Bitka za koridor

Ljubljana, 18.6.1998

Sada je vec sasvim izvesno da je zvanicna Tudjmanova poseta Sloveniji definitivno otkazana; kako je naglasio sef slovenacke diplomatije Boris Frlec, poseta bi imala smisla samo ukoliko bi tom prilikom bio potpisan neki "vazan sporazum". Od toga u bliskoj buducnosti ocito nece biti nista.

Frlec je, naravno, diplomatskim jezikom objasnio kako Slovenija sa Hrvatskom nema "otvorene probleme", te da izmedju dve drzave postoje samo "neusaglaseni stavovi". Medjutim, da to nije bas tako pokazuje nedavni zajednicki sastanak opozicione Udruzene liste (Boruta Pahora) i vladajuce Narodnjacke partije brace Podobnik, posle koga su obe slovenacke partije ponovile zahtev koji je za Hrvatsku potpuno neprihvatljiv

• zatrazile su direktan izlaz na otvoreno more Jadrana. Drugim recima, Hrvatska bi morala u korist Slovenije da se odrekne bar uskog pojasa svog teritorijalnog mora - sto je za Zagreb miljama daleko od realnog resenja.

Istorija incidenata

Sve to je u duhu dosadasnjih slovenacko-hrvatskih odnosa, koji se jos uvek razvijaju po principu toplo - hladno. Posle nekoliko pocetnih, relativno uspesnih slovenacko-hrvatskih susreta na najvisem nivou (Kucan - Tudjman, Valentic-Drnovsek) od 1994. godine pocinje zahladjenje. Tako se jos 1995. godine tadasnji hrvatski premijer Valentic dogovorio (u telefonskom razgovoru) sa Janezom Drnovsekom da otkazu planirani susret zbog nagomilanih problema - od nesuglasica oko granice, preko nuklearke Krsko do brojnih nerazresenih imovinsko-pravnih pitanja...

Jedan od poslednjih nemilih dogadjaja desio se decembra prosle godine, tokom posete slovenacke vladine delegacije zvanicnom Zagrebu. Dok je premijer Janez Drnovsek bio predmet primanja koje je Franjo Tudjman uprilicio za slovenackog sefa vlade (posle parafiranja medjudrzavnog sporazuma o slobodnoj trgovini), hrvatski Sabor je potvrdio izmene ustava koje je u predbozicnom raspolozenju inicirao licno predsednik Tudjman. Izmedju ostalog, Sabor je iz Ustava izbacio Muslimane i Slovence, cime su ove dve narodne manjine izgubile ustavnu zastitu u Hrvatskoj. Navedena odluka poprilicno je uzburkala kako slovenacku javnost tako i drzavne organe, dok je slovenacka diplomatija ponovo demonstrirala svoju trapavost, posto se odluka hrvatskog Sabora "nesretno" poklopila sa visokom drzavnickom posetom slovenacke strane; slovenacki parlament je potom izrazio cudjenje i iznenadjenje zbog odluke hrvatskih kolega, a Drnovsekova je vlada na posebnoj sednici ocenila da se radi o koraku koji "ne ide u prilog jacanju dobrosusedskih odnosa", posebno sto je odluka donesena bas na dan posete slovenackih zvanica Zagrebu.

Da sprdnja bude veca, Janez Drnovsek se nije ustrucavao da okupljenim novinarima otkrije kako mu ni predsednik Tudjman niti bilo ko od ljubaznih domacina ni jednom recju nije namignuo da istovremeno tece ubrzano brisanje slovenacke manjine iz hrvatskog ustava.

