PRAVO NA RAZLICITOST
Medjunarodni skup: "Interkulturalnost i tolerancija"
AIM, BEOGRAD, 28. 5. 1998.
` Balkan, to je secanje - pamcenje Evrope. Zamrznut u komunistickom, a pre toga u otomanskom frizideru. Ne naviknut na osecanje sigurnosti koju daju dobrobit i tolerancije, i pravna drzava. Divlje secanje. Evropa ga ne zeli. Okrece mu ledja. Simulira amneziju. Uzalud..." (David Varsavski, Poljska)
"Jedini opipljivi i uspesni rezultat opsteprihvacene tolerancije u razvijenim zemljama koji danas vidim to je cinjenica da u SAD i Velikoj Britaniji ima trideset odsto vise levorukih nego u ostalim krajevima sveta. Sve ostalo, ne zaobilazeci progon pusenja i pusaca, vidim kao jos jednu dogmu i novo misionarstvo". (Velimir Curgus Kazimir, Beograd)
Ova dva citata, od kojih je prvi zapisan na pocetku, a drugi na kraju priloga, koji su pomenuti autori pripremili za medjunarodni skup "Interkulturalnost i tolerancija" (iako, skupu zbog sprecenosti nisu prisustvovali) najbolje ilustruju slozenost i kompleksnost pojama tolerancije , pa i samu trodnevnu raspravu koja je na tu temu vodjena krajem prosle nedelje u Beogradu.
Granice tolerancije?
Peti medjunarodni skup, kao zavrsni deo tematskog kruga
posvecenog interkulturalnosti u multietnickim drustvima, u
jeziku, u odnosu na granice, rasizam i ksenofobiju, bio je
posvecen toleranciji, kao minimumu i preduslovu, a ne cilju nase
saradnje
kako ga je okarakteriosao organizator skupa dr Bozidar
Jaksic. Okupio je dvadesetak ucesnika iz zapadnoevropskih i
susednih zemalja,koji su pokusali da daju odgovore na
pitanja:cemu sluzi tolerancija, da li je to kulturna potreba ili
prakticna norma koja omogucava normalan i harmonican razvoj
jednog drustva. Da li "suzivot" i "multikulturalnost"
pretpostavljaju vecu trpeljivost ili toleranciju i da li su ova
dva pojma pravi balkanski odgovori na izazov postomodernisticke
teorije tolerancije?
Po misljenju Mile Savic(Beograd) moderna shvatanja demokratije neizostavno ukljucuju princip tolerancije kao neophodnu pretpostavku sloboda i prava coveka i gradjanina: `Ljudska prava treba zastiti i u unutrasnjim i u medjunarodnim odnosima, kako bi oslabila rasna, nacionalna, kulturna, politicka, verska, jezicka i svaka druga iskljucivost".
Jedan od zagovornika stava po kome svaka tolernacija ima
ima granice bio je i Lev Kreft (Slovenija), koji je upozorio da
su za klimu tolerancije veoma znacajne dve granice: jedna je,
granica represije u kojoj drzava pocinje pravnu represiju protiv
netolerantnosti. Ta se granica u svim savremenim drzavama jako
prosirila u ime slobode govora, sto nije, samo po sebi, lose, ali
znaci da je u sve brojnim konfliktima oko pitanja tolerisanja
ili, netolerisanja, civilno drustvo prepusteno samo sebi. Druga
granica, koja je jos znacajnija - je granica pristojnosti, koja
se pomakla mnogo daleko, pa sve ono sto je nekad bilo naklapanje
po birtijama postaje politicki govor sa govornica parlamenata.
Mnogi stavovi koji su bili proglaseni politicki nepristojnim
postali su pristojni. Danas ne samo da nije nepristojno nekoga
mrzeti nego je o tome moguce i javno raspravlajti
.
