SA OBE STRANE KORDONA

Tridesetogodisnjica lipanjskih gibanja

Sto se zemlje Srbije tice, obracun sa "sezdesetosmasima" i njihovim potomcima zavrsava se upravo na tridesetegodisnjicu lipanjskih gibanja, definitivnim pretvaranjem univerziteta u javno preduzece nalik na nekakvu mesavinu policijske stanice i zemljoradnicke zadruge

AIM, BEOGRAD, 30. 5. 1998.

Tri decenije ranije, vec pri kraju majskih zbivanja u Parizu i ostatku Evrope, zatalasali su se i beogradski studenti. Slucajno, uglavnom, a svakako - banalnim povodom. Za akcijase Omladinske radne akcije "Novi Beograd 68" priredjena je, u sali Radnickog univerziteta tik pored Studentskog grada, priredba na kojoj su nastupali ondasnji vodeci pevaci novokomponovane narodne muzike. Brigadiri su ulazili slobodno, a studente u salu nisu pustali. Doslo je do koskanja i tuce: policiji koja je intervenisala pomogla su jedna vatrogasna kola, sasvim kontraproduktivno - umesto da smire, samo su razjarile u medjuvremenu okupljenu studentsku masu. Cisterna je polupana, potom je nastradao jedan trolejbus a onda, vec duboko u noci izmedju 2. i 3. juna, masa je krenula "na Beograd".

Narodna milicija je studentsku kolonu docekala na nasipu kod podvodnjaka ispod pruge Zemun-Beograd, u blizini Palate federacije, koja se u ono vreme zvala Savezno izvrsno vece. Obracun je bio poprilicno krvav, ali je zestina policijske intervencije, umesto da smiri, izazvala jos veci revolt studenata. Protest zapocet tucom obozavalaca narodne muzike doslovno se preko noci pretvorio u pokret okupljen pod parolom "Dole crvena burzoazija!" i "Reforme, reforme!". Zapocet na Filozofskom fakultetu, strajk se narednih dana rasirio na ceo beogradski Univerzitet, a delimicno i na zagrebacko Sveuciliste i ljubljansku Univerzu. Stvar je izmakla neposrednoj politicko-policijskoj kontroli, pa je 8. juna 1968. intervenisao i najvisi autoritet: Josip Broz Tito. Obracajuci se gradjanima, on je - cinilo se - podrzao studentske zahteve. Malo ko je u tom trenutku obratio paznju na to da su podrzani samo "opravdani" zahtevi akademaca.

Danas ce mnogo svedoka ondasnjih zbivanja posprdno istaci kako su studenti na tu poruku reagovali sasvim adekvatno: na Studentskom trgu se razvilo kozaracko kolo, uz odgovarajuce pesme. Jeste, ali arbitra "opravdanosti" studentskih zahteva ta parada nije zavarala. Obracun rezima sa Univerzitetom tek je pocinjao. Trajace godinama, obogativsi srpski jezik izrazom "sezdesetosmas", uglavnom nipodastavajuceg prizvuka i znacenja, s jedne, i "levi ekstremisti", u vokabularu policijsko-partijskih aktivista, s druge s trane. Sudski progon lidera studentskog pokreta - medju kojima je Vladimir Mijanovic, nazvan "Vlada Revolucija", svakako najpoznatiji - koordiniran je sa zabranama i gasenjem omladinskih i studentskih listova ("Susret", "Student", "Indeks"...), te gusenjem fakultetskih odbora ondasnjeg Saveza studenata i raspustanjem neposlusnih ili nedovoljno poslusnih fakultetskih organizacija Saveza komunista. Na tim i takvim zadacima kalili su se politicki poletarci i buduce partijske uzdanice, ukljucujuci i Milana Milutinovica, danasnjeg predsednika Srbije.

Kompletna operacija, pokazuje se danas, nije obavljena kako treba. Sudski progon - kojim je obuhvaceno nekoliko desetina studenata, sa pojedinim osudama na kazne zatvora od nekoliko godina - umirio je deo beogradskog Univerziteta, ali ne sve. Filozofski fakultet najduze je pruzao otpor represiji, bivajuci sve do 1974/75 prakticno svake godine bar mesec-dva u strajku koji bi se povremeno sirio i na druge fakultete. Najduze je trajala operacija udaljavanja osam profesora sa Filozofskog fakulteta, okvalifikova nih da su "ideolozi" studentskog bunta. Tek sedam godina posle lipanjskih gibanja - i posto su doneti neki specijalni zakoni - stavljeni su "na raspolaganje", sto je eufemizam za zabranu profesure i javnog delovanja. Nisu duze prezivele ni glavne tekovine studentskog bunta, slobodan upis na fakultete i slobodni ispitni rokovi. U medjuvremenu su odbaceni i svi pokusaji politickih reformi zapoceti sredinom sezdesetih, u korist razvoja Jugoslavije ka (kon)federaciji nacionalnih drzava, sto je okoncano donosenje m Ustava SFRJ 1974. godine.

"Sezdesetosmasi" su se u medjuvremenu razisli onako kako su se i okupili, na razne strane. Danas, Vladimir Mijanovic je moler u Kaliforniji i aktivista pokreta za ljudska prava; njegov nekadasnji saborac i sjajan govornik sa Knez Mihajlove ulice, Ljubisa Ristic, batalio je svoju KPGT borbu za jugoslovenski kulturni prostor u korist funkcije u Jugoslovenskoj levici, mnogo vise nalik sicilijanskom "poslovnom trustu" no politickoj organizaciji. On je jedini posao na "mars kroz institucije", nekadasnji projekat sezdesetosamasa sveta koji je, u krajnjoj liniji, od Bila Klintona nacinio predsednika Sjedinjenih drzava. U Srbiji, medjutim, nista se ne menja: bivsi "ekstremisti" i za njih zaduzeni policijsko-politicki aktivisti jos su na razlicitim stranama policijskog kordona, samo sto sada u njemu stoje mnogo bolje naoruzana i opremljena deca "sezdesetosmasa".

Danas sredovecni taksisti, vozaci autobusa, novinari, aktivisti ili vodje humanitarnih organizacija i fondova, antiratni borci i "dezerteri" - bivsi pobunjeni studenti, stogod u medjuvremenu da su postali, svedoci su najnovijeg obracuna rezima sa univerzitetom i studentima koji 1991, 1992, 1996. i

1. godine nisu pristali da ih drzava tretira samo kao topovsko meso i poslusno glasacko telo. Pet dana pre tridesete godisnjice lipanjskih gibanja, nekadasnji partijski jurisnik "zaduzen za Univerzitet", sada predsednik Srbije, potpisao je zakon po kome rektore, dekane i profesore postavlja i otpusta vlada kao svoje cinovnike i po istom tom, cinovnickom kriterijumu.

Pripremljen u tajnosti, donet posle jednog popodneva "rasprave" u skupstini Srbije, zakon crveno-crne koalicije - ciji su ideolozi doktor marksisticke sociologije Mirjana Markovic i cetnicki vojvoda Vojislav Seselj - nesumnjivo ce za dugo vremena unazaditi univerzitetsko obrazovanje u Srbiji. Nema nikakvog preterivanja u oceni da to i jeste osnovni cilj poduhvata. A studenti? Oni su svoju proslogodisnju parolu "Ajmo, ajde, svi u napad!" vec prilagodili. Sada glasi: " Ajmo, ajde, svi na Zapad!" Svakodnevno protestvuju ispred Filozofskog fakulteta.

Aleksandar Djiric (AIM)