S druge strane, kako je privid dobrih komsijskih veza sa Slovenijom u interesu domace privrede a posebno turizma, Hrvatska je tu i tamo pokazala spremnost da se pohvali viskom tolerancije; to se desavalo gotovo svakog proleca (ako je suditi prema dosadasnjem iskustvu), tik pred pocetak turisticke sezone. Tako su tokom proteklih godina redovno zaustavljane hrvatske mesalice za beton na granicnom prelazu Secovlje (za koga slovenacka vlada tvrdi da je deo njene teritorije) da bi, po zavrsetku Kucanove posete Zagrebu, opet proradile punom parom. Ljubljana je protestvovala, a hrvatska strana obecavala da ce zaustaviti radove, te da nece zavrsiti nadstresnice na vec gotovim pogranicnim kucicama. A onda, kada je protutnjao prvi bes slovenacke diplomatije - nadstresnice su ostale na svom mestu. Slovenacka politika nije nikada povukla neki radikalniji potez, iako je bilo nekoliko ideja; poznat je, recimo, predlog Zmaga Jelincica da se sporni medjunarodni granicni prelazi (poput Secovlja) proglase lokalnim (malogranicnim) sto bi stranim truristima (koji u Hrvatsku stizu preko Slovenije) prakticno onemogucilo da na Jadran putuju kolima.

Zbog svega toga je permanentno otvoren problem oko definisanja granice. U sustini, najproblematicnija je razlika (velika par stotina metara) izmedju hrvatske i slovenacke ideje o zadnjoj granicnoj tacki na obali. Hrvatska strana tvrdi da je granicna crta izmedju Slovenije i Hrvatske uvek bila na reci Dragonji i to na njenom gornjem, severnom toku, koji je tokom pedeset godina Druge Jugoslavije menjan i preusmeren juznije, u tzv. "kanal Sv. Odorika". Slovenacka vlada se takvoj argumentaciji protivi i tvrdi da je granicna crta izmedju republika uvek bila na "kanalu Sv. Odorika", odnosno cak desetak metara nize, i kao dokaz prilaze karte sa ucrtanim katastarskim mapama opstine Piran, koje datiraju jos iz vremena kada je Piran pripadao Italiji. Spor se mozda cini apsurdnim, ali je za obe drzave vazan, jer bi Slovenija, ukoliko prevagne njena argumentacija, dobila gotovo dva puta vecu povrsinu teritorijalnog mora. Iako Slovenija ni na taj nacin ne bi dobila ono sto je slovenackom parlamentu najvaznije - izlaz u medjunarodne vode.

Krajnja, za Ljubljanu zeljena tacka nekadasnjeg jugoslovenskog obalnog mora nalazi se 18,5 kilometara zapadno od linije koja spaja spoljne obale hrvatskih ostrva. Pored toga, Jadran deli i pojas teritorijalnog, odnosno otvorenog mora, kome, sa slovenacke strane, pripada jos i spoljni pojas nekadasnjeg jugoslovenskog, a danas hrvatskog mora. U tom delu, doduse, Hrvatska podnosi "bezopasan prolazak stranih brodova kroz njeno teritorijalno more", sto znaci da slovenacki brodovi u tim vodama smeju nesmetano da plove, ali ne i da pecaju. Termin "bezopasan" podrazumeva plovidbu koja ne ugrozava red, mir i bezbednost obalne drzave. U praksi bi Hrvatska imala pravo da u svojim vodama, ukoliko zatekne stranu ladju koja stoji ili plovi prema njenom obalnom moru, istu zaustavi, mornare pohapsi ili cak suspenduje pravo plovidbe, ukoliko oceni da ona ugrozava bezbednost Republike Hrvatske. Ako bi ostalo onako kako zeli hrvatska diplomatija, na taj nacin bi u tom delu mora hrvatska strana mogla slobodno da pretrazuje i zaustavlja slovenacke brodove (recimo, zbog zanimljivog vojnog materijala), dok bi u slucaju zategnutih odnosa sa Ljubljanom, Zagreb mogao da suspenduje slovenacko pravo na prolaz do otvorenog mora.

