Opasna nezavisnost Kosova

"Ne ugrozavamo nikoga. Zbog toga nije potrebno slati avione nad nase gradove i tenkove na nase ulice. Silu pokazuje onaj, kome fale argumenti i trezveno rasudjivanje... Danas su dozvoljeni snovi. Sutra je novi dan." Tim recima je 26. juna 1991. godine slovenacki predsednik Milan Kucan zavrsio svecano proglasenje nezavisnosti Slovenije. Narednog dana su na ulicama slovenackih gradova pocele borbe izmedju jedinica JNA i slovenacke Teritorijalne odbrane. Tri meseca kasnije JNA se povukla iz Slovenije i tako i fakticki oznacila kraj druge Jugoslavije. Sedam godina kasnije Milan Kucan je jos uvek predsednik Slovenije, a zbog svog poznavanja situacije na Balkanu je trazen sagovornik evropskih diplomata i drzavnika.

Da li je nekadasnja Jugoslavija mogla da se odrzi, ili je njena propast, zahvaljujuci visenacionalnom sastavu, bio neminovan?

Jugoslavija je jos od svog nastanka nosila u sebi klicu raspada; istorijski
gledano, ona je bila vestacka tvorevina koja je nastala u odredjenom
politickom trenutku voljom pobednika u Prvom svetskom ratu. Naravno,
Jugoslavija je imala svoje opravdanje i zbog interesa pojedinih naroda
koji su se ukljucili u nju, iako je u svakom novom, prelomnom
istorijskom trenutku morala uvek ponovo da dokazuje opravdanost svog
postojanja. Osnovni uslov za opstanak Jugoslavije bila je ravnopravnost
naroda koji su je cinili i smatrali svojom drzavom. Medjutim, kada su u
Evropi pocele da se dogadjaju radikalne politicke promene, Jugoslavija
vise nije bila sposobna da potvrdi razlog za svoj opstanak. Ne bih rekao
da joj je propast bila sudjena, ali je propustila istorijsku priliku da se
uspostavi kao drzava svih ravnopravnih naroda, koja bi bila njihova
spona sa novim vremenom.

Da je Slovenija za izvesno vreme odlozila odluku o osamostaljenju i ôjednostranomö zaposedanju granica, mozda bi kraj bivse drzave ipak bio unekoliko drugaciji? Da li bi to dalo vise vremena Bosni, Makedoniji i drugim republikama ex-SFRJ da drugacije sagledaju situaciju i blagovremeno donesu drugacije odluke?

Mislim da je ta dilema iluzorna. Bilo je sasvim dovoljno vremena za
razumevanje procesa koji su raskrajali Jugoslaviju. Svakako, moguce je
razmisljati o tome je li bilo sansi za manje traumatican kraj; mada je
jasno da bi mnogosta moglo biti drugacije, da su bile drugacije prilike u
Jugoslaviji. Zato bih rekao da je Slovenija cak isuvise kasno pokazala da
misli ozbiljno sa svojim osamostaljenjem te da je njeno medjunarodno
priznanje doslo suvise kasno... Ne toliko zbog same Slovenije, koliko
zbog priznanja cinjenice da je Jugoslavija kao federalna drzava prestala
da postoji i da je neophodna medjunarodna politicka intervencija u
proces njenog raspadanja, cime se moglo spreciti najgore nasilje, do koga
je kasnije doslo. Ovako su stvari otisle predaleko, tako da nasilje kasnije
vise nije bilo moguce zaustaviti drugacije nego drugim nasiljem; Evropa
jos nije bila spremna da se suoci sa cinjenicom da pedeset godina nakon
Drugog svetskog rata u Evropi ponovo izbio rat.

Bili ste deo ondasnje politicke elite koja je donosila odluke i vukla presudne politicke poteze, koji su zavrseni ratom. Osecate li se licno odgovornim za tragediju koja je zadesila deo bivse drzave?

