RAT TEK POCINJE

Vlast i mediji

Koordinirani udar jugoslovenske i srpske vlade na nezavisne medije pretvara se u dugotrajnu ofanzivu. Nadlezni ministri ponovo se bave svojim omiljenim poslom: otkrivanjem neprijatelja i demaskiranjem domacih izdajnika

AIM, BEOGRAD, 13. 6. 1998.

Aleksandar Vucic, mladjahni radikal i ministar informisanja Srbije, proslog utorka je u TV Dnevniku drzavne televizije demonstrirao neprijateljsko delovanje CNN i, istovremeno, sopstveno snalazenje na Internetu. Sliku zapaljene kuce na veb sajtu CNN autoritativno je protumacio kao "dim, koji je mogao bilo ko da podmetne" i to - u srpsku kucu. Etnicku pripadnost gradjevine dokazao je time sto "kuca nije ogradjena zidom, dakle nije siptarska".

Goran Matic, savezni ministar informisanja, reagovao je odmah sutradan. Ne dozvoljavajuci da ga nadmasi mladji i hijerarhijski nizi kolega, proslavio se izjavom da su "strane diplomate presle 450 km na Kosovu i Metohiji i videli su da se na najvecem delu teritorije zivi sasvim normalno. Deca se igraju, kupaju u potocima, ljudi se bave poljoprivrednim radovima, a mladi sede u kaficima". Tu idilicnu sliku, u kojoj nije bilo mesta cak ni za poginule srpske policajce, istakao je na konferenciji za novinare uprilicenoj povodom zakljucivanja konkursa za dodelu radio i televizijskih frekvencija. Na pomenutom konkursu samo su dve od cetrdesetak radio i tv-stanica udruzenih u Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija (ANEM) dobile odobrenje za rad, dok su sin i cerka predsednika SRJ mirno nastavili da se bave svojim radio-televizijskim i ostalim biznisima. Razlog bi, mozda, valjalo potraziti u ministrovoj oceni da u Jugoslaviji "postoje mediji koji su produzena ruka nekih politickih interesa iz inostranstva i oni rade u skladu sa interesima koje njihove gazde zastupaju", tj. "prizivaju vojnu intervenciju NATO pakta, krivo prikazuju odredjene procese u nasoj zemlji, iskljucivo zive od finansijske pomoci iz inostranstva..."

Savezni ministar, medjutim, nije identifikovao "placenicke" domace medije. Kao ni njegov mladji kolega Aleksandar Vucic, ni Goran Matic nije nasao za shodno da objasni sta drzava cini protiv inostranih i domacih medijskih neprijatelja, zasto ne koristi iste mogucnosti plasiranja informacija koje koriste CNN ili kosovski dnevnik "Koha ditore", na primer. Aleksandar Vucic nije cak ni pomenuo sudbinu veb sajta vlade Srbije, koji je njegova prethodnica, ministarka Radmila Melentijevic, sa velikom pompom otvorila posredstvom provajdera - iz Grcke.

STANJE STVARI

Nezavisno od pomenutih politickih ocena, slucajni prolaznik kroz SR Jugoslaviju mogao bi lako da poveruje u medijski raj na zemlji - ili bar na jednom brdovitom delu Balkana

• prebrojavajuci naslove novina, radio i televizijske programe. Samo u Beogradu, na primer, izlazi 14 dnevnika; ako je suditi po razvoju situacije u poslednje dve-tri godine oni pokazuju trend rasta a ne smanjivanja. Broj specijalizovanih listova nije manji, a lokalna glasila - bez obzira na ogranicen tiraz i uticaj - usp evaju da se odrze.

Lokalni mediji prerasli su granice lokalnog problema posto je Milosevicev rezim u prolece 1997. bio prinudjen da prizna izbornu kradju i prepusti lokalnu vlast u cetrdesetak srbijanskih gradova. Slobodan Milosevic se u medjuvremenu iz fotelje predsednika Srbije premestio u Beli dvor, rezidenciju predsednika savezne drzave. Do tada beznacajno, protokolarno radno mesto Zorana Lilica, bivseg manekena, odjednom postaje vazno. Sto se medija tice, uz sve one koji su oduvek drzani u drzavnoj "informativnoj mrezi", od jednom se pojavio veliki broj glasila koja se vise nisu zadovoljavale samo stampanjem ili reemitovanjem "udarnih vesti" Radio-televizije Srbije i Tanjuga, odnosno originalnih emisija komsijskih pozdrava i zelja slusalaca. Potom se, predvodjen vise no agilnom beogradskom radio stanicom B92, pojavio ANEM. A onda Kosovo kao predvidljiv, i "otpadanje" Crne Gore kao neocekivan problem.