Zemlju za more

Situacija na spornoj slovenacko-hrvatskoj granici jeste ne samo konfuzna, vec za slovenacku stranu i prilicno neugodna. Iako Ljubljana u svojoj argumentaciji istice da je Piranskim zalivom oduvek upravljala Slovenija, tri pogranicna sela (Skrilj, Skodelin i Mlini) smestena u 96 hektara sporne teritorije izmedju Hrvatske i Slovenije (dakle u granicama slovenacke katastarske opstine Piran) zive "ni na nebu, ni na zemlji". Po recima zitelja pomenutih sela to je "nicija zemlja", zemlja koju su svi zaboravili. Seljani su proporcionalno nacionalno mesani, a sto se uprave tice zive dosta neobicnim zivotom. Neki, na primer, racune za vodu placaju slovenackoj strani, u tolarima, a elektriku i troskove kanalizacije hrvatskim komunalnim preduzecima, u kunama, dok su njihovi telefoni nekako ravnomerno vezani za slovenacke ili hrvatske telefonske centrale...

Pojedinci su morali da se odreknu slovenackog drzavljanstva kako bi regulisali imovinske odnose, a slovenacka drzava, uprkos pozivanju na "sve merodavne cinjenice da se radi o slovenackoj zemlji", za doticne stanovnike pokazuje manje zanimanja nego Hrvatska. Izmedju ostalog, stanovnici pomenuta tri sela pri prelasku slovenacke granice tretirani su kao strani gradjani sto znaci da ne smeju da "uvoze" namirnice za prodaju na slovenackim pijacama, od cega je u bivsoj drzavi vecina mestana zivela. Uz to, vecina vozila nosi hrvatske tablice a sela redovno obilaze i hrvatski policajci, dok od slovenackih nema "ni duha ni sluha".

Uprkos tome slovenacka diplomatija ustrajno ponavlja da se Hrvatska ponasa dvolicno posto pristaje na postovanje principa katastarskih "administrativnih" granica svojih opstina samo tamo gde joj odgovara. Dakle na jugoistoku, ali ne i na severu, gde insistira na cinjenici da "fakticki" poseduje opstine, koje po nacrtima uistinu pripadaju Sloveniji. Slovenacka diplomatija sporne opstine vise ni ne zeli nazad, a snovi o "granici na reci Mirni" nemaju podrsku zvanicne politike; Slovenija zapravo zeli samo sopstveni, potpuno suveren izlaz na more, izlaz koji ne bi doticao hrvatsku "teritoriju" na moru.

Stoga bi poslednji i najnoviji predlog Hrvatske trebalo da smiri strasti na slovenackoj strani, posebno sto je ovoga puta veoma blizak zahtevima Ljubljane. Hrvatska je sada raspolozena da ponudi Sloveniji oko 68 odsto spornog Piranskog zaliva te dve morske milje sirok morski i vazdusni koridor koji bi vodio do medjunarodnih voda u Jadranu. Slovenija bi u koridoru uzivala potpuni suverenitet, sto znaci da hrvatski patrolni brodovi vise ne bi imali pravo da zaustavljaju slovenacke ribarske i druge ladjice. Preko istog koridora bi mogli, bez ogranicenja, da se krecu i slovenacki vojni camci. Hrvatska bi zadrzala suverenitet samo nad dnom, odnosno zemljistem ispod mora, za slucaju da se u tom pojasu kad-tad pronadje nafta ili nesto slicno. Preko tog koridora bi - posto prolazi po sredini hrvatskog teritorijalnog mora - ujedno mogli da manevrisu i hrvatski patrolni camci koji bi kontrolisali hrvatsko-italijansku granicu na Jadranu. Kompromis je pao u vodu posle ocene slovenackih eksperata da hrvatska ne nudi potpunu vlast nad koridorom, nego samo ugovor koji svaka drzava moze jednostrano da raskine.

Posle loseg iskustva sa medjunarodnim ugovorima (italijansko jednostrano opovrgavanje dela Osimskih sporazuma) nije neobicno da im Ljubljana bas mnogo ne veruje. Izgleda da je u slovenackoj politickoj eliti, uprkos slatkorecivosti hrvatskih kolega, sazrelo misljenje da je i najlosija granica bolja i od najboljeg medjunarodnog ugovora. Uostalom, nije li jos Lenjin rekao da su "ugovori kao keksi - lako se lome" ?

Igor Mekina (AIM Ljubljana)