KONTROLA TERITORIJA - ALIBI ZA ORUZANE OKRSAJE!?

Posle visednevne srpske vojno-policijske ofanzivne operacije zapocete 29. maja oruzani sukobi na Kosovu dobili su sva obelezja ratnih konfrontacija. Najminimalnije procene, koje se oslanjaju na srpske izvore, govore da je srpska strana u ovoj operaciji angazovala oko 10 hiljada ljudi. Pre vojno-policijske koncentracije za nedavnu operaciju, strane procene su bile da je Beograd na Kosovu angazovao oko 30 hiljada ljudi. Medjutim, ako se ovom broju doda i, kako tvrdi albanska stampa, preko 10 hiljada mobilisanih kosovskih Srba, to bi otprilike bila najrealnija procena o broju srpskih snaga na Kosovu. Manje sigurne su procene o broju pripadnika albanskog naoruzanog pokreta u zapadnim delovima Kosova. Uz svu opreznost, mozda bi se mogla prihvatiti kao najpribliznija procena o 20 do 30 hiljada albanskih ustanika.

U dejstvima protiv albanskih ustanika srpske oruzane snage pocele su od kraja februara ove godine da koriste i helikoptere. U poslednje vreme albanski izvori govore o sve cescoj upotrebi nekog oruzja koje bi moglo da bude slicno ili identicno takozvanom bacacu plamena. Sa ukljucivanjem borbenih letilica kompletirana je upotreba svih vrsta poznatih oruzja za vodjenje klasicnih ratnih dejstava.

Za ocenjivanje razmera i ozbiljnosti oruzanih sukoba na Kosovu od bitnog znacaja je cinjenica sto su u borbenim operacijama direktno ukljucene i jedinice jugoslovenske vojske. Gotovo svako moze da vidi pokrete vojnih jedinica po celom Kosovu, zatim vojne helikoptere i avione u raznim misijama. Albanski izvori gotovo svakodnevno potvrdjuju njeno neposredno ucesce u borbenim dejstvima. Ukazuju i na boju uniformi i oruzja, ali i na vrste upotrebljenih oruzja kao sto su teski tenkovi, topovi najveceg kalibra, visecevni bacaci raketa. Pri tome, takodje se podvlaci da ova oruzja nisu upotrebljena za zaustavljanje ilegalnih prelaza granice, nego u operacijama proterivanja albanskog stanovnistva odredjenih regiona iz svojih domova i naselja, odnosno u sprovodjenju politike etnickog ciscenja.

Srpska strana osporava tvrdjenja o ucescu vojske u borbenim dejstvima. Takodje, odbacuje optuzbe za prakticno sprovodjenje politike etnickog ciscenja. U tom pravcu je usmerena politicko-propagandna retorika. Ona ide dotle, da se cak negira i cinjenica postojanja izbeglica u severnoj Albaniji, kao sto je potencirano i poslednjim saopstenjem Generalstaba Vojske Jugoslavije. No, i pod njenim uticajem cak bi moglo da se postavi i pitanje da li bi vecina Srba mogli mirne savesti da poveruje da u Albaniji nema izbeglica sa Kosova i, zatim, da Srbi i Albanci u Decanu zive sasvim normalno, da su sami Albanci srusili i spalili do temelja bar polovinu tog gradica, da su se bezskrupulozno obracunali sa svojim sunarodnicima izvrsavajuci preko 30 smrtnih kazni i da je policija stitila sve gradjane od navodnih terorista. Uz ovo poslednje, albanski izvori tvrde da tih nekoliko stotina Albanaca koji se navodno nalaze pod zastitom policijskih snaga nisu nista drugo nego taoci koji se drze u cilju ucene ili pretnje u uslovima koji mogu da nastanu u daljem toku sukoba.

