DVOSTRUKI TAOCI

Srbi na Kosovu

AIM, BEOGRAD, 26.5. 1998.

Posle visegodisnjeg junacenja, zivljenja s kosovskim mitom i pricom o svemocnoj policijskij zastiti,van realnosti i uglavnom bez zelje za normalnim odnosima sa kosovaskim Albancima, kosovski Srbi su danas dvostruku taoci: vlasti koja im je potpirivala iluzije o svojoj moci, srpskom Kosovu, i tzv. Oslobodilacke vojske Kosova. U ratu koji hara Pokrajinom postaju sve cesca meta oruzanih albanskih grupa. Seljaci srpske nacionalnosti napustaju kuce, skrivaju se po manastirima a oni imucniji odlaze u Srbiju. Sopstvena drzava im je pre nekoliko dana uvela embargo i na hranu.

Do druge polovine aprila sukob na Kosovu je bio stvar naoruzanih Albanaca i policije (kasnije i vojske). Civilnih zrtava je bilo uglavnom sa albanske strane. Policija je kao sto je poznato u prvim akcijama u Drenici pobila desetine zena i dece, a OVK je likvidirala dvadesetak "lojalnih" Albanaca. Otuda je i logicno da su se prvi ozbiljniji napadi na srpske kuce dogodili u Drenici, a mestatin Novak Belic je ubijen u jednoj takvoj prilici. Nekoliko puta su nepoznati napadaci pucali i na skolsku zgradu u Srbici u kojoj se nalaze izbeglice iz Bosne.

Sa otvaranjem nove zone sukoba, u Metohiji, stvari se menjaju. Prvi metohijski incidenti su vezani za selo Babaloc kod Decana i njegovu neposrednu okolinu. Na puskomet od tog, Albancima naseljenog sela, nalazi se istoimeno izbeglicko naselje, u kojem zive Srbi koji su 1990. izbegli iz Albanije. Na slicnoj udaljenosti od ovog izbeglickog naselja su i Glodjani, u kojima je koncentracija pobunjenika najveca. Napadi na policijske snage koje cuvaju srpske izbeglice su svakodnevni, a stanovnici kampa Babaloc su vise puta evakuisani u Decane i nanovo vracani, cesto istog dana.

Srbi napustaju sela oko Decana, Djakovice i Kline.Momcilo Trajkovic, predsednik Srpskog pokreta otpora kaze za AIM da je od pocetka sukoba 40 metohijskih sela je ostalo bez Srba. Novoizbegli su privremeno smesteni u improvizovanom naselju pored manastira Visoki Decani. Hrane, koju im doturaju vojska i policija, nema dovoljno. Ali, seljaci su sa sobom poveli i stoku, za koju hrane nema uopste. Nekoliko odvaznijih domacina pokusalo je da iz svojih bivsih sela izvuce nesto sena, ali ih je docekala paljba. Sada se krave snalaze same, rastrkane po okolnim sumama, van kontrole svojih vlasnika.

Maj je doneo slican razvoj dogadjaja i u okolini Kline, mesta preko kojeg albanski pobunjenici zele da spoje drenicko i metohijsko zariste. Miloje Djuricic iz Grabanice kod Kline tesko je ranjen, kad je 17. maja izvrsen napad na njegovu kucu, a porodici Ralevic, poslednjoj srpskoj porodici u obliznjem selu Boksic, 18. maja su maskirani ljudi pod oruzjem dali rok od pola sata da sa najnuznijim stvarima napuste selo. Ralevici su se sklonili u Klinu. Nekoliko dana kasnije napadnute su srpske kuce u selima Budisavci i Veliko Krusevo. Poginuo je petnaesogodisnji Dalibor Lazarevic, a ranjeni Slavisa i Dragomir Miljanovic.

