Peta zrtva procesa protiv ôcetvoriceö

Deset godina posle "procesa protiv cetvorice" u Ljubljani nekadasnji osuDjenici su proglaseni za nevine a jedan od onih koji su ucestvovali u njihovom suDjenju - bez suDjenja je osuDjen na dozivotan gubitak svojih graDjanskih i socialnih prava.

Ljubljana,10.6.1998

U Ljubljani je protekle nedelje na neobican nacin proslavljena deseta godisnjica hapsenja Janeza Janse i trojice njegovih kolega - zastavnika Ivana Borstnera, novinara Mladine Davida Tasica i odgovornog urednika Mladine Franca Zavrla. Navedeno hapsenje zapamceno je pod skracenicom "proces protiv cetvorice" ili "J.B.T.Z.", prema inicijalima prezimena aktera; podsetimo se - na prolece 1988. godine je u Ljubljani pocelo sudjenje trojici civila i jednom oficiru JNA pred Vojnim sudom, sto je izazvalo masovne demonstracije u Sloveniji i definitivno uticalo na zaostravanje medjunacionalnih strasti i rasplet jugoslovenske krize.

Deset godina kasnije je situacija radikalno drugacija - JNA i one Jugoslavije vise nema, Vrhovni sud Slovenije je pomilovao svu cetvoricu osudjenika posle osamostaljenja, a ceo proces je u kolektivnoj svesti ostao upamcen kao pocetak slovenackog proleca pa i zahteva za samostalnost Slovenije... Stoga je pocetkom juna povodom desetogodisnjice u Ljubljani otvorena izlozba slika iz tog perioda, Mladina je organizovala "zurku"" pod naslovom Deset godina Odbora" (odnosno Otpora) i "Bilo nam je dosta" a u televizijskim studijima su se pojavili zajedno (posle duzeg vremena) cak i bivsi prijatelji a danas nepomirljivi protivnici - Igor Bavcar i Janez Jansa.

Prilikom obelezavanja prethodnih godisnica u javnost su isplivale velike razlike medju pojedinim akterima procesa. Jansa je, na primer, po kratkom postupku marginalizovao ulogu svojih nekadasnjih istomisljenika i prijatelja Igora Bavcara, Spomenke Hribar i mnogih drugih koji su se borili za njegovo oslobadjanje; ujedno je na pijedestal "prvoboraca" ugurao neke nove, u ono vreme potpuno nepoznate i politicki neaktivne osobe - desnicara Sasu Lapa (jednog od fingiranih "strajkaca gladju" posle Jansinog uklanjanja sa mesta ministra vojnog), sebi lojalne novinare i jos neke aktuelne sledbenike...

Zedj za osvetom

Ni to mu nije bilo dosta, pa je u dramaticnom poletu, na konferencijama za stampu, na osnovu dokumenata koje je sa sobom doneo (ali ne i pokazao!), javno predstavio spisak od cetrdesetak imena ljudi iz nekakve tajne "Organizacije" koja je navodno planirala proces protiv cetvorice i njemu licno. Na tim spiskovima sve vrvi od raznoraznih imena, zbrka prava; markirane su individue razlicitih profila, od tadasnjeg predsednika CK SK Slovenije Milana Kucana preko obicnih kriminalistkinja (koje su optuzenima uzele otiske prstiju) do sekretarica koje su u SUP-u prekucavale dokumenta. Nije nista manje zanimljivo ni da su sa spiska, opet zbog politicke potrebe retusera, ispali svi oni nekadasnji udbasi koji su se pravovremeno zaposlili u VOMO (slovenackoj vojnoj tajnoj policiji) i izrekli svoju privrzenost Janezu Jansi.

U trenutku kada je savezna vojska te davne 1988. godine postavila pred senat vojnog suda civile i sudila im na nematernjem jeziku, za vecinu Slovenaca centralni deo procesa nije bilo samo odvajanje vojne od civilne sfere drustva ili zelja da se sudi na slovenackom jeziku, vec logican zakljucak svih takvih zahteva, zahtev za osamostaljenjem. Sporni postupci ondasnje slovenacke sluzbe drzavne bezbednosti i vojnog sudstva (pretres stana bez sudskog naloga, odbijanje angazmana civilnog advokata, itd.) sigurno su zasluzili ostru kritiku i podstakli zedj za promenama. Medjutim, bas u ime odbrane tog krajnjeg cilja homogenizirani mediji nikada nisu objavili drugu stranu price, a ta je da je sudjenje sprovedeno, u principu, u skladu sa tadasnjim zakonima, da je sporni vojni dokument zaista bio otudjen, a paznja nije poklonjena niti dobro istrazenom putu dokumenta - od kasarne iz koje ga je zastavnik Borstner "pozajmio" pa do urednistva Mladine i Tasica, Zavrla i Janse. Ali, uprkos naporima, istina nije ostala stisnuta unutar shematskih interpretacija tadasnjih strana u sukobu. Tacno je da je strogo poverljivi vojni dokument broj 5044-3 zaista predvidjao spornu upotrebu vojske prilikom gusenja eventualnih demonstracija te da Jansa i kolege, koji su pomenuti dokument drzali u svojim fijokama, o njegovoj sustini nisu alarmirali javnost (kako so optuzeni), iako je isto tako tacno da je vojska prema slovu tadasnjih zakona (na stranu mnoge proceduralne greske) zbog kradje spornog dokumenta imala pravo da postupi onako kako je postupila. Umesto traganja za istinom, oko procesa je polako izgradjena citava teorija zavere koju danas ustrajno i ubedjeno promovise jos samo njena najveca zrtva - Janez Jansa.

Cufte i sladoled

Zato nije neobicno da se svedocenja pojedinih penzionisanih oficira koji su 1988. godine u ime JNA vodili citavu akciju razlikuju od Jansine verzije. Prema tim navodima Borstneru dokument nije bio "podmetnut" (kako se branio) vec ga je on zaista samoinicijativno drpio, da bi KOS na dugoprstog zastavnika I.B. posumnajo tek posle dugotrajne analize oko 100 sumnjivih osoba koje su mogle uciniti isto delo. Navodno je i zivot u zatvoru, uprkos vec legendarnim cuftama (izjava tadasnjeg sefa KOS-a povodom tvrdnji slovenackih medija da Jansa strajkuje gladju) bio sasvim drugaciji od onoga cega se Jansa seca u memoarskim "Premikima" (pomaci); Jansa je tako, na primer, sa svojim islednikom u istraznom zatvoru rado pio kafu odnosno caj (i to po sopstvenoj zelji), vodio duge i iscrpne debate o vojnoj doktrini, kompjuterima i politickim problemima, lizao sladoled i jeo tresnje, a priznanje o nacinu na koji su dosli do spornog dokumenta (sto je za sam proces bilo kljucno pitanje), navodno su na kraju otpevali svi odreda, od Janeza Janse, preko Borstnera, Zavrla do Tasica. Poslednji je, tvrde upuceni, priznao David Tasic, koji je bio ubedjen da ce, ukoliko dodje do izdaje (tj. ukoliko neko drugi prizna kako je uistinu bilo) svi prvo posumnjati na njega, zbog njegovog srpskog porekla, pa se stoga drzao svoje price k'o "pijan plota".

Proces protiv cetvorice uzrokovao je kasnije destruktivne posledice u drustvu samo zahvaljujuci medjunacionalnim napetostima (koje su vec bile uocljive u jednopartijskom sistemu bivse Jugoslavije), o cemu svedoce i zakasnela priznanja pojedinih slovenackih pravnika da je i dan danas vojno pravosudje u demokratskim evropskim drzavama kao i u SAD organizovano na razlicite nacine, mada u principu veoma slicno organizaciji vojnih sudova nekadasnje JNA. Neke evropske drzave, na primer, priznaju nadleznost redovnih sudova i za vojne prestupe, dok druge drzave za tu svrhu imaju posebne redovne vojne sudove (kako je to bio slucaj u JNA). Slicno je i sa pravom na izbor advokata: dok neke drzave pustaju civilne advokate u vojne sudove, druge dopustaju optuzenom da izabere unutar ogranicenog broja vojnih advokata ili advokata odrede po sluzbenoj duznosti (npr. u Danskoj ili u SAD), dakle potpuno isto kao sto je radila toliko kritikovana JNA. Uprkos tome je krajem osamdesetih godina vestacki predimenzioniran i neosnovan strah od instituta vojnih sudova izazvao stetne posledice i u sadasnjem aparatu slovenacke vojske. Zato Slovenija nema vanredne vojne sudove, posto ih ustav zabranjuje kako u miru tako i u ratu, a nema ni posebne, redovne vojne sudove. Ustav dopusta samo da se vojni sudovi, kao redovni sudovi, uspostave u slucaju rata, ali do sada nije usvojen jos nijedan propis koji bi to preciznije definisao. Ni u najnovijim izmenama sistema pravosudja nema zakona koji bi odredjivali rad vojnih sudova. Tako je slovenacka vojska zbog trauma iz "procesa protiv cetvorice" kao i nikada izrecenih istina u osamostaljenoj Sloveniji ostala bez sistema vojnih sudova, koji postoje u vecini armija u svetu. Da to nije tako bezazleno ukazuje i upravo obelodanjena kriticna izjava predsednika drzave i vrhovnog komandanta Milana Kucana, koji se nedavno osvrnuo na tek "zadovoljavajuce" stanje u slovenackoj vojsci; njegovo mnenje podrzali su i javni protesti pojedinih slovenackih oficira na racun slovenackog ministra odbrane Krapeza.

Sasvim na kraju valja podsetiti i na otkrice o jos jednoj, do sada nepoznatoj posledici procesa protiv cetvorice. Do sada je u slovenackoj javnosti vladalo uverenje da su pre deset godina vojni sudovi sprovodili represiju nad slovenackim gradjanima (doduse - kamufliranu u pravnu formu), pri cemu je moralni integritet "civilnog drustva" ostao neokaljan. Danas bismo mogli da kazemo da nije bas tako; sa promenom rezima su glavne poluge vlasti u Sloveniji preuzeli upravo celnici Odbora za ljudska prava te zrtve procesa. Onda je ostao jos samo korak do ôvendeteö.

Zrtve

Tako je, recimo, 1995. godine Ministarstvo unutrasnjih poslova Slovenije B.M.-u, penzionisanom visokom sluzbeniku vojnih organa bezbednosti, koji je ucestvovao u procesu protiv "cetvorice", bas zbog toga - i uprkos tome sto za nesto takvo nema nikakvog osnova u zakonu - odbilo molbu za drzavljanstvo.

"Zajedno sa jos nekim osobama i u saradnji sa nadredjenim licima u Beogradu planirao je i kasnije i realizovao proces protiv æcetvoriceÆ i ocenjivao tadasnje dogadjaje u Sloveniji. Poznati dogadjaji iz 1990. i

1. godine jesu, izmedju ostalog, rezultat njegovog delovanja protiv Republike Slovenije. Podnosilac je bio upoznat sa cinjenicom da ce njegova molba za prijem u drzavljanstvo Republike Slovenije biti odbacena, jer bi njegov prijem u drzavljanstvo Republike Slovenije predstavljao opasnost za bezbednost drzave," zakljucio je u obrazlozenju odluke podsekretar slovenackog MUP-a Slavko Debelak. A sve to je ucinjeno na temelju misljenja koga je dostavila vojna obavestajna sluzba. Sef Ministarstva odbrane je u to vreme bio - Janez Jansa.

Odluka i njeno obrazlozenje apsurdne su i zato sto je pomenuti B.M. penzionisan jos 1990. godine. Nikada mu nijedan sud nije dokazao nista od onoga, sto pise u opisu odbijanja iz drzavljanstva. Njegova je jedina krivica sto je postupao po zakonu. Nije nista manje apsurdno ni da su ceo proces, dakle hapsenje trojice od cetvorice i njihovu predaju vojnim organima izveli slovenacki policajci i da je o tome bio obavesten ceo politicki vrh Slovenije, koji je i "rezirao" ceo slucaj. A kasnije nikome od njih nije falila ni dlaka s glave. ak tri parlamentarne komisije, koje su od

1. godine naovamo ceprkale po ô "pozadini procesa", sve do danas nisu otkrile nista dramaticno, da bi se na kraju sve slomilo na jednom obavestajcu JNA koga je ministar vojni izabrao za objekt svoje licne, male osvete. I ne samo to. Kazna koja je snasla B.M. neproporcionalna je u poredjenju sa onim sto su doziveli JBTZ. etvorica je osudjena na kakvom-takvom sudjenju, a branili su ih bar nekakvi advokati, iako dodeljeni po sluzbenoj duznosti. Bili su osudjeni na vremenski ogranicene kazne koje su "izdrzali" u zatvorima otvorenog tipa; pusteni su iz zatvora posto su odsluzili minimalni rok, predvidjen zakonom...

Za razliku od njih, obavestajac B.M. osudjen je bez suda i sudjenja na trajni gubitak drzavljanstva, dakle na kaznu kojom su se nekada sluzili samo najgori totalitaristicki sistemi. Ne samo to, B.M. je time (po zakonu koji je sada u proceduri) uistinu osudjen i na dozivotni gubitak penzije i ostalih socijalnih prava (npr. zdravstvenog osiguranja, itd.)... Uprkos svemu navedenom jedan od najodgovornijih za sudbinu B.M.-a i njemu slicnih, Janez Jansa, nasao je ovih dana za shodno da kritikuje slovenacku drzavu koja se, eto, na desetu godisnjicu nije setila da na primeran nacin obelezi proces, tokom koga je slovenacki narod "prvi put postao svestan da su ljudska prava nesto univerzalno". Nekima, koji su navodno jos pre deset godina bili svesni "univerzalne vrednosti ljudskih prava" danas je, na zalost, za aktuelna krsenja ljudskih prava drugih - sasvim svejedno.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)