Uprkos zvanicnih srpskih tvrdnji da su ostvareni svi ciljevi nedavne visednevne ofanzive, zatim zvanicnog predstavljanja situacije na tim prostorima kao normalne i ocene sa najviseg mesta u Beogradu da je uspostavljena puna kontrola granice sa Albanijom, sukobi koji su se odvijali i nastavljaju se i sada u tom regionu, a ovih dana dovode se nova pojacanja, pokazuju da je tamosnja situacija ipak bitno drugacija. Pre svega, kada se vode gotovo neprekidni oruzani sukobi, kao sto je slucaj sa regionom Decane-Djakovica, ne moze se govoriti o normalnom zivotu, a jos manje o nekom suzivotu izmedju Srba i Albanaca. Uostalom, pored talaca koji su u izolaciji i ponekog ko nije mogao da napusti svoj dom, u Decanu gotovo da nema Albanaca. Pre najnovijeg sukoba bilo ih je oko 10 hiljada. Osim toga, u nekim selima oko tog opstinskog centra, bez obzira na stepen srusenosti, nema zivota. Za samo dan-dva, decanska sela postala su avetinjska naselja.

Nastavljanje oruzanih sukoba uz granicni pojas od Decana do Djakovice i sistematsko granatiranje tog regiona predstavljaju najrecitiji dokaz da bar kada je rec o granicnom pojasu nije ostvaren cilj vojno-policijske operacije. S druge strane, informacije iz lokalnih albanskih listova ostavljaju utisak kako stanje mozda nije jednako u svim delovima granice. Za razliku od pogranicnog pojasa iznad Decana, gde situacija nije bas jasna u smislu kontrole terena, pogranicni pojas kod Djakovice izgleda da nije pod potpunom kontrolom srpskih oruzanih snaga. Upadljiva je razlika i u pogledu pomeranja stanovnistva. Naime, zene, deca i drugi nemocni stanovnici iz pogranicnog regiona Djakovice koji se zove Reka e Keqe nisu otisli za Albaniju nego, uglavnom su evakuisani u Djakovici ili u dubinu kosovske teritorije. S druge strane, najveci broj izbeglica koji su kao izbeglice otisli za Albaniju poticu uglavnom iz opustosenih decanskih sela i samog razrusenog Decana.

Ako je stanje priblizno takvo, moze se zakljuciti da poslednji srpski pokusaji etnickog ciscenja tog regiona nisu u potpunosti uspeli. Istina, mnoga sela su srusena, a ljudi proterani ili napustili svoje domove. Ali, pomeranja stanovnistva i dalje su uglavnom lokalna (radi se o takozvanim unutrasnjim pomeranjima stanovnistva u relativno bezbednija mesta) i, po svemu sudeci, uprkos ratnim uslovima, dosta organizovana i kontrolisana. Takodje, ne bi se moglo sa sigurnoscu tvrditi da su srpske vlasti uspele da uspostave hermeticki zatvorenu tampon zonu uz granicu. Uprkos odlaska zena i dece i teskih ostecenja i rusenja (sest sela je potpuno prazno od 40 u ovoj opstini), musko stanovnistvo je uglavnom ostalo na terenu. Takodje, vracaju se svi koji su ispratili nemocno stanovnistvo do prihvatnih centara u severnoj Albaniji. To je postalo pravilo ponasanja Albanaca na podrucjima koja su pod kontrolom albanskog naoruzanog pokreta.

O velicini ovih podrucja daju se razlicite procene. Albanci govore o oslobodjenim teritorijama, a Srbi o teritorijama pod kontrolom albanskih terorista. I ako preskocimo ovu vrstu albansko-srpskog spora, u sadasnjim i, uopste u kosovskim uslovima, tesko je definisati precizno koliko i koje su teritorije pod kontrolom albanskog oruzanog pokreta, odnosno koje nisu pod jurisdikcijom, odnosno kontrolom srpskih vlasti. Albanci koji sacinjavaju preko 90 odsto kosovskog stanovnistva ne samo sto ne priznaju legitimnost srpske vladavine na Kosovu, nego je u razlicitim oblicima osporavaju. Zbog toga na Kosovu ne moze biti reci o vladavini i vlasti u politickom smislu, nego samo u svojevrsnom prinudnom i administrativnom, koje se granici sa pukim fizickim nasiljem. To znaci da Beograd moze efektivno da vrsi svoju vlast iskljucivo ako obezbedi neposredno prisustvo fizicke sile (policija, vojska). Iz tog ugla kao slobodne teritorije mogu se oznaciti sve one u kojima srpska vlast ne moze da obezbedi neposredno prisustvo. Ovo tumacenje je prilicno siroko, ali ne treba ga u potpunosti odbaciti. Pre sadasnjih oruzanih sukoba, na Kosovu je godinama bilo takozvanih nicijih teritorija koje su za lokalne Albance bile prikrivene slobodne teritorije. Takvih nicijih teritorija ima i sada. One se nalaze u nekoj vrsti sendvica koje "ne dira" ni jedna ni druga strana. Ima i takvih koje nastavljaju da zive nekim svojim lokalnim zivotom, u nekoj vrsti dvovlasca, pri cemu nijedna strana ne pokusava da uspostavi iskljucivo svoju vlast. Takodje, postoje teritorije koje nisu pod jurisdikcijom srpskih vlasti i koje Albanci smatraju slobodnim u opstinama gde jos nije doslo do oruzanih sukoba. Najzad, postoje teritorije koje su pod neposrednom, fizickom kontrolom albanskog ustanickog pokreta. Mozda samo u poslednja dva slucaja moze se govoriti o teritorijama koje nisu uopste pod srpskom jurisdikcijom ili u kojima Beograd ne moze efektivno da vrsi svoju vlast. Obicno se smatra da ti prostori predstavljaju izmedju 20 i 30 odsto kosovske teritorije. Kod gornje specifikacije svakako treba imati u vidu da je izvrsena iskljucivo na osnovu stanja u zapadnom i uglavnom centralnom delu Kosova i da ona ne vazi za gradske centre, koji su i dalje pod kontrolom srpskih vlasti, odnosno u nekoj vrsti vojno-policijske opsade.

Za odrzavanje kontrole nad gradskim centrima koji se smatraju cvrstim uporistima za zauzdavanje ustanka, pa i za njegovo eventualno marginalizovanje i gasenje, od kljucnog znacaja je kontrola glavnih komunikacija. Srpske, odnosno jugoslovenske snage, vec nekoliko nedelja suocavaju se sa teskocama u snabdevanju, popunjavanju i razmestaju svojih snaga u zapadnim delovima Kosova, upravo zbog teskoca ili nemogucnosti kretanja glavnim komunikacijama. To se primecuje i ovih dana kada Beograd dovlaci nova velika vojna pojacanja i pokusava da izvrsi nove koncentracije u zapadnim delovima Kosova. Nova pojacanja dovlace se zeleznickim i drumskim saobracajem. Ali, relativno slobodno samo do Pristine i eventualno vozom do Urosevca. Sva pojacanja dalje prolaze ili moraju da prolaze gotovo iskljucivo jugozapadnom magistralom Pristina-Prizren i dalje prema Djakovici i Decanu. Mada nesigurna, ona je u ovom trenutku jedina znacajna saobracajnica koja povezuje ostale delove Kosova sa zapadnim Kosovom. Zeljeznicki saobracaj u tom pravcu u vojne svrhe ne koristi se vec vise nedelja. Otprilike u isto vreme blokirani su i putni pravci Pristina-Pec i Mitrovica-Pec. Putni pravci za Pec preko Rozaja i Cakora, kao i putni pravac iz Crne Gore preko Koznjera za Decane ili su nesigurni, odnosno lako se mogu onesposobiti za saobracaj ili su nepogodni za ozbiljnije ratne napore. Istovremeno, srpske oruzane snage imaju velkih teskoca i u odrzavanju i koriscenju jedine magistralne komunikacije unutar zapadnog Kosova koja preko Decana povezuje Pec i Djakovicu. Ona je jedina, odnosno najbliza drumska veza izmedju severnih i zapadnih delova Kosova, odnosno izmedju Srbije i tih delova Kosova.

Sve u svemu, moglo bi se reci da teritorija Kosova sve vise lici na takozvani "svajcarski sir", kako u pogledu kontrolisanja odredjenih teritorija od strane OVK, a posebno u pogledu stvaranja citavih "spaljenih zona" usled ratnih dejstava, sto samo jos vise potvrdjuje sav uzas ovog konflikta.

AIM Pristina Fehim Rexhepi