HEROJI KONTEJNERA!
AIM JUNIOR Skoplje
Period tranzicionog haosa, osim sto je doneo brojne falimentacije i porast broja socijalnih slucajeva, sa sobom je doneo i pravu "oluju lutalica". Veoma realna i oskudna ilustracija za jednu takvu cinjenicu je i improvizovano naselje na levoj obali Vardara, odmah iza zgrade MRTV. Tu se vec godinama nalazi nekoliko kuca od kartona u kojima zive citave porodice Roma i koje se svakodnevo pretvara u pravu "metropolu" skitnica. U jednoj od ovih kuca zivi i sedmoclana porodica D.S. (44), koja od kada pamti tu zivi, ali kako kazu nikada joj nije bilo teze nego sada. Svakodnevica te porodice odvija se u kartonskoj baraci i na ulicama Skoplja. "Rodila sam 15 dece od kojih je desetoro zivo. Svi su odrasni u ovoj bednoj stracari bez vode i svetla. Muz me je ostavio i pobegao na Kosovo, a ja sam ostala sama sa malom decom", kaze ona. Mladost je provela skupljajuci ostatke po gradskim djubristima zajedno sa njenom decom. "Ziveli smo od onoga sto smo nalazili po kontejnerima. Jeli smo ubudjali hleb, ali cesto se desavalo da nista ne jedemo i da tako gladni legnemo da spavamo sa nadom da cemo mozda sutra nesto pronaci". Kao posledica losih vremenskih prilika, bednih uslova, nedostatka socijalne pomoci i zdravstvenog osiguranja, ona se razbolela od TBC, bolesti koja je sada dostigla najtezu fazu. "Sada nemam snage ni da se krecem. Potrebni su i lekovi koje ne mogu dobiti jer nemam zdravstveno osiguranje niti socijalnu pomoc. Za to su krivi ljudi za socijalni rad", kaze ona, isticuci da uvek kada se obracala za pomoc u Ministarstvu za socijalni rad oni su je odbijali uz obrazlozenje da je mlada i da moze da nedje posao. Ali, kako i sama kaze, niko nije zeleo da zaposli bolesnu osobu.
Ispovest D.S. samo je jadna od mnogih sa istim sadrzajem koji razlikuje samo nijansa kolicine patnje. U istoj toj stracari zive i njena cerka i sin Irfan Hasani sa njegovom cetvoroclanom porodicom. "Sa nama su zivela i trijica brace, ali dvojicu njih policija je poslala u Dom za sirocad, jer su spavali na ulici, dok su nam treceg brata ukrali pre deset godina kada je imao osam godina", kaze Irfan, koji po gradskim ulicama sakuplja kartone za koje mu preduzece "Komuna" placa po 1,4 denara po kilogramu.
Irfan ima 28 godina, troje dece starosti od dve do sest godina i kaze da mu je svakako potreban posao. "U Zavodu za zaposljavanje nisam registrovan jer nemam licnu kartu, a nju ne mogu dobiti jer zivim na ulici, dok su mi uverenje o drzavljanstvu izdali ", objasnjava on dodajuci da mu je registrovanje u Zavod potrebno zbog zdravstvenog osiguranja dece. "Deca su mi bolesna i njima je potrebna lekarska briga, ali oni nemaju zdravstvene knjizice, dok je za privatno lecenje potreban novac koji ja nemam". Jedinu pomoc koju ova porodica dobija je od humanitarne organizacije "Karitas" od koje se na svaka dva meseca moze snabdeti prehrambenim proizvodima, ali samo onda kada ih ima.
U blizini njihove kolibe, preduzece "Tehnika" gradi stambeni objekat koji bi trebao ubrzo da bude zavrsen, a to za Irfana i njegovu porodicu znaci proterivanje sa tog mesta. "Za sada nam je malo bolje. Radnici u preduzecu nam dozvoljavaju da se snabdevamo vodom i strujom, ali to ce trajati dok se njihov posao ne zavrsi", kaze Irfan kojeg ceka i novi problem. "Ne znam gde cemo otici. Ako nemamo mesta u Makedoniji, neka nam kazu gde da idemo i mi cemo otici".
Ovakva realnost u Skoplju sve vise postaje svakodnevica. Posebno kod ovdasnjih Roma za koje se takoreci niko ne stara. Za sada ovakva socijalna kategorija ima jedine saveznike u kontejnerima, u kojima nazalost ima sve manje ostataka koji se mogu upotrebiti za ishranu.
AIM Skoplje Suzana AHMETI