MAGARECA POSLA

AIM Skopje, 29.05.1998

Dvojica poslanika u Sobranju Makedonije nedavno su, u sred bela dana, u jednoj kafani u centru Skoplja hranili i pojili viskijem jednog dobrano nakicenog magarca. Ignjat Bogdanovski, poslanik vladajuce partije SDSM i Amdi Bajram, poslanik Demokratskog saveza Roma, proslavljajuci neciji rodjendan, doveli su nesretnog magarca u kafanu u strogom centru glavnog grada Makedonije, valjda, da im uvelica slavlje. U sljavljenickom zanosu, registrovala ih je kamera jedne privatne televizije i tako je i makedonska javnost, poredstvom TV ekrana, mogla da se uveri za koga je glasala i ko je predstavlja u zakonodavnom domu drzave.

Ignjat Bogdanovski, inace Direktor Klinike za stomatologiju na Medicinskom fakultetu u Skopju, jedan je od uglednijih poslanika vladajuce partije koji, uzgred, kao zastitni znak vlastitog imidja obavezno nosi leptir masnu. Znaci gospodin covek, lekar- humanista i profesor - pedagog. Njegov kafanski kompanjon Amdi Bajram, ubraja se medju najuglednije i najuticajnije gradjane romske nacionalnosti. Uspesni je biznismen, vlasnik velikog tekstilnog preduzeca i poslanik koji ne zastupa samo interese romske opstine Suto Orizari, nego je biran i u naselju Debar Maalo, jednom od najelitnijih u starom gradskom jezgru.

Prica o magarecoj zabavi dvojice nosilaca funkcije sto je prestizna u bilo kojoj drzavi, u Makedoniji je samo tragikomicna epizoda istrgnuta iz sapunske serije tuzne svakodnevice jednog tipicnog tranzicionog drustva u kome su kriterijumi u vrednom sistemu doslovno okrenuti naopacke. Ono sto je u jednom razvijenom demokratskom sistemu nakaradno i vredno prezira, ili barem kritike, u Makedoniji je postalo merom uspesnosti i prestiza. Dugogodisnji embargo svetske zajednice prema Srbiji i Crnoj Gori, kao i bezmalo pa dvogodisnja blokada ove drzave od strane Grcke u periodu 1994 - 1995 godine, a zbog poznatog spora oko makedonskog imena, pretvorili su Makedoniju u svojevrsni tranzitni centar, uglavnom sumnjivih mesovitih preduzeca, sverc-speditera i sjediste zajednickih ziro racuna. Na sceni su pojavili "uspesni" prevaranti, ljudi koji su umeli da organizuju sverc, ali tako da sve izgleda legalno, iznikle su razno-razne piramidalne stedionice, kriminal se mnogostruko povecao, jednako kao i broj nerasvetljenih kriminalnih slucajeva.

Zatvorenost i blokada ostavili su, sa druge strane, duboke oziljke i u kulturnim navikama i svakodnevnom zivotu ovdasnjih ljudi. U situaciji kada je putovanje bez viza za prosecnog gradjanina Makedonije nezamislivo, a zbog nestasice u zemlju retko zalaze kvalitetni umetnici, reper za zabavu i stil zivota postalo je ono sto je najblize i sto najlakse "osvaja" dusu - kic i nekultura. Makedonske pevacice redom su zalosni surogati mega-zvezde srpskoga turbo-folka Cece Velickovic, a njihovi "menadjeri" se, najvecim delom, ugledaju na supruga joj, ratnog zlocinca Arkana. Opet sledeci uzore sa severa, tekstopisci novokomponovane muzike nude stupidne stihotvorine, a nacin zabave u takozvanim "otmenim kafanama" do kraja slici bahanalijama.

Sta moze ocekivati prosecni makedonski gradjanin kad, na primer, dobije priliku da na TV ekranu, kao specijalnog gosta u intervjuu na jednoj od bezbroj privatnih televizija, beskrajno dugo gleda poznatog reketara, inace, stalnog gosta crnih hronika u ovdasnjim novinama, za cije ime se vezuje jedan incident u 1994 godini kada je razbijena najveca skopska diskoteka "Hard rok". I da ga slusa kako govori o njegovim bliskim, cak prijateljskim, odnosima sa ljudima iz samoga vrha makedonske vlasti. Roli Jakupovic, zvanicno "pumpadjija" na benzinskoj stanici po zanimanju, u "politickom" intervjuu za TV-Sitel skoro dva sata je raspredao price o njegovim birtijaskim druzenjima sa Brankom Crvenkovskim i njihovom kadrovskom politikom vodjenom za kafanskim stolom, sve u stilu: "Slusaj, ovaj mali se nije pokazao kao ministar unurtasnjih poslova. Daj da ga promenimo". Ili: "Daj nabavi jedno deset "pezoa" za Frckovskog" (najprije ministar unutrasnjih, pa poslije inostranih poslova u dvema vladama premijera Crvenkovskog z.a). I na kraju svog javnog "politickog" debija, "kadrovik" koji u slobodnom vremenu razbija diskoteke i reketari po Skoplju poentira: "Kad bismo mi imale trojicu kao sto je Branko, gde bi nam bio kraj!"