U secanju su mi ostali brojni dogadjaji na mnoge mucne, neravnopravne
i neproduktivne rasprave o tome sta se u Jugoslaviji zapravo desava i
kako bi bilo moguce tako preurediti odnose, da bismo mogli nastaviti
zajednicko zivljenje ili barem izbeci ono najgore. Sto se Slovenije tice,
mi smo uvek bili spremni na dijalog; setite se samo predloga o
konfederalnom preuredjenju Jugoslavije i mirnom razdruzivanju... Svi su
bili odbaceni. Dolazi vreme, kada ce biti moguce bolje i bez opterecenja
suditi o tome je li bilo ucinjeno sve kako bi se sprecili rat i nasilje. I u
tom kontekstu ce verovatno neko postaviti pitanje je li Slovenija ucinila
sve kako bi pravovremeno pridobila saveznike za svoj koncept. Nazalost,
Slovenija je suvise kasno dobila saveznike; tek u trenutku, kada je bilo
jasno da rat zapocet protiv Slovenije nece ostati u Sloveniji i da ce se
neminovno siriti dalje, jer to je logika rata... Rata koji nije bio rat za
zastitu celovitosti Jugoslavije, nego ogoljena borba za zastitu drustvenih
i materijalnih pozicija vrhova tadasnje Armije koja se pretvorila iz
jugoslavenske u srpsku.

Knjiga Borisava Jovica ôPoslednji dani SFRJö sadrzi zanimljive opise iz tog vremena; tako je Jovic vec 28. juna 1990. godine zabelezio kako se Slobodan Milosevic ôslaze sa izbacivanjem Slovenijeö. Februara 1991. Milosevic podrzava planove vojske usmerene protiv Hrvatske, uz upozorenje da ôSloveniju treba ostaviti na miruö. Prema Jovicevom svedocenju, Milosevic se dan posle slovenackog osamostaljenja zapitao ôZasto bi se branile slovenacke graniceö, posto je to ôprivremenoö, a trebalo bi braniti ono sto je ôtrajnoö. Potom su tri clana Predsednistva delegirana iz Srbije, predstavnik Crne Gore te Janez Drnovsek prihvatili odluku da JNA napusti Sloveniju, uprkos protivljenju Stipe Mesica. Jesu li tada interesi Slovenije i Srbije bili podudarni? Je li vam Milosevic ikada rekao da Slovenija moze da ode iz Jugoslavije?

Postoji dovoljno dokaza da je u to vreme Slovenija zbog svojih stavova i
delovanja bila faktor smetnje za sprovodjenje koncepta Velike Srbije u
dogaDjajima koji su usledili; bilo je jasno da je takav koncept mnogo
manje ugrozen ukoliko Slovenije nema u Jugoslaviji. Citati koje ste
naveli, fragmenti razgovora, govore u prilog tome. Za mene je veca
zagonetka cija je uistinu bila odluka o pocetku rata protiv Slovenije.
Moje poimanje toka dogadjaja govori u prilog tezi da je odluku o
zapocinjanju rata donela vojska, odnosno najuzi vojni vrh. Uostalom, rat
u Hrvatskoj je krenuo sasvim drugacije, posto se tu radilo i o istorijski
neizmirenim racunima izmedju Hrvata i Srba posle donosenja sadasnjeg
Ustava Republike Hrvatske. Taj rat je u inace istorijski veoma slozene
hrvatsko srpske odnose uneo nove dimenzije, a samim eksodusom Srba
iz Hrvatske i po mom misljenju ireverzibilne procese, koji su bitno
menjali nacionalni sastav te nase susednje drzave.

Pojedini analiticari, poput Kisindzera, predlazu da bi se sada i u visenacionalnoj Bosni, kao sto je ucinjeni u visenacionalnoj SFRJ, narodima dopustilo pravo na samoopredeljenje, cime bi bosanskim Srbima i Hrvatima bilo omoguceno pravo na otcepljenje. Jesu li takva resenja prihvatljiva?

Ukoliko bi to vazilo iskljucivo za Bosnu, koja je sinonim za akutan
problem u ovom delu Evrope, onda time ne bismo resili krizu na
Balkanu. I Kosovo je jedno od kriznih zarista, potencijalno je to i
Sandzak. Dugorocno resenje za te i druge pojedinacne probleme na
Balkanu nije moguce traziti izvan celine. Zasto? Zato sto su na Balkanu
granice drzava u odnosu na nacionalne granice u najvecem raskoraku u
poredjenju sa situacijom u ostaloj Evropi. Takvo stanje je takodje
rezultat ratova i mirovnih ugovora, sklopljenih posle takvih ratova.
Koliko je tokom poslednjih sto godina, racunajuci od rusko-turskog rata

1. godine pa do danas, na Balkanu bilo mira isprekidanog ratom ili
   ratova, prekidanih periodima mira? Moguca su dva izlaza: upotreba
   prava na samoopredeljenje, sto sa sobom povlaci izmenu drzavnih
   granica, ili - ustrajanje na helsinskim opredeljenjima o nepromenljivosti
   granica i trazenju resenja unutar postojecih granica. Sto znaci da treba
   traziti resenja u okviru razlicitih nacionalnih vecina i manjina.