"Disciplinovanje" je pocelo sa izvesnim zakasnjenjem, kada su svi pomenuti problemi postali akutni. I, treba dodati, pocelo je u maniru tipicnom za Slobodana Milosevica: sto se medija tice, njihova upotreba je po pravilu sluzbe prvenstveno - unutrasnja. To znaci da nije vazno sta svet misli, govori ili planira u vezi sa Jugoslavijomi dogadjajima u njoj, vec sta njena javnost "dobija" kao informaciju od nadleznih informativnih organa. Ukljucujuci se u svetsku informativnu mrezu, lokalni mediji su narusili jedan od osnovnih temelja Miloseviceve vlasti. Vec pomenuti savezni ministar za informisanje Goran Matic jasno je i nedvosmisleno zapretio da ce cela zemlja vec u julu ove godine gledati takozvanu Radio-televiziju Jugoslavije (RTJ).

OTIMANJE I DRZANJE

Rec je o tv programu koji se vec nekoliko nedelja emituje na drugom kanalu drzavne televizije, a kojim rukovode dvojica Ristica, Ljubisa i Jovan, obojica visoko rangirani u hijerarhiji Jugoslovenske levice (JUL). Mada je Crna Gora odbila da emituje program RTJ, jer o tom "jugoslovenskom" projektu nije bila obavestena niti konsultovana sve dok emitovanje nije pocelo (kao ni posle toga), savezni ministar za informisanje izricit je u tvrdnji da je "vlasnik RTJ savezna vlada i to je precizno definisano. Odavno se zalazemo da u okviru SR Jugoslavije zazivi jednistven medijski prostor". To sto jedno od "dva oka u glavi" - kako je odnos Crne Gore i Srbije u jugoslovenskoj federaciji definisao Slobodan Milosevic - ne ucestvuje u programu, ne gleda RTJ, nema uticaja na uredjivanje, nema pojma ko je, kada i kako odlucio da "ujedini" medijski prostor Jugoslavije, nema veze i - nije od znacaja.

Ambicije "objedinjavanja" i "zazivljavanja" medijskog prostora Jugoslavije nisu stale na - uglavom dosadnom, prozirno propagandnom i neprijatno amaterskom, "eksperimentalnom" programu RTJ koji nastoji da publiku privuce prenosima sportskih, "patriotskih" i "jugonostalgicarskih" dogadjaja - vec i najavama daljih akcija. Savezna vlada - kojoj je pre dve nedelje na celu osvanuo Momir Bulatovic, bivsi predsednik Crne Gore i dvostruki gubitnik na (predsednickim i parlamentarnim) izborima - stavlja sapu i na Radio Jugoslaviju. Nikola Ivanovic, direktor Radio Jugoslavije, vesti o predstojecem "pripajanju" takozvanoj RTJ za "Nasu borbu" komentarise jasno: "To mogu da urade samo politicki dundjeri, intelektualni evnusi potpomognuti karijeristima i novinarima kojima je bitno da budu podanici..." Sezdeset godina gradjena tradicija nacionalnog radija srusena je, opet, preko noci: nasilnici "novinarstvo nisu shvatili kao najfinije tkanje politike, nego su afirmisali novinarske kabadahije bez moralnog kredibiliteta".

To je sasvim u skladu sa manirima Miloseviceve vlasti: svoj pohod ka vrhu on je pre deset godina i poceo "rekonstrukcijom" neposlusnih redakcija koju su obavljali njegovi partijski (u ono vreme komunisticki) jurisnici, podsticani drekom iz gerontoloskog centra Srpske akademije nauka i umetnosti, te nacionalnim vapajima iz Udruzenja knjizevnika (i fariseja) Srbije, sustinski podrzani cutanjem vecine novinara koji su pristajali na "cast i duznost" drustveno-politickih radnika u informisanju. Ili, kako to objasnjava jedan urednik u "nevaznoj" (dakle, ne u Informativno-politickoj redakciji RTS): "Socijalisticke cistke obavljene od marta 1991. godine u prvi plan su gurale, gurale i izgurale ljude kojima je, bar podsvesno, jasno da ne ispunjavaju ni elementarne kriterijume profesije. Svako od njih sedi u bezvazdusnom prostoru, nad provalijom sopstvene nesposobnosti". Sto za "drzavni" posao nije smetnja, ako strah prihvate kao osnovni dokaz postojanja.

