UKIDANJE NEZAVISNIH MEDIJA

Ko je ostao bez frekvencija

AIM, BEOGRAD, 18. 5. 1998.

Slobodan Milosevic poduhvatio se ovih dana velikog posla: paralelno s navodnim smirivanjem situacije na Kosovu (koje je Ricard Holbruk uspeo da iznudi od njega i Ibrahima Rugove), Milosevic koristi priliku da se, "neopazeno" - kao sto slon moze neopazeno da pohara staklarsku radnju - obracuna s Milom Djukanovicem i Crnom Gorom, da pacifikuje srpske univerzitete novim, vrlo rigidnim zakonom koji drzavi ostavlja potpuno odresene ruke, a univerzitetu ni "A" od autonomije, te da ukine sve medije koji mu smetaju.

Tako su se na udaru rezima ovih dana po ko zna koji put nasli nezavisni elektronski mediji, kao oni koji Milosevica najvise "zuljaju" (jer tirazi nezavisnih listova, narocito onih ozbiljnijih, nisu stavka zbog koje bi se Milosