MEDIJI U KOSOVSKOJ KRIZI

Ono sto se nekada nazivalo "kosovski dogadjaji" i do pre vise meseci "kosovska kriza", odnedavno naziva se "kosovskim oruzanim sukobom" ili "prvom fazom rata". Tu i tamo zadrzavaju se i dalje eufemisticki opisni termini situacije, ali stice se utisak da za to ima i bice sve manje opravdanja. Zrtve, stradanja i rusenja ucinice na kraju neodrzivom odvajkada poznatu politicku i diplomatsku praksu precutkivanja, ignorisanja cak ociglednih cinjenica kojima pribegavaju politicki i drzavni subjekti kada im odredjeni dogadjaji nisu po volji ili nisu njihov prioritet.

Medjutim, ratovi su jezivi, svaki na svoj nacin i ne ostavljaju ravnodusne ni najneutralnije posmatrace, a kamo li neposredne ucesnike i druge zainteresovane. Ipak, svi oni imaju nekog izbora ili mogu iznalaziti neke relativno razumljive modele ili oblike ponasanja. Ratne i slicne okolnosti u najnezgodnije situacije dovode medije. Zbog prirode posla oni ne mogu da izbegavaju informisanje o takvim "privlacnim dogadjajima". S druge strane, ratovi se vode da bi jedna strana pobedila. Tu nema sredine i ma kako izvestavali, pa cak ako to i ne rade, mediji ne mogu a da ne budu, najblaze receno, pod kriticnom lupom jedne ili druge strane.

Razume se, svako, ukljucujuci i medije, ponasa se u skladu sa procenama svojih interesa. Ali, s druge strane, kada je rec o nosiocima javnih odgovornosti, ne treba smetnuti s uma da su im neki interesi povezani mnogim vidljivim i nevidljivim nitima. U svemu tome, novinari bi trebalo da budu u najpovoljnijem polozaju, jer u nacelu, oni su "najnezainteresovanija strana". Medjutim, u ratnim okolnostima tesko je izbeci zamke uticaja ratne propagande, simpatija, antipatija, manjih ili vecih predrasuda, utisaka, osecaja i emocija, zbog cega novinari, i pored najbolje namere, cesto ne uspevaju da budu samo neutralni prenosioci dogadjaja do publike koja, zeljna informacija i "novosti", na specifican nacin placa njihov rad. Naravno, tu je uvek prisutni problem zatvorenosti izvora informacija i neizbeznih ogranicenja kretanja u ratom zahvacenim podrucjima.

Vecina novinara je svesna ovih zamki, ali manjem broju polazi za rukom da ih svedu na najmanju, "prihvatljivu" meru. Otuda toliko raznolikosti u informisanju o kosovskim oruzanim sukobima. Pouceni saznanjima i iskustvima iz prethodnih ratova u bivsoj Jugoslaviji, vecina stranih novinara dolazi sa motom: "Treba verovati samo sopstvenim ocima i usima". Medjutim, svi oruzani sukobi, pa i ovaj kosovski, ima neke tajne koje su po prirodi nevidljive ili jedna od zaracenih strana cini sve da ih drugi, a posebno novinari ne vide. Takodje, ima stvari za koje je jedna od strana u sukobu posebno zainteresovana da postanu ili da budu vidljive, posebno za novinare. Strane novinare, koji ionako slabo poznaju uzroke i ono sto se ne vidi na povrsini zbivanja, makar dosli i u najboljoj nameri, ovakve situacije teraju na uopstavanja, uzdrzanost u razmatranju skakljivih dogadjaja ili na uproscavanja. Makoliko bilo jasno, zanimljivo, pa cak i egzoticno, pojednostavljeno predstavljanje dogadjaja, manje-vise uvek deformise celovitost i na kraju okrnjuje njegovu istinu.