KABADAHIJE I DEMOKRATORI

Ondasnji nacionalni konsenzus Milosevic je danas zamenio saglasnoscu "partnera" na politickoj sceni. Srpski pokret obnove rastace se u nastojanjima Vuka Draskovica da istovremeno bude opozicija, vlast, cetnik, monarhista, demokrata, utamanjivac gradjanske opozicije, lider i najbolji kandidat za ulogu koju sada -svom snagom i sa neskrivenim zadovoljstvom - igra njegov kum Vojislav Seselj i Seseljev klon, ministar Aleksandar Vucic ("Nema sta Vucic da misli", izjavio je Vojislav Seselj na prvo novinarsko pitanje upuceno novoimenovanom ministru za informisanje). Kao u tom pogledu mnogo ljigavija kopija Milosevica, Vuk Draskovic se grcevito drzi za "svoju" televiziju, beogradski Studio B sa kojeg je prethodno najurio - istom brzinom s kojom je njihov povratak marta 1997. pozdravio - ekipu vodecih novinara nekadasnje Nezavisne televizije.

Nezavisni mediji u Jugoslaviji - koliko god bili ograniceni, slabo cujni i malo citani - zaista predstavljaju ozbiljnu smetnju vlastima koje radi sebe promovisu opstu ugrozenost, svetske antisrpske zavere, privredne uspehe, visestruko uspesne antiteroristicke akcije, zestoku borbu protiv kriminala, napredak u svakom pogledu i uprkos celom svetu... I, takodje, zele bilo kakvu legitimaciju demokraticnosti. Otuda je borba protiv lokalnih inicijativa mnogo vise nego lokalna, mala stvar. Zestoka tuca drzave da po novo uspostavi kontrolu nad medijima u SR Jugoslaviji postala je javna, sasvim neskrivena i potpuno razgolicena: optimisti ce iz te cinjenice izvuci ohrabrujuce zakljucke o znacaju "slobodnih medija". Na uverenja skeptika, obrni-okreni, u tom smislu malo sta moze da utice. Ostaje ono sto je, odavno - pre vise od jednog veka, bivsi urednik "Rajnskih novina", nazvao "prljavom praksom": uporna borba onih ciji je posao obavestavanje javnosti o svemu sto javnosti moze da bude vazno - protiv davljenja i drzavnim (a ne javnim) interesom kontrolisane "kolicine slobode informisanja".

Danas, kontrola "velikih" medija vise nije dovoljna za odrzavanje cak ni jugoslovenske ili, uze, srpske javnosti u blazenom idiotizmu. S druge strane, prozirnost igre jugoslovenskih i srpskih vlasti zdrav razum (stogod to znacilo ili podrazumevalo) ostavlja u nedoumici oko pritanja ko je tu blesav: vlast ili "korisnici informacija"? Cak i oni mediji koji su "dobili" frekvencije pocasceni su cenom zakupa od oko 30.000 maraka mesecno - naknadno je Momir Bulatovic cenu prepolovio, no to i dalje znaci da lokalna radio ili tv stanica drzavi treba da plati vise od 150.000 maraka godisnje - a vecina ostalih dobila je obavestenje kako njihov zahtev nije resen zbog nepotpunosti prilozene dokumentacije. Spisak potrebnih dokumenata je, medjutim, promenljiv: ako kandidat ima gradjevinsku dozvolu, naknadno mu se trazi ugovor sa izvodjacem radova; ako ima predajnik, treba mu potvrda o vlasnistvu, katastarska ili vec neka treca potvrda, i tako u krug.

ANEM vec danima saopstava da ce sve clanice - i legalne i "ilegalne" - nastaviti sa emitovanjem programa, jer ne pristaju na preteci medijski mrak. S druge strane, direktor drzavne Radio televizije Srbije, Dragoljub Milanovic, naredio je otpustanje svih saradnika - u proslu sredu spisak je obuhvatao 90 imena - koji su, u nemogucnosti da drukcije naplate svoje honorare, podneli tuzbe sudu. Tako, najzad, stvar dospeva na pravi nivo: od 1992/93. godine 1200 otpustenih urednika, novinara i saradnika zbog profesionalnog ("nepatriotskog") neslaganja sa politikom RTS, dospelo se do otpustanja zbog zahteva da se rad ("patriotizam") - plati.

Aleksandar Djiric (AIM)