Posle pomenutog intervjua, niti je usledila reakcija premijera, niti njegovog kabineta, a bogami ni Ministarstva unutrasnjih poslova. Novinari su, istina, pisali komentare i javnost se zabavljala, ali se uskoro uspesni "kadrovik" pojavio kao glavni konkurent za dobijenje koncesije za otvaranje fri-sopa na skopskom aerodromu. Isto tako, niko se nije oglasio, niti je kome pala dlaka sa glave kad je potpredsednik Vlade, Dimitar Buzlevski slupao sluzbeni auto, a novinarima dao izjavu kako mu je pozlilo od pecuraka koje je jeo na sluzbenom rucku. Bilo je doduse zajedljivih komentara o "pijanim pecurkama" i narod se ponovo smejao, ali potpredsednik je ostao potpredsednik. Samo sto je, valjda, dobio novi sluzbeni auto za privatnu upotrebu.

U ovakvom okruzenju nije nikakvo cudo, niti neki izuzetni fenomen nedavna euforija nazvana "cirkus Kasandra" koja je pola godine drmala Makedoniju. To sto je venecuelanska sapunska serija vise nego sumnjivih umetnickih dostrela oborila sve rekorde gledanosti, cisti je odraz u ogledalu makedonske svakodnevice. Losa gluma, totalni amaterizam, improvizacija, nekvalitetna sminka. Jedina razlika je sto se u "Kasandri" barem dobro znalo ko je dobar a ko los, ko je bogat a ko siromah, ko je intelektualac a ko priprost gradjanin. A i sudovi su sudili pravicno. U Republici Makedoniji, koju je jedan kolumnista u dnevnom listi "Veccer" podrugljivo nazvao "Republika Kasandrija", sve je -poremeceno.

U jednom novootvorenom kaficu u Skoplju glavna atrakcija su dve izazovno poluobucene, ili polugole, Cehinje koje animiraju goste igrajuci visoko na sanku u ritmu disko muzike. Klijentela kafica su normalni mladi ljudi zeljni zabave, ali su zato diskretni separei rezervisani za "ugledne" goste. Muskarce, pretezno 40-godisnjake , u crnim odelima, sa obaveznom zlatnom iglom na kravati, "tonama" zlata na rukama i prstima i sa mobilnim telefonima lezerno ostavljenim na stolu pored najskupljeg 12-godisnjeg viskija, u poprecne odaje obicno prate copori tinejdzerki tupog pogleda, izazovno obucenih u prozirne cipke kao da su upravo dosle sa snimanja nekog porno filma, nasminkanih po uzoru na Kasandru, ili Cecu, svejedno i sa prostackim grimasama od zvakanja gume sa otvorenom ustima. One zive u polumracnim separeima, u svetu u kome se smatraju srecnim. Mozda su bleda kopija svojih idola, a verovatno su i njihovi "sponzori" blede kopije vlastitih idola, ali oni su u ovom drustvi glavni. Na zalost.

I za kraj jos jedan detalj. Na "svecanom"otvaranju ove iste kafane, pracen telohraniteljima kako to i dolikuje, pojavio se i Ljubco Georgijevski, predsednik najvece opozicione partije VMRO-DPMNE u drustvu sa predsednikom Saveta intelektualaca njegove partije, inace prvim premijerom nezavisne Makedonije, profesorom Nikola Kljusevim. Na pitanje kako je moguce da se tako ugledni makedonski politicari mogu zabavljati u pomenutom lokalu, jedan, verovatno opoziciono nastrojen, konobar je sasvim iskreno odgovorio: "Oni barem gledaju Cehinje, umesto usred kafane hrane i zalevaju viskijem uplasenog magarca". Nas narod bi jednostavno rekao: magareca posla.

AIM Skpopje

GORDANA MILKOVSKA