Ostavljajuci po strani takozvane ratne izvestace jedne ili druge strane, obicno se misli da lokalni novinari u najmanjoj meri mogu izbeci zamke pristrasnosti. Do poslednjih ratova u zapadnim delovima bivse Jugoslavije, to je na ovim prostorima bila neka vrsta aksiome. Medjutim, poslednjih godina razotkriva se da su lokalni novinari pristrasniji u odnosu na strane novinare samo utoliko sto je njihova naklonost vise vidljiva, odnosno nesto sirovija. U sustini jednako su pristrasni i strani novinari, odnosno njihove redakcije. Ali, kod njih to je manje vidljivo. Njihova pristrasnost dolazi do izrazaja, pre svega u precutkivanju, a u manjoj meri i u selekciji dogadjaja. Rec je pre svega o uskladjivanju informacija sa trenutnim prioritetima svojih vlada u kriznim zaristima, u ovom slucaju u kosovskom sukobu. U ovom poredjenju razlika je samo u kvantitetu, sto je i razumljivo obzirom na sirinu spektra problema koje lokalni novinari pokrivaju i smatraju znacajnim za celovitije predstavljanje dogadjaja.

Svakako, najvise razlika u novinarskom pristupu i izvestavanju ima izmedju albanskih i srpskih (pre svega drzavnih) medija. Da bi se to uocilo, nisu potrebne neke posebne analize. Moglo bi se reci da je pristup kosovskim sukobima potpuno suprotan, ne samo iz ugla sadrzaja koji se plasiraju u javnosti, nego i u pogledu negiranja ili potvrdjivanja desavanja samih dogadjaja. Naime, kod srpskih medija, ukljucujuci i zvanicnu televiziju koja se moze uzeti kao ekstreman slucaj, veoma upadljiva je tendencija umanjivanja razmera sukoba, njihovo svodjenje na incidentalne razmere, prikrivanja, pa cak i negiranja. Stav negiranja zauzima se cak i za pojave koje su u oruzanim okrsajima najvidljivije i cujne za sve. Rec je, naravno o pucnjima iz vatrenih oruzja. Pucanja imaju razlicite domete cujnosti, pa se i u slucaju izolacije mesta odakle i gde se puca, odjeci pucanja prelaze granice izolacija.

Ma koliko se pokusavalo, ovo obelezje ratne realnosti ne moze se u celini prikriti. Ali, moze se kratkorocno i delimicno uspeti u prikrivanju razmera oruzanih sukoba. U tom cilju, kao superiorna strana u vojnom smislu, srpske vlasti su pre otpocinjanja poslednjih ofanzivnih ratnih dejstava u svim delovima Kosova zahvacenih sukobima, medijskom ignorisanju dogadjaja, dodali i prekid telefonskih veza. Kao sto je poznato krizna podrucja su jos od ranije bila zatvorena i izolovana od svih neposrednih kontakata. Od pre vise nedelja prekinut je javni saobracaj, onemogucen pristup novinarima i zabranjeno snabdevanje najneophodnijim prehrambenim artiklima i lekovima. U obavljanju svog posla onemogucene su i humanitarne organizacije.

Ali, potpuna izolacija u danasnjim uslovima je nemoguca. Informativna blokada prekidom telefonskih veza i iskljucivanjem releja za komuniciranje preko mobilnih telefona, mogla je da se odrzi i to delimicno samo u prva dva dana, u petak (29. maja) i u subotu, a u nedelju je potpuno bila razbijena. U utorak (2. maja) popodne ponovo je bio uspostavljen telefonski saobracaj sa Djakovicom, ali ne i sa opstinama Pec, Decane i Klina. Suvisno je govoriti sta su time srpske vlasti zelele postici. Ovi regioni, svaki na svoj nacin, zive u ratnim uslovima i u psihozi ocekivanja neposrednog sirenja i izbijanja novih oruzanih sukoba. Decane je u, tvrde neki albanski izvori u plamenu, Klina ocenjuju neki u ratu, takodje i celi region Djakovice, osim samog grada. Odsecen ili toralno izolovan grad Pec, vec vise nedelja nije snabdeven osnovnim namirnicama. Opterecen prisustvom velikog broja raznih srpskih uniformi, glasine govore i da je odskora i bez vode i struje, Pec se nalazi na pragu gladi kao i regioni u kojima se vode oruzani sukobi. O ovim posledicama, gotovo nema reci u srpskim medijima, a veoma su osetljivi, sto je normalno, za sudbinu srpskih enklava u ratom zahvacenim podrucijima kao i za njihova svetilista.

