ISPOVESTI ISPOD RUSEVINA

Svakodnevno se povecava broj stanovnika Kosova koji su pred oruzanim sukobima, granatiranjima njihovih sela i kuca i opste nesigurnosti resili da napuste svoje domove i utociste pronadju u za njih sigurnije krajeve. Vec se barata cifrom od preko 50 hiljada civilnog albanskog stanovnistva, medju kojima najvise zena, dece i starih osoba cirkulise u reginu samog Kosova, dok je blizu 20 hiljada odlucilo da se skloni u susednu Albaniju, Crnu Goru, pa cak i u Bosnu. Zvanicne cifre o broju razmestenih lica ipak se ne mogu uzeti kao najrelevantnije i zbog cinjenice da dobar broj njih poseduje nekretnine i stambene prostore u Crnoj Gori i drugim sredinama ili se pak smestio kod rodjaka, te se i ne prijavljuju kao izbeglice. Nadaju se da ce se uskoro vratiti(?!)...

Veliki broj izbeglica potice upravo iz djakovickih sela u pogranicnom pojasu sa Albanijom (Morina, Ponosevac, Molic, Junik), mada je poslednjih dana, sve veci broj onih iz decanskih sela (Huljaj, Voksi, Pobrdje, Locani, Drenoc, Slup...). Sirenjem oruzanih okrsaja oko opstine Stimlje i incidenata u regionu Suve Reke, raste i broj onih koji su resili da napuste svoja ognjista i, kako navode brojni izvestaji, noci provode u okolnim sumama. Izbegli civili su vec svuda po Kosovu, uglavnom stacionirani u vecim gradskim centrima. Stigli su i do Pristine i to sa brojnim clanovima porodice. Mnogi od njih nisu raspolozeni za razgovor. Slucajno poznanstvo sa 70-godisnjim Seljmanom Djokajem iz Decana i saznanje da je iz ovog skoro razrusenog gradica u zapadnom delu Kosova prebegao sa 22 clana uze porodice zaustavlja vreme. "Ovo je drugi rat u mom zivotu", kaze starac, pravdajuci se da je svoj rodni grad napustio tek kada su mu "kula" (ostavljena u nasledstvo) i novosagradjena kuca, kaze on, sravnjeni sa zemljom i kada je pretila opasnost da pogine citava njegova porodica. "Prijatelji, obratio se nekolicini za stolom, jedva smo se izvukli zivi iz tih rusevina i nakon 12 dana putovanja uz mnogo prepreka i nedaca stigli smo u Pristinu i smestili se u 60 kvadratnih metara. Celog zivota cuvao sam stoku na vrletima Prokletija, i sretao vukove, medvede i razne druge zivotinje, i nisam znao da je covek najveca zver na ovoj kugli zemaljskoj", kaze stari Seljman. Pitanje sta se tamo uistinu desilo i kako je sve pocelo ostalo je bez konkretnog odgovora. "Tesko je to opisati", rekao je kratko. "Mogu da shvatim da ubijas protivnika na ratnom bojistu, ali u zene i decu da se puca, to je nepojmljivo"...

U secanju Decane, gradic u kojem je zivelo preko sedam hiljada stanovnika, i Srba i Albanaca. Danas ga vise ne posecuju turisti. On je postao centar paznje zapadnih diplomata i to sve zbog velikih razaranja i zrtava usled oruzanih konflikata izmedju srpske policije i pripadnika OVK. Po albanskim izvorima samo tokom protekle nedelje zivote je u ovom gradu i okolnom selima izgubilo 58 identifikovanih osoba, uglavnom civila, a ranjeno na stotine osoba. Vise od 80 odsto kuca je pretvoreno je u rusevine ili se u njima ne moze stanovati bez sanacije.