Dijalog - vrhunsko bozanstvo
Polazeci od dijaloga kao svakodnevnog i najzivotnijeg primera tolerancije i trpeljivostiVelimir Curguz Kazimir(Beograd) smatra da u "dijalogu trpeljivih ucestvuju sve same zrtve, najcesce verski prilicno precizno odredjene. Niko ne zna sta ga je zadesilo i zasto je bas on postao najveca zrtva. Glavni dokazi su oni licni, protkani istorijskim ilustracijama, nacionalnim i verskim mitovima... Dijalog tolerantnih je mnogo 'analitickiji', univerzalniji i globalniji, gde su glavni argumenti iz sfere statistike, logicke analize, politickog konteksta, uz povremene anegdote iz stvarnog zivota. I jedan i drugi dijalog se zakljucuje potrebom za 'suzivotom'. Niko nece prihvatiti da je netrpeljiv ili netolerantan. Trpeljivi su kriticni prema tolerantnim jer su ovi bez korena i osecanja za tradiciju. Tolerantni osudjuju trpeljive jer su ovi svojom indolentnoscu i zagnjurenoscu u istoriju, mit i tradiciju generator svih nesreca i raskola. Tolerantni i trpeljivi su medjusobno veoma iskljucivi mada ce to tesko priznati.Da li na primer 'suzivot' i 'multikulturalnost' pretpostavljaju vecu trpeljivost ili toleranciju?. To se na primeru Bosne resava jednostavno - jednim medjunarodnim sporazumom koji garantuje vojna sila".
Panajotis Dimitras iz Grcke osvrnuo se na toleranciju i netoleranciju vecina i manjina, ilustrujuci to primerima iz svoje i susednih zemalja, upozorivsi da mi na Balkanu treba, itekako, da razmisljamo o sveprisutnoj netoleranciji: "Onaj ko ne pripada dominantnoj grupi - uglavnom tesko zivi. Po pravilu se govori o toleranciji i netoleranciji vecine, ali ne i manjine, koja se ponasa na isti nacin kao i vecina - netolerantno - kada je u jednoj regiji postane, ili jeste vecina".
Pomama identiteta
Odnosu izmedju identiteta i tolerancije bilo je posveceno izlaganje Branimira Stojkovica (Beograd). Dok se osamdesetih godina govorilo da socijalni i kulturni identitet postaje znak vremena (traganje za identitetom postaje prioritet grupa definisanih etnickim, rasnim, regionalnim i drugim odlikama), u poslednje vreme, kaze Stojkovic, "moze se govoriti o pomami identiteta koja za posledicu ima i doslovni genocid". Ilustrovao je to primerom Ruande u kojoj su razlike izmedju sukobljenih Hutua i Tutsa uistinu minimalne (ne samo da su im kao kod Srba i Hrvata
- isti poreklo i jezik, vec im je i religija zajednicka), a gde se politika identiteta zavrsava u krvavim masakrima koje naizmenicno vrse dve sukobljene strane.
Identitetska politika drzava nastalih na prostoru bivse Jugoslavije, po mnogim svojim odlikama predstavlja prakticno suprotstavljanje multikulturalizmu. Jedna od tehnika za uspostavljanje identitetske razlike jeste i vezivanje vlastitog porekla za udaljene etnicke grupe, bile one to geografski ili istorijski, smatra Stojkovic, i podseca na price o iranskom poreklu Hrvata, venetskom poreklu Slovenaca, ili bajka o Sorabima, ali i studija sa naucnim pretenzijama Srbi - narod najstariji.
Poseban slucaj, za koji bi se moglo reci da predstavlja jos jedan balkanski specijalitet, jeste logomahija vezana za upotrebu naziva Siptar nasuprot onom Albanac, kaze Stojkovic. "Poznato je da ne-srpska vecina na Kosovu sebe naziva Scipt, sto je autoetnonim kojim sebe obelezavaju pripadnici ovog naroda ma gde oni ziveli. U komunikaciji sa drugima, oni ocekuju da budu imenovani kao Albanci sto nije etnonim vec naziv izveden iz naziva njihove nacionalne drzave. Nazivanje etnonimom Siptari od strane drugih se smatra omalovazavanjem i izrazom neprijateljskih namera. Poruka koja iz toga sledi je: mi smo deo Albanije, ali ne one definisane u kategorijama etnicke vec nacionalno-drzavne pripadnosti. Taj naziv Albanac je bio i ostao zvanican (ustavni) naziv ovog naroda koji zivi na tlu SRJ (ali i Republike Makedonije). Dakle, ono sto je interno autoetnonim koji se pozitivno vrednuje eksterno postaje heteroninimom koji je neprihvatljiv za one na koje se odnosi".
Rejmond Zeta (Svajcarska) se zalozio za dinamicki koncept tolerancije, jer smatra da je staticki model tolerancije "zivi i pusti druge da zive" ravnodusnost prema drugima i vise ne odgovara. U svom izlaganju pomenuo je neke vidove netolerantnosti koje namece jedna demokratska, visoko razvijena drzava (iz politickih i ekonmskih razloga) prema izbeglicama. "Izbeglice se izbacuju, ali su zato bogati dobrodosli", zakljucuje Zeta.
Vesna Bjekic (AIM)