Nije li dugorocno resenje, ipak, u oblikovanju nacionalno homogenih drzava?

Mozda takvo resenje kako vi kazete proizilazi iz Kisindzerovog nacina
prosudjivanja, koje podrazumeva i otvaranje pitanja izmene granica. A
stvaranje nacionalno homogenih drzava je na politickoj karti Balkana
izuzetno tesko i zbog velikog nacionalnog mesanja stanovistva; to nije
moguce bez velikih seoba i etnickih ciscenja. Ovo vazi kako za Srbe i
Hrvate, tako i za Albance. Iako treba danas, posle ovih ratova i njihovih
posledica i zbog sprovedenih etnickih ciscenja o toj temi drugacije
raspravljati.

Gde je izlaz iz tih tragicnih sukoba, ima li nade da se spreci krvoprolice na Kosovu?

Treba dobro poznavati uzroke nastale krize kako bi se naslo adekvatno
resenje; pored najteze resivog problema - resenja srpskog nacionalnog
pitanja - treba poznavati sve konkretne probleme vezane za odnose
izmedju vecine i nacionalnih manjina unutar pojedinih drzava. Resenje
je moguce samo u slucaju kada se za prava manjine (koja je uvek
objektivno ugrozena) zauzima i vecinski narod. Znam da je takvo
shvatanje moguce kritikovati kao idealizirano resenje, bez osnove u
realnom zivotu medjutim, verujem da je ono primenljivo u praksi tako
sto bi na osnovu tog koncepta trebalo pronaci kompromisna resenja. Sto
se Srbije tice, ovo pitanje predstavlja dvostruki fenomen: tu se radi o
odnosu izmedju srpske vecine i albanske manjine, unutar Srbije, ali i o
odnosu albanske vecine prema srpskoj manjini, unutar Kosova. Na
drzavnom i pravno-politickom nivou je resenje u autonomiji Kosova.
Sve druga resenja, pa i ona koja bi Kosovo uspostavila kao trecu
federalnu jedinicu ili cak kao samostalnu drzavu, cine mi se
neupotrebljivim jer otvaraju sva ona pitanja i nove konflikte, koje smo
vec pomenuli a ne traze spremnost da obe strane nadju zajednicke i
dugorocne odgovore na njih..

Dakle, ne smatrate da bi pravi put bilo otcepljenje Kosova te priznanje Kosova kao nezavisne drzave?

Ne, pored spomenutih problema otvorilo bi se i pitanje samoopredeljenja
Albanaca u Makedoniji, cime bi se trasirali uslovi za konflikt u
Makedoniji, otvorio bi se i problem Albanaca u Crnoj Gori, kao i u
Grckoj, gde sada ne postoji akutan konflikt.Pokusaj takvog resenja
sigurno bi potstakao konflikte. Stoga izlaz iz ove situacije vidim u
pregovorima o obimu i kvalitetu autonomije, koja bi - uvazavajuci novo
stanje - bila u principu slicna onoj, koju je pokrajina Kosovo imala po
jugoslovenskom Ustavu iz 1974. godine. Za uspeh takvog resenja bi,
pored toga, bile neophodne garancije medjunarodne zajednice i kontrola
sprovodjenja autonomije, za sta nose odgovornost oba narodana Kosovu.

U domacim medijima se cesto istice kako strane diplomate i drzavnici pitaju slovenacke politicare za savet u vezi situacije na Kosovu. Sta ih konkretno zanima?

Isto sto i vas; kazem im sta mislim, ali bez ambicija da je moje
razmisljanje jedina moguca ili sva istina o Kosovu i Balkanu, uopste. Na
Balkanu se kroz istoriju preplicu interesi mnogih nebalkanskih naroda,
pre svega velikih evropskih sila; kada bismo mogli da preslikamo
situaciju kakva je bila pre pocetka Prvog svetskog rata uvideli bismo da
je danas raspored interesa na Balkanu slican onome tada. Zato je po mom
misljenju preduslov svih resenja saznanje, da li o Balkanu (bar oko
osnovnih principa i strateskih resenja) postoji konsenzus najvecih
evropskih sila.