"Prvo je poceo napad na selo Prelep, a 26. maja i napad na Decane", prezivaljava ponovo svoj put od Decana do Pristine, 25-godisnja devojka M.B. "Gotovo sve porodice sakrile su se u podrumima u ocekivanju da se situacija smiri. Medjutim, kraj se nije nazirao. Prvo je granatirana dzamija i kuca u blizini. Ljudi su poceli da izlaze iz kuca i u panici da beze. I moja 21 -clana porodica dala se u beg. Deca (od godinu dana do 15 godina starosti) su bila uzasnita i zedna. Vukli smo ih kroz blatnjave ulice. Tek 6. juna stigli smo u Pristinu traktorima", kaze ona. Brine se za stare roditelje koji su ostali zbog stoke. Kako se ova mnogoclana porodica probijala dve nedelje da bi stigla na odrediste, glasilo je pitanje. "Prvu noc proveli smo u jednim selu u blizini Decana gde se jos nije pucalo. U podrumu te kuce bilo je vec oko 150 osoba, svi iz Decana. Tamo su nas nahranili. Sutradan smo krenuli ka drugom selu i tamo kod dobrih domacina proveli tri noci. Culo se granatiranje Decana i njemu obliznjih sela. Pec je bila sledeca destinacija. Mira nigde, kao ni sna"...prica ova mlada devojka.

Pristina je postala utociste i za decanskog glumca Avdulaha R. Dozivljeno opisuje kroz sopstvenu prizmu: "Kada smo svojevremeno snimali film o oruzanoj akciji, odbijao sam da pateticno glumim i zamerao reditelju da suvise dramatizuje neke scene. Tada nisam bio siguran da covekova masta moze da prevazidje scene iz Hickokovih filmova. U decanskoj tragediji sam se uverio da moj reditelj nije nista narocito trazio od nas u odnosu na ono sto sam video u policijskim akcijama nad mojim mestanima. Najteze je bilo kada je samo za jedno popodne na desetak kuca u mojoj ulici palo 150 granata i kada su poginule moje komsije u svojim kucama Nedzat Iberudjaj (18) i Hadzi Cacaj (22) i kada smo ceo dan cekali da prestane granatiranje da bi smo sahranili ova dva mladica. Prvim mrakom, uspeli smo da iskopamo jednu raku i tela oba mladica sahranimo. To ce ostati urezano u mom pamcenju, posebno osecaj da si zeleo da pomognes, a bio si nemocan. Nisam zlopamtilo, ali znam da cu svojoj deci ostaviti u amanet da i oni prenesu svojim potomcima da sa "neljudima" vise nema zivota", kaze vidno razocaran ovaj kosovski umetnik.

Z.S. 30-disnja nastavnica iz Decana kaze: "Sve sam mogla i da im oprostim, jer je ljudski prastati, ali kada mi "ubise" skolu sa preko 250 granata to necu moci da oprostim. Misle valjda da nas vrate u srednji vek, ali zaboravljaju da istorija ne moze da se vrati nazad. Mi Albanci smo preskocili hiljadugodisnje duboku i stogodisnju siroku "Modru reku" hercegovackog pesnika Maka Dizdara. Znanje i obrazovanje nije i ne moze biti privilegija samo jednih, ono je za sve podjednako."

Price o stradanjima ali i pretnjama da nista nece biti i zaboravljeno cuju se na svakom koraku. Izbegli Albanci ne zele da pricaju kako su se smestili i kako prezivaljavaju svoje dane u novoj sredini. Opisuju sta su izgubili, okrecu telefonske brojeve, pokusavaju da stupe u kontakt sa onima koji su ostali. Osluskuju glasine, slusaju radio emisije, prepricavaju ih i komentarisu, osudjuju vlasti u Beogradu. Cak i ne vole da ih bilo ko naziva izbeglicama. Nadaju se da ce se uskoro vratiti svojim "kucama", a onda, odlucni su nasi sagovornici "izgardice opet svoje domove - iz temelja". Na primedbu da je Vlada Srbije obecala pomoc u saniranju razrusenih objekata, odgovor je jednoglasan: "Nikada i nista od nje, pa makar ziveli i u kolibama"...

AIM Pristina Sadri HADRDjONAJ