da se mesa u "tudje poslove"? U ovom slucaju ono sto je najmanje utesno nije polozaj grcke crkve, vec politicka slabost da se istraje u ovom razdvajanju drzave i crkve i u Grckoj uspostavi "nepristrasna" drzava koja ce biti "arbitar" za ljudska prava bez ikakvih primesa netolerancije prouzrokovane nacionalizmom. Sadasnja vezanost grcke pravoslavne crkve za grcku drzavu ne ostavlja mnogo prostora verskim manjinama da se osecaju "jednake" sa pravoslavnom "vecinom".
U stvari, nakon ustolicenja novog arhiepiskopa Drzavni savet (vrhovni drzavni administrativni sud) odlucio je da jedan cas nastave pravoslavne vere nedeljno nije dovoljno za razvoj verske svesti djaka visih skola. Ministarstvo obrazovanja odlucilo je da ogranici nastavu odredjenih predmeta (i mnogih drugih) sa dva na jedan cas nedeljno kako bi obogatilo nastavni program srednjih skola dodatnim sadrzajima. Mnogi intelektualci i akademici reagovali su tvrdeci da ova pitanja nisu u nadleznosti Drzavnog suda i da slicna odluka ne bi bila doneta da su u pitanju bile hemija ili starogrcki jezik. Izgleda da je obrazlozenje ove sudske odluke u skladu sa stavom crkve.
U okviru prava na obrazovanje Ustav kosntatuje odgovornost grcke drzave za razvoj nacionalne i verske svesti buducih grckih gradjana. Posto su Grci u apsolutnoj vecini pravoslavci, Drzavni savet je eksplicitno definisao obavezu i temeljitosti nastava ovog predmeta i njenog pohadjanja. Deca nepravoslavne vere nisu obuhvacena ovom obavezom pod uslovom da njihovi roditelji javno objasne razloge za njihovo iskljucenje. Kada neki visi sud, kao sto je Drzavni savet uvazava pravoslavne verske tradicije kao deo grckog nacionalnog identiteta, onda nema nikakvih sumnji kakav "kompleks nize vrednosti" imaju verske manjine u Grckoj.
Ako sam Drzavni savet ne osporava ulogu crkve u tekucem razvoju grckog nacionalnog identiteta, kako onda moze neki intelektualac otvoreno da sumnja u "nacionalni doprinos" pravoslavnog svetstenstva tokom 400 godina ropstva pod Otomanskom imperijom? G.Angelou, zajedno sa timom profesora Univerziteta na Kritu, objavio je naucnu studiju o mitu tzv. "tajnih skola". Prema ovom mitu tokom 400 godina pre grcke revolucije protiv Otomanske imperije, Grcima nije bilo dozvoljeno da uce grcki jezik i istoriju i razvijaju svoj nacionalni identitet. To je trebalo Turcima da olaksa da u svoju imperiju asimiliraju grcko stanovnistvo. Mit pripisuje pravoslavnom svestenstvu inicijativu za stvaranje "tajnih skola" koje su opisane kao sredstvo kojim se prenosio grcki jezik i istorija. Svestenici su tajno poducavali grcku decu (u pecinama, podrumima i podzemnim prostorijama) i zahvaljujuci upravo njima grcka nacija je bila u stanju da izdrzi tolike godine pod turskim ropstvom i konacno se protiv njega digne na pobunu. U svojoj studiji g.Angelou tvrdi da su "tajne skole" uistinu samo mit i eksplicitno kaze da je ovaj mit posluzio razvoju grckog nacionalnog identiteta koji je crkva upotrebila kao alibi da, u stvari, postigne kompromis sa Otomanskim carstvom.
Mnogi novinari, reporteri i citaoci ostro su kritikovali ovakav naucni stav vise zbog "anti-grckih" namera pisca nego zbog njegove naucne vrednosti. Reporterka jutarnjeg izdanja konzervativnog dnevnika "Kathimerini" izrazila je svoje neodobravanje na veoma demonstrativan nacin: "Ova ce knjiga uciniti Turke veoma srecnim. Cini se da trenutak odabran za ovaj javni spor oko znacaja pravoslavnog svestenstva u prenosenju grcke istorije i kulture - samo par dana nakon ustolicavanja novog arhiepiskopa - sluzi nekoj drugoj svrsi osim pukog medjunarodnog predstavljanja ove knjige od strane agencije Associated Press".
Pripisivanje "anti-grckih" namera cesti je kriterijum za procenu naucnih radova u Grckoj. Pre g.Angeloua imali smo slucaj gdj.Karakasidou, gcke antropoloskinje koja je pisala studije o makedonskoj manjini u Grckoj. Ali, najveci paradoks je, medjutim, da su slicne "anti-grcke" namere pripisane i jednom grckom lingvisti koji se moze smatrati "nacionalnim (i nacionalistickim) lingvistom Grcke". Prema jednom drugom istaknutom lingvisti sa Solunskog Univerziteta "g.Babiniotis je decenijama propagirao vrednost 'lingvistickom ciscenja' oslanjajuci se na razlicite dimenzije grckog nacionalizma". On je takodje bio jedan od naucnih boraca protiv medjunarodnog priznavanja makedonskog jezika. U njegovom novom recniku grckog jezika, g.Babiniotis daje dva znacenja reci "Bugarin". Kao sto se pretpostavlja, jedno je naziv za gradjanina Bgarske.
