ALBANSKO DRUSTVO: BROWNIANSKI POKRET ILI DRUSTVENI KOSMOS

Albanija je bila, u citavom kampu komunistickog Istoka zemlja koja je poznavala ekstremni egalitarizam. Egalitarizam u Albaniji postignut je posredstvom politike koja je korak po korak podrzavila sve vrste proizvodnih preduzeca u gradu, sve javne sluzbe, kao i posredstvom takoreci totalne kolektivizacije poljoprivredne i stocarske proizvodnje na selu. Ova kolektivizacija pracena je i odredjenom diferencijom veoma malih plata. U gradovima ljudima se nije dozvoljavalo ni da grade privatne kuce. Nije bilo privatnih kola. Niti se moglo govoriti o nasledjivanju imovine. Citav zivot gradjana zavisio je od svakodnevnog rada u drzavnom sektoru koji im je obezbedjivao mogucnost opstanka. I na selu tzv. "parcela" sve se vise suzavala, kao i broj dozvoljene stoke cineci, tako da citav zivot seoske porodice u potpunosti zavisi od dohotka poljoprivrednih kooperativa i drzavnih farmi.

Ako se moze govoriti o diferencijama ili socijalnoj hijerarhizaciji u periodu komunizma, najveca razlika je postojala izmedju sloja komunistickih porodica koji je uzivao izvesne privilegije, kao sto su bili poslovi u administraciji, bolje mogucnosti za skolovanje i neke mogucnosti za studiranje van drzave, posebno do prekida odnosa u Istocnom bloku i zlostavljanog sloja koji je sve vise rastao tokom 50 godina, zbog sve represivnije politike koju je vodio Enver Hoxha. Ovaj sloj je bio najdiskrimisaniji i sto se tice radnih mesta tako i mogucnosti za skolovanje. Izmedju ova dva ekstrema nalazila se siroka masa, gde se glavna razlika svodila na onu izmedju grada i sela, s tim sto je ovaj poslednji ziveo u siromastvu do bede, dok je grad imao jedan prihvatljiviji zivot.

U ovom stanju egalitarizma albansko drustvo je zateceno padom komunizma. Iako je sloj komunista imao malo vise mogucnosti na pocetku, uopste, moze se reci da je pad komunista srusio drustvenu hijararhiju iz komunistickog perioda i zemlju ostavio u drustvenom haosu, koji je poceo da se polako struktuira sledeci veoma specificne puteve.

Ako bi smo istrazivali dimaniku procesa raslojavanja postkomunistickog albanskog drustva, moramo istaci nekoliko fenomena koji su odigrali odredjujucu ulogu u tom procesu.

Prvo, kao jedan od najznacajnijih pokreta posle pada komunizma bila je masovna emigracija.

Drugo, politicka klasa koja je zapocela novu igru borbe za vlast nije imala vlasnistvo niti bogatstvo.

Trece, da je u postkomunistickom periodu zapoceo proces privatizacije drzavne imovine, kombinovano sa procesom vracanja imovine razvalascenim vlasnicima od strne komunistickog rezima.

Cetvrto, da je jedini sektor svetske ekonomije gde su Albanci mogli biti konkurenti bio sektor nelegalne ekonomije.

Peto, da je odredjujucu ulogu za opstanak i izgradnju trzisne ekonomije u Albaniji imala zapadna podrska.

Prema podacima istrazivaca albanske privrede u tranziciji, oko 25 odsto dohotka zemlje dolazilo je iz emigracije; Ostalih 25 odsto dolazilo je od nelegalne privrede, dok je medjunarodna pomoc dostizala ne vece cifre od 10 odsto. Po njima, na paradoksalan nacin, do 1997. godine Albanija je istovremeno bila zemlja koja je belezila najveci ekonomski rast od 1992. godine.

Ovaj paradoks se objasnjava cinjenicom da je tokom nekoliko godina albanska privreda presla iz razuzdane kolektivizacije u privredu moderne pljacke, u kojoj je sfera monetarnog protoka nadvladavala realnu ekonomiju, gde su se velika bogatstva stvarala i rusila preko finansijske igre politicke korupcije i nezakonitosti. U ovom kontekstu treba gledati i razvoj procesa drustvenog raslojavanja u postkomunistickoj Albaniji.