Da li biste podrzali intervenciju medjunarodne zajednice na Kosovu?

Svet vec ima iskustvo iz Bosne, ecenije pa i nekih drugih zarista
nekadasnjeg Sovjetskog saveza i Afrike. Sada je jasno da ukoliko
medjunarodna zajednica vec mora da intervenise, onda je bolje da to
ucini sto pre i tako spreci kasnije operacije, koje traze veci vojni
angazman, vise ljudskih zrtava, vecu upotrebu materijalnih sredstava,
vece unistavanje i pre svegga vece stradanje ljudi i ljudskog
dostojanstva. Posto je razlog za krizu na Kosovu pa i nacin resavanja
krize ôgovor mociö, onda tom govoru treba naci dostojnog sagovornika -
a to je veca moc. Licno ne smatram da je to konacni odgovor. Veca sila,
doduse, moze da zaustavi nasilje, ali posle toga ipak mora doci do
pregovora i politickog resenja. Iskazana pretnja moze da bude dokaz
odlucnosti da se ovoga puta nece dozvoliti eskalacija rata i da je umesto
govora sile potrebno razgovarati za zelenim stolom. Ima dve vrste
razgovora; da pregovaraci razgovaraju tako sto zele da se NE dogovore
ili da se dogovore. Neophodno je doci do pravih razgovora koji ce
rezultirati dogovorom uz medjunarodno ucesce. Pozivanja na suverenitet
drzave i slicne argumente u tom su slucaju neproduktivno gubljenje
vremena, posto ce na kraju svi morati da prihvate dobre usluge
medjunarodne zajednice, kako bi se oba naroda dogovorila o svojoj
buducnosti i prekinula rat. To jos uvek unapred ne iskljucuje cak ni
otcepljenje Kosova, ali bi i to moralo da bude stvar dogovora. Dobro,
poznavajuci sadasnje prilike mozda je takva mogucnost iluzorna, ali je
ne treba ni unapred iskljuciti. To je bila realna pozicija za pocetak
razgovora o perspektivama u tom delu Evrope. Takvi pregovori morali bi
traziti i odgovor na pitanje, sta je u modernoj Evropi nacionalna drzava i
sta je na jugoistocnim prostorima gradjanska republika.

Medjunarodni posrednici su cesto povezivali pitanje Albanaca na Kosovu sa pitanjem Srba u Hrvatskoj. Da li bi, na kraju, na Kosovu moglo da se desi ono sto se dogodilo u Krajini - da se medjunacionalni konflikt razresi ratom i talasom izbeglica sa Kosova, sto se uistinu vec dogadja?

Ne bih tvrdio da su medjunarodni posrednici povezivali ta dva pitanja,
iako su medjunarodni analiticari i poznavaoci prilika na Balkanu mnogo
puta upozoravali da ce doci do sukoba i egzodusa, uprkos optimizmu
medjunarodnih posrednika, koji su bili skloni taktici teritorialnog
ogranicavanja problema. Opet se namece pitanje da li je moguce pristati
na politiku etnickog ciscenja ili ne. Ukoliko postoji bar malo vernosti
principima deklarisanim u dokumentima Udruzenih naroda, OEBS-a,
helsinske ili pariske povelje, onda na takvu politiku nije moguce pristati.

Kako ocenjujete dogadjaje u Crnoj Gori, gde su na poslednjim izborima pobedile reformske snage?

Sve zavisi od toga kako Crnogorci vide svoju buducnost. Ako je vide u
samostalnosti, kao sto smo je svojevremeno videli Slovenci, dakle u
samostalnoj drzavi, onda je znacajna pobeda politicke opcije koja
omogucava samoopredeljenje Crnogoraca. Isto vazi i u slucaju ako
perspektivu vide samoopredeljenjem za neku drzavno-pravnoj vezu sa
Srbijom, dakle u federativnom ili konfederativnom povezivanju.
Najvaznije je saznanje da niko drugi, osim Crnogoraca, ne moze da
odlucuje o tom pitanju. Za nas, koji vidimo perspektivu tog dela Evrope
u njegovoj punoj integraciji sa ostalom Evropom ta je pobeda svakako
znacajna i zavredjuje podrsku. Zasto? Ne radi se samo o tome da je
evropska integracija dostupna svima, pod istim uslovima; ukljucivanje
Srbije i Crne Gore u evropske integracione procese (kao dve samostalne,
posebne drzave ili zajedno, u okviru SR Jugoslavije) znacilo bi da su to
dve otvorene, demokratske zemlje koje su odane i zive na istim
principima, kao sve ostale drzave u Evropi. To ujedno znaci da bi na
jugoistoku Evrope imali susede slicne susedima na drugim granicama.