U nedelju 24. maja je u Peci pred zgradom policije demonstriralo nekoliko stotina rodjaka i prijatelja nestalog policajca Ivana Bulatovica. Trazili su "prestanak defanzivne politike prema teoristima". Bulatovic je otet dan ranije, dok je sa zenom putovao vozom na relaciji Pec-Kosovo Polje. Kod sela Banjica, pored Glogovca, "veca grupa" naoruzanih Albanaca je zaustavila voz i pretresli sve putnike. Bulatovic je bio u civilnoj odeci, ali su prepadaci voza odveli samo njega. Njegova supruga je kasnije tvrdila da su ga naoruzani ljudi odmah ubili, ali ostali putnici kazu da su ga otmicari odveli zivog, samo su ga tukli.

U Kosovskoj Kamenici protesti nalik peckim poceli su pet dana ranije. Tamosnji Srbi traze od MUP-a da ucini nesto povodom otmice Dejana Stojiljkovica, takodje policajca koji nije bio na duznosti niti u uniformi, a kidnapovan je prilikom prepada na autobus na liniji Pec-Kosovska Mitrovica, 19. maja. Kamenicani kazu da ce se samoorganizovati da bi se suprotstavili albanskim teroristima. Zitelji sela Banje i Suvo Grlo, kod Srbice jos pre nekoliko meseci su organizovali seoske straze, koje su, kazu, ozbiljno odgovorile na vatru kada su ova naselja napadnuta 21. maja uvece.

U sukobima oko Decana, albanska strana je pocela da uzima taoce medju srpskim civilima. Prvo je nestalo sedmoro starijih ljudi i zena iz sela Dusanovac, 22. aprila. Onda su u Klini oteta tri brata Mikica, 26. aprila. Oni su, na intervenciju lokalnog albanskog stanovnistva, pusteni cetiri dana kasnije. O sudbini sedmoro starih iz Dusanovca se jos uvek nista ne zna. Americkom informativnom centru u Pristini, Medjunarodnom crvenom krstu i Helsinskom odboru za ljudska prava dostavljena je peticija sa 191 potpisom, kojom se trazi da se ove ustanove i organizacije angazuju na oslobadjanju ovih zatocenika. Slicno je postupila i porodica Zarka Spasica, vozaca u Elektroprivredi Srbije, koji je nestao 14. maja uvece, na poslu. Obratili su se svim pomenutim adresama, ali i Demokratskom savezu Kosova i Parlamentarnoj partiji Kosova. Spasici su preko privatnih veza dobili informaciju da se Zarko, navodno sa jos sest talaca, nalazi pod strazom kod tunela na putu Dobrosevac-Glogovac. Americki informativni centar je poslao jednog americkog novinara da ovu informaciju proveri. Njega je nekoliko kilometara pre pomenutog tunela zaustavila grupa naoruzanih Albanaca, od kojih novinar nije nista saznao, ali je "patrola" bar obecala da ce poruku "Amerikanaca iz Pristine" preneti svojoj komandi.

"Policija je nemocna da pomogne ovim ljudima," kaze Momcilo Trajkovic. "Oni mogu samo da pokusaju da stvar rese silom, ali je pitanje da li bi taoci to preziveli. Samo 19. maja je oteto pet ljudi, medju njima jedna sluzbenica Zavoda za zaposljavanje koja je krenula da obidje sedamdesetogodisnju majku, koja sa jos troje staraca odbija da napusti rodno selo, zatim policajac Dejan Stojiljkovic i troje Roma, pravoslavaca, kidnapovanih na seoskom putu u opstini Klina. Niko jos nije postavio nikakve uslove za oslobadjanje ovih ljudi, ne zna se ni da li su zivi.`

Kao i medjusobno ubijanje reklo bi se da je problem snabdevanja zajednicki za obe etnicke zajednice. Ulja i secera nema u prodavnicama na Kosovu, kao ni u ostatku Srbije. Na Kosovu povremeno nestaje i brasno, a posebno je lose snabdevanje mlekom. Kad se neki od ovih artikala i pojavi razgrabi se takoreci odmah, jer uplaseno stanovnistvo pravi zalihe, privatni trgovci ne iznose u rafove sve sto imaju, jer bez kljucnih namirnica mogu slobodno da zatvore radnje, a tu su, kao i uvek, i spekulanti. Zato svega ovoga ima na crnoj berzi, gde litar jestivog ulja kosta 19 dinara. U Djakovici se litar dugotrajnog mleka moze dobiti za 22 dinara. Za Srbe koji bi da se snabdeju u albanskim radnjama postoji jos jedan problem. "Ja sam dugo ziveo van Kosova, jos od detinjstva," kaze nam jedan stariji Albanac. "Kad sam se pre deset godina vratio, slabo sam govorio albanski. Pokusao sam na srpskom, ali samo cujes: 'Nema! Nema! Nema!'"

Srpski izvori tvrde da djakovicki pekari, svi do jednog Albanci, odbijaju da Srbima prodaju hleb. Kao da stanje nije vec dovoljno lose, policija na prilaznim putevima Pokrajini od 15. do

1. maja vrsila neobicno strogu kontrolu kamiona koji na Kososvo dovoze namirnice. Ulazak hrane je bio presecen, ali je saobracaj normalizovan 21. maja na insistiranje americke diplomatije, posto su predstavnici kosovskih Albanaca zapretili da se nece pojaviti na tek dogovorenim pregovorima. Neki Srbi bliski vlastima otvoreno o ovoj meri govore kao o vrsti osvete prema pobunjenom albanskom stanovnistvu. Ali, zar nestasice ne bi pogodile i Srbe? Kazu da ne bi, jer je vecina Srba zaposlena u drustvenim preuzecima i drzavnim ustanovama, pa bi njihovo snabdevanje bilo organizovano preko sindikata. Ipak, tesko da bi to pomoglo stanovnicima Peci, cija su jedina veza sa svetom (posto su putevi Pristina-Pec i Pec-Kosovska Mitrovica vec danima prakticno zatvoreni) ostali putevi koji preko prevoja Cakor i Kula vode u Crnu Goru.

Srpske vlasti svojim postupcima, imale tu nameru ili ne, idu na ruku onima koji bi voleli da vide Kosovo bez Srba. Ne samo da su preteranim nasiljem na pocetku aktuelne krize i otezanjem sa zapocinjanjem dijaloga dale OVK dovoljno vremena i propagandnog materijala da se razmase, i pritom od Srba ocisti najveci deo Drenice i Metohije, ne samo da trgovinskom blokadom pomazu mnogim Srbima, pogotovo porodicama sa decom, da se odluce da napuste Pokrajinu, vec kao da se trude da Srbi sa Kosova odu sto siromasniji. Vec godinama otezavaju prodaju nekretnina Albancima, trudeci se u tome do te mere da je promet na ovom trzistu od Nove godine potpuno napustio sve iole legalne kanale. Ipak trgovina nekretniniama nije stala, ali su cene kuca i stanova drasticno pale. Zene i decu su sa Kosova i Metohije vec sklonili i mnogi koji nemaju nameru da se sele.

U kosovskim gradovima, Orahovcu na primer, Srbi se sele kod rodjaka i prijatelja u delove grada gusce naseljene srpskim stanovnistvom. I spremaju se da iskoriste jedinu "blagodet" kojom ih je drzava Srbija velikodusno snabdela. Jedan pristniski Srbin nam je rekao da Albanci u poslednje vreme redovno 'javljaju' da je ovde ili onde po mesnim zajednicama srpskim civilima podeljeno oruzje, ali to nije istina: "Oruzje je vec odavno podeljeno. Ovde su rezervisti Vojske Jugoslavije uz uniformu i opremu dobili i po pusku i nesto municije`. Da oruzje i kod kosovskih Srba igra sve znacajniju ulogu potvrdjuje i Momcilo Trajkovic: "Kad sam nedavno obilazio ugrozena podrucja ljudi su mi cesto pokazivali puske. Nas Pokret je za politicka resenja, ali kako ja da coveku kazem:'Ne treba ti puska', kad se svuda oko njega puca i gine?"

Zoran B. Nikolic