KRIMINALNA BURZOAZIJA

Zakoni pljacke su omogucili da se u Albaniji lako bogate uglavnom dve kategorije: oni koji su se bavili nelegalnim poslovima i politicari, koji su bili u mogucnosti da njima olaksavaju ili da ih sprece u tim poslovima. Tako je stvorena veza izmedju politicara i svercerskih i mafijaskih grupa i stvoren je jedan drustveni sloj kojeg bez ustrucavanja mozemo etiketirati kao "kriminalnu burzoaziju". Ova okolnost kombinovana sa nedostatkom demokratske tradicije, prouzrokovala je da priroda drzave koja se izgradila bude takva da se stari autoritarne metode jednostavno kombinuju sa alavoscu nove politicke klase u nastojanjima da izvuce licnu dobit, to znaci, izgradnja jedne drzave koja vise nego sto je bila drzava bila je mreza interesa.

I proces privatizacije oslanjao se na ovu filozofiju. Osim sverca goriva, droge i oruzja, najvecu dobit ovaj drustveni sloj poceo je da stvara i kupovinom imoviune kao sto su fabrike, delovi primorja sa velikim turistickim potencijalom itd. (koje je drzava prodavala jeftino), da bi investirali tamo i da bi zatim prodali stranim investitorima uz mnogo vise cene od kupovne.

Sa malim izuzecima, najveci deo bogatog albanskog sloja koji je nastao tokom 1992. -1997. godine, pripada ovoj kriminalnoj burzoaziji. Tesko je razlikovati u ovom sloju gde prestaju politicari, a gde zapocinju mafijasi. Njihova karakteristika je da oni nemaju prijavljena bogatstva, cesto ih drze sakrivenim ili u zapadnim bankama. Isto tako, kod njih se ne zapaza neko razvijeno osecanje odgovornosti za izgradnju drzave, izgradnju infrastrukture i tako dalje. Ove karakteristike su se pojavile na najdramaticniji nacin tokom krize iz 1997. godine, padom prevarantskih piramida, koje su bile jedan od najistaknutijih oblika veza politicara sa kriminalom. U ovom periodu ova politicko-ekonomska klasa, pokazala je ekstremnu neodgovornost. Deo njih je pozurio da pobegne iz drzave, noseci sa sobom sto je vise bilo moguce od opljackanog novca, dok drugi deo, posebno politicari, uvukli su zemlju u haos i anarhiju u pokusaju bezuslovnog ocuvanja vlasti i prikrivanju tragova zlocina.

Posle izbora 29. juna, ova kriminalna burzoazija stvara nove veze sa novim vlastodrscima. S druge strane, deo ovih vlastodrzaca pokusava da kontrolise staru mrezu ilegalne trgovine. Prema svim znacima, sloj albanskih bogatasa ce nastaviti da bude uglavnom iz iste kategorije ljudi.

SELJACKI SLOJ I UNUTRASNJA EMIGRACIJA

Albanija je do pada komunizma imala oko 65 odsto stanovnistva na selu i proizvodila je sav poljoprivredni proizvod. Seoska polupacija u komunistickoj Albaniji bila je u bednom stanju. Rusenje poljoprivrednih kooperativa i privrednih farmi kao i ukidanje zabrana za slobodno kretanje ljudi izazvao je duboke i trenutne promene u seoskoj populaciji. Veliki deo je emigrirao van drzave, a drugi deo dosao je u gradove. Oba ova kretanja vrsena su na nekontrolisan nacin, stvarajuci bezbrojne socijalne i ekonomske probleme.

Danas, najveci deo poljoprivrednih proizvoda i hrane, posebno one koja se konzumira u gradu, Albanija uvozi pposebno iz Grcke, Makedonije i Italije. Daleke zone dozivele su veliko razaranje izgradjene infrastrukture od strane komunisticke drzave, kao sto se desilo i sa obrazovnim i zdravstvenim sistemom. Deo ove populacije ostao je u nekadasnjim naseljima je najsiromasniji deo seoske populacije. Deo njih se ponovo vratio zatvorenoj ekonomiji gde sve sto im treba za potrosnju, pocev od hleba, proizvode sami. Ove porodice su opstale zahvaljujuci pomoci koju im salju clanovi porodice u emigraciji. Njihova tendencija je da odu odatle i da se smeste u gradovima ili emigriraju. S druge strane, tokom pet godina, najvitalniji deo seoskog stanovnistva je izvrsio veoma veliku unutrasnju emigraciju. Mnogi su se smestili u okolini Tirane, gde su bez dozvole zauzeli zemljiste i poceli da grade kuce i kolibe. Vecina njih bili su siromasni i sluzili su se svim sredstvima kako bi opstali. Veliki nedostaci u mogucnostima obrazovanja uticali su da tokom poslednjih sest godina veliki deo dece ovih porodica ostane neobrazovano i da se uvuce u svet kriminala.