Drugo tumacenje (sa pejorativnim znacenjem) je "nadimak" koji navijaci juzno-grckih fudbalskih timova daju odgovarajucim simpatizerima severno-grckih fudbalskih timova u nastojanju da povrede njihovo osecanje nacionalnog ponosa. Samo iznosenje ovog drugog tumacenja u recniku ocenjeno je kao anti-grcko i pocela je javna debata ne toliko o naucnoj opravdanosti ukljucivanja neke reci ili znacenja u recnik, vec o nacionalnoj svrsi kojoj bi takvo ukljucivanje ili iskljucivanje trebalo da posluzi. Da li je rec ta koja "cini" recnik ili recnik "cini" rec? Da li je mudro "legitimizirati" i prihvatiti rec koja sluzi anti-nacionalnim namerama? Ali, da li anti-nacionalne namere ima sama rec, ljudi koji je koriste ili lingvisti koji je zapisuju? Upravo je to bio kontra argument u ovom apsurdnom dijalogu. Grcki ministar kulture, g. Ev Venizelos (takodje i profesor ustavnog prava) govorio je o "leksickoj gresci", dok je Ministar Makedonije i Trakije, g.Petsalnikos, ukljucivanje drugog tumacenja nazvao "velikom greskom". U tom istom tonu, g.Haitides, zamenik predsednika Partije Nova demokratija ocenio je sadrzaj recnika kao "neprihvatljiv i uvredljiv". Ali, najneracionalnije je tek sledilo.
Grcki drzavljanin (advokat i clan Drzavnog saveta Soluna) obratio se sudu i zahtevao uklanjanje ovog konkretnog tumacenja iz recnika i njegovo povlacenje sa trzista. Grcki sud je "smatrao slucaj opravdanim" i privremeno zabranio prodaju recnika u ocekivanju konacne presude. Prema grckom Ustavu, naucna istrazivanja i slobodno izrazavanje misli i govora su od vitalnog znacaja za jedno demokratsko drustvo. Medjutim, cini se da u Grckoj cenzura ima alibi kada je u pitanju ugrozavanje nacionalnog identiteta. Ukoliko prema recniku tolerancija znaci "volju coveka da prihvati ili dozvoli ponasanje, verovanje, obicaje, itd. koji mu se ne dopadaju, sa kojima se ne slaze ili kojima se cak protivi", onda se ove reakcije na anti-grcke namere jednog recnika mogu samo smatrati dokazom netolerancije.
I na kraju, ali nista manje vazno, kao najdemonstrativniji izraz netolerancije, dva poslanika opozicione stranke Nova demokratija dala su neke veoma "inovatorske" (prema "Eleftheros Typos") sugestija u vezi prisustva (albanskih) imigranata u Grckoj. Jedan od njih, g.Andreoulakos je na zasedanju Parlamenta (20. maja) rekao da bi se odmah trebalo pozabaviti problemom nelegalnog useljavanja i da bi jedno resenje trebalo da bude momentalna deportacija takvih uljeza. U slucaju da se usude da se vrate onda bi zatvaranje u koncentracione logore na nekom izolovanom ostrvu (koji su grcki komunisti koristili tokom hladnog rata) bilo najbolji nacin na koji bi ih se grcka drzava mogla resiti. Drugi poslanik Nove demokratije, g.Karatzaferis je u toku iste te parlamentarne debate sugerisao da bi trebalo kontrolisati izvore prihoda imigranata postupcima slicnim onim koji se primenjuju na drzavne sluzbenike kako bi se utvrdilo ko zaradjuje novac i na cemu.
Bilo bi normalno ocekivati da njihov kolega reaguje na ovako drasticno rasisticki stav, kao sto bi to bio slucaj u bilo kom drugom parlamentu Evropske unije. Na razocaranje mnogih, umesto toga jedina "cujna" reakcija bio je "zvuk tisine". Ukoliko je poznati grcki kompozitor g.Teodorakis u pravu da "cutanje znaci krivicu", onda su svi ucesnici na toj sednici krivi jer se cinilo da im nije neprijatno da posle toliko godina slusaju o dinamicnom "povratku" koncentracionih logora. Umesto javnog izrazavanja osecaja i glasne odbrane ljudskih prava i tolerancije, poslanici, kao i sve vece politicke stranke, odabrale su cutanje. Srecom, uz izuzetak desnicarskog "Eleftheros Typos" koji je hvalio "novatorski" duh poslanika ostala grcka stampa osudila je i izjave i stav njihovih kolega (tj.njegovo odsustvo). Dnevnik centralno leve orijentacije "Eleftherotypia" pisao je o "rasistickom delirijumu", a "Kathimerini" je izjave dva poslanika okarakterisao kao "rasisticke, fasisticke i nepojmljive".
Da li je to pomoglo da se promeni sveprisutan stav u Grckoj? Tesko. Arhiepiskop je svoje kriticare nazvao sitnim ljudima. Jos osamnaest sudskih sporova pokrenuto je zbog recnika i zabrana je produzena za jos mesec dana. Kada su mesec dana kasnije sredinom juna ovi i jos neki poslanici u jednoj debati nazvali svoje kolege iz turske manjine "turskim agentima" tisina koja je usledila bila je "zaglusujuca".
Christina Rougheri