Odavno je ovde poznato da svako brine o svojima. To je problem koji izrazava sustinu kosovskih podela i sukoba. Mediji nisu stvorili takvo neizdrzljivo stanje. Ali, medijski problem je to sto oni ne samo sto nisu dali doprinos ublazavanju tih podela, makar sa humanitarnog, ako ne sa profesionalnog stanovista, nego su se ukopali prilicno tvrdo iza svojih drzava, odnosno nacija. Srpski mediji ne primecuju ili samo usputno pominju stradanja vise desetina hiljada, uglavnom albanskih zena i dece koji stalno napustaju svoje domove i utocista zbog sirenja oruzanih dejstava. Kada nema hleba i lekova, suvisno je govoriti o drugim oblicima stradanja. Zbog velikih napora i teskoca u utorak na putu za Albaniju umrlo je petoro albanske dece. Do utorka uvece po tamosnjim zvanicnim podacima u Albaniji bilo je registrovano oko 2 hiljade i 500 kosovskih izbeglica, a stalno pristizu nove.

Suprotno od srpskih, albanski mediji beleze sve do cega stignu preko sopstvenih dopisnika ili drugih izvora. Maksimalni publicitet u sadasnjim uslovima ispunjava dva osnovna cilja. Prvi je homogemnizacija i mobilizacija albanskog stanovnistva da se izdrzi stanje, a drugi je solidarnost i pomoc stanovnistvu u kriznim podrucjima. Albanski mediji otvoreno ili na jedva prikriven nacin podrzavaju odbrambene mehanizme, odnosno otpor albanskog oruzanog pokreta. Zapravo, srpski i albanski mediji u ovom pitanju zauzimaju identicne pozicije. Razlika je jedino u neposrednosti podrske. Srpski ne moraju direktno da podrzavaju operacije vojske i policije. Oni zdusno podrzavaju ili imaju razumevanje za rezonovanja svojih drzavnih organa, sto mu na kraju dodje na isto.

Da li vise grese oni koji osim zvanicnih saopstenja gotovo nista drugo ne objavljuju ili oni koji kosovskim sukobima daju maksimalan publicitet, to je pitanje koje se ne moze bas lako prelomiti preko kolena. Albansko-srpske podele imaju dubokih korena koje prate snazne emocije. U ratnim uslovima emocije su visestruko intenzivnije. One dolaze do izrazaja i u medijima, zbog cega oprez prilikom ovakvih i slicnih poredjenja nikada nije suvisan.

Ako iskljucimo politicke procene i stavove, odnosno interese koji se postavljaju kao dileme prilikom odlucivanja o tome da li i koliko pisati, odnosno govoriti, dakle ako se mediji posmatraju iskljucivo kroz objavljene sadrzaje, stice se veoma zanimljiv utisak. Prvo, albanski mediji, bar pokusavaju da obavljaju svoj zadatak. Drugo, iako kod svih provejava nit politickih opredeljenja Albanaca, oni prilicno pluralisticki pristupaju razmatranju kosovskih dogadjaja. Trece, oni su veoma otvoreni za analize i ocene drugih, pa i srpskih u kojima se izrazavju disonantni, pa i suprotni stavovi. Uglavnom, redovno beleze srpska zvanicna saopstenja o tekucim dogadjajima. Cetvrto i, najznacajnije je to sto, kada se iz sadrzaja albanskih medija izdvoji uobicajeni propagandni dekor, stice se utisak da oni prilicno objektivno beleze, prenose i predstavljaju osnovne cinjenice dogadjaja koji su u toku na Kosovu.

AIM Pristina Fehim REXHEPI