Velike pljacke koje su se desile u glavnim gradovima zemlje za vreme kolapsa drzave u prvoj polovini 1997. godine, kao sto su pljacke banaka, univerziteta, depoa i raznih trgovackih magacina, bile su uglavnom delo ove kategorije raseljenih ljudi. Nedostatak uslova za opstanak kao i za obrazovanja, ucinili su da ovaj sloj bude i glavni izvor kriminaliteta i stalna opasnost za socoijalnu i politicku stabilnost.

MALA BURZOAZIJA

Jos jedan sloj koji se moze identifikovati u potkomunistickom drustvenom raslojavanju je i sloj male burzoazije. On je stvoren uglavnom od gradjanskog dela populacije koja je za vreme komunizma bila zaposlena u drzavnom sektoru i vrsila razne poslove kao sto su administracija i javne sluzbe.

Deo njih je ponovo ostao u novoj administraciji sa veoma malim platama, dok vitalniji deo predstavljaju mali trgovci koji su privatizovali nekadasnje drzavne prodavnice i poceli sa trgovinom na malo ili da otvaraju male radionice, pekare, restorane, kioske, kafe-barove itd.

Ovo je najstabilniji deo drustva, najprofesionalniji, najvise vezani za domovinu i najodgovorniji sto se tice uvazavanja zakona drzave i normi drustvenog zivota. Ipak, i ovaj sloj se suocava sa nesigurnim zivotom. I u redovima ovog sloja postoji jaka sklonost za bezanje iz zemlje. Tokom krize iz 1997. godine, ona je pokusala da sacuva ono sto je investirala i u nemalom broju slucajeva ona je bila podvrgnuta pljackama i razaranjima.

EKONOMSKI EMIGRANTI

Uopste uzev, prvi privilegovani ljudi u postkomunistickoj tranziciji smatrali su se oni koji su imali mogucnosti odlaska iz Albanije. 1991. godine, vecina od njih nije ostavila nikakvo vlasnistvo osim stanova, koji su ionako bili u drzavnom vlasnistvu. Od tog vremena, znacajan deo albanskog drustva predstavljaju jos uvek ekonomske emigrante. U Grckoj ima oko 300 hiljada njih. Oko 70 hiljada se nalazi u Italiji. Mnogi od njih su presli u Ameriku. Deo njih se zauvek tamo odselio, ali vecina posebno oni u Grckoj dolaze i odlaze. Najveci deo emigranata predstavljaju mladi ljudi. Prema izvrsenim anketama sa omladinom od 20 do 35 godina starosti predstavljaju sloj kod kojih je najizrazenija zelja za odlaskom. Kada bi im se stvorila mogucnost, cak oko 90 odsto njih se izjasnjava da bi otisli. Kriza iz 1997. godine veoma je snazno uticala na porast sklonosti za odlazak iz zemlje.

Emigranti su odigrali znacajnu ulogu za opstanak Albanaca tokom postkomunistickog perioda. Fenomen emigracije bio je isto tako i ventil oslobadjanja od velikih ekonomskih i socijalnih problema, kroz koji je prolazila zemlja posle pada komunizma. Medjutim, s druge strane, to je predstavljalo i veliki gubitak ljudskih i intelektualnih izvora. Albanija jos uvek dozivljava "praznjenje", i uopste odliv najvitalnijeg dela nacije.

Kao zakljucak svega ovoga mozemo reci da i posle sest godina postkomunisticke tranzicije Albanija jos uvek ostaje u stanju drustvenog haosa, za koji ce biti vreme da se strukturira i da se pretvori u drusveni kosmos.

AIM Tirana Fatos LUBONJA