Danas, kada su crnogorski politicari meta istih onih etiketa i diskvalifikacija koje su pre osam godina bile namenjene vama - da li osecate satisfakciju zbog paradoksalnog razvoja dogadjaja?

Nekada sam od pojedinih crnogorskih politicara cuo bukvalno iste
optuzbe, etikete koje sada trpe oni sami. Kada sve to ne bi bilo tako
ozbiljno, onda bi covek jos mogao i da se nasmeje svemu tome. Na kraju
krajeva, Zuta greda je u Crnoj Gori, a ôproterivanje Slovenaca iz
Jugoslavijeö imalo je opstu podrsku. Tada se olako zaboravljalo da reci
nisu samo verbalni delikt vec da posle reci, narocito u politici, sledi
realna sila oruzjem. Ocigledno je da su i u Crnoj Gori drustvene prilike
morale da sazreju do tacke, kada je potreba za vecom samostalnoscu i
savremenim uredjenjem pokrenula nove politicke aspiracije. Zbog
drugacijih drustvenih prilika se u Sloveniji to dogodilo pre deset godina

S obzirom na napet polozaj na Kosovu, kako ocenjujete prilike u Makedoniji?

Makedonija se ponasa odgovorno. Tamo dobro znaju da se radi o
konfliktu u neposrednoj blizini njihovih granica i da bi svaki radikalniji
potez u Srbiji, povezan sa stanjem na Kosovu, imao neposredne
posledice i na Makedoniju, vec samo zbog velikog broja Albanaca koji
zive u Makedoniji. U krajnjoj liniji, nastali poremecaji bi vrlo lako mogli
da uzrokuju posledice i po makedonski teritorijalni integritet. Politikom
upozoravanja da se ne radi samo o srpskom ili jugoslovenskom
unutrasnjim pitanju, Makedonija ukazuje da se radi o sirem problemu i
trazi povremenu zastitu.

I Slovenija ima problema sa svojim granicama. Nije li paradoksalno da i Slovenija, u vezi granice na moru zeli neposredan, svoj i suveren izlaz u medjunarodne vode Jadrana, a ne nekakav ugovorni aranzman sa Hrvatskom? Nije li na taj nacin i Slovenija pristala na logiku bitke za granice, logiku koja je do sada bila karakteristicna za ostale republike nekadasnje Jugoslavije?

Rekao bih da tu ipak ima neke razlike, ako vec poredimo polozaj
Slovenije sa nekim drugim republikama bivse Jugoslavije. Slovenija je
izlaz na otvoreno more trazila na osnovu medjunarodnih konvencija i
prihvatanja stanja svih postojecih granica. To znaci da Slovenija nije
priznala, kao svoje, samo medjunarodne granice bivse SFRJ prema
Italiji, Austriji i Madjarskoj, nego je kao svoju, medjunarodnu granicu,
priznala i granicu sa Hrvatskom. Koliko mogu da kazem iz sopstvenog
iskustva, kada sam obilazio evropske prestonice i ubedjivao svoje
sagovornike da treba da priznaju samostalnost i nezavisnost Slovenije,
priznanje postojecih granica je uvek bilo najvaznije pitanje koje se
postavljalo tokom tih razgovora. Nije se moglo ni zamisliti da bi mogla
da bude priznata drzava koja nema jasnu granicu pa samim tim ni
teritoriju. Danasnje interpretacije sta je neko tada mislio, ili nije mislio,
znaci upotrebu prevarantske logike koja doticnoj drzavi nikako ne moze
da koristi. U konkretnom slucaju, medjutim, stoji cinjenica da granica na
moru izmedju Slovenije i Hrvatske nikada nije postojala i da je tek treba
definirati. Sto se toga tice, mislim da Sloveniji niko ne moze da
prebacuje njenu zelju da ima suveren izlaz do otvorenog mora. To je,
naravno, moguce resiti samo sporazumom. To vazi i za ostala otvorena
pitanja izmedju Slovenije i Hrvatske. Moguca je i arbitraza, ali mislim
da bi arbitraza stetila kredibilnosti obe drzave.

Tokom prilagodjavanja zahtevima Evropske unije, Slovenija je dozivela i nekoliko neprijatnih ucena od strane susedne Italije. Mislite da bi nesto slicno moglo da je stigne od strane jos koje evropske drzave i sta uopste mislite o slicnoj politici koju neke druge drzave danas upraznjavaju u odnosu prema Poljskoj, eskoj...

Povezivanje otvorenih bilateralnih problema sa multilateralniim
ugovorima nije i ne moze biti produktivno. Ono sto se nama desilo u
vreme Berluskonijeve vlade u Italiji jeste, delimicno, posledica cinjenice
da smo pre toga u unutrasnje-politickoj diskusiji (oko tekovina proslosti)
osporavanjem legitimiteta ôkomunistickeö Jugoslavije osporili i pravne
oslonce nasih medjunarodnih ugovora, koje je potpisala jos Jugoslavija.
Pri tome se zaboravljalo da je savremena Evropa izgradjena na
demokratskim vrednostima antifasizma i razgradjivanju jednopartijskog
totalitarnog sistema, te da kritikom i negiranjem svega iz nase blize
proslosti, cak i pravnog kontinuiteta zapravo samo nudimo argumente
onima, koji su hteli da iskoriste izmenjene okolnosti za vracanje vec
razresenih pitanja iz nase proslosti. Ne verujem da je takve postupke
jednostavno moguce spreciti da se ne desavaju i ubuduce, ali koliko
cemo vise postajati deo Evrope, toliko ce biti neverovatnije da neko
postavlja neke posebne uslove drugom punopravnom clanu Evropske
zajednice. Slovenija, naravno, zeli da bude deo te Evrope. A da postigne
tu zelju, da ne dopusti da zapravo drugi odlucuju o njenoj buducnosti,
Slovenija mora sto pre da postane ravnopravan saovornik ostalim
evropskim drzavama u Europskoj Uniji i da samu sebe osposobi za takvu
ulogu.

Ako poredite svoja ocekivanja od pre sedam godina sa realnoscu na slovenackoj politickoj sceni danas - sta vas je najvise razocaralo, sta vas najvise pogadja?

Ocekivao sam da ce saglasnost, koja je iskazana prilikom plebiscitne
odluke da se konstituisei sopstvena samostalna drzava - trajati duze. I da
ce saglasnost o postepenoj i mirnoj razgradnji jednopartijskog sistema
biti osnova za postepeno postizanje saglasnosti o osnovnim nacionalnim
interesima i o buducnosti. U vreme osamostaljenja niko te nije pitao sta
si ili sta si bio, bilo je vazno samo da li ces i ti dati svoj glas za to da se
program ôZedinjene (ujedinjene) Slovenijeö cija je sustina samostalna
drzava Slovenaca ostvari u tom istorijskom trenutku. To jedinstvo se
kasnije ispoljilo i tokom otpora agresiji JNA i tokom trazenja
medjunarodne podrske osamostaljenju Slovenije. Tada se mi cinilo da ce
plebiscitni dokumenti biti osnova za kasnije delovanje svih koji
upravljaju tu drzavo a ispalo je, kao da nam je sve to bilo potrebno samo
da se resimo Jugoslavije a ne da na toj osnovi bolje uredimo svoj zivot.

Za kraj jos jedno pitanje vezano za proslost; nekada ste veoma dobro poznavali Milosevica sa kojim ste se susretali i u istim drzavnim i partijskim organima. Danas ga neki mnediji opisuju kao ôkasapinaö, drugi, poput Holbruka govore o njemu kao racionalnom politicaru. Kako ocenjujete njegovu politiku i sto bi, ako bi bili na njegovom mestu, napravili vi?

Ja pre svega nisam Milosevic. Pored toga se mi ne cini bas mudro
ocenjivati, sto znace njegove politicke odluke i njegov nacin rada. Jedno
je sigurno - njegovo razumevanje politike i vrednostni sistem na osnovu
kojeg donosi politicke odluke - bitno razlikuje od mog. Logicno je da
smo i ranije donosili razlicite odluke, jer su nas vodila razlicita
opredeljenja. Ali smo vodili duge dialoge. Meni su koristili, ne znam da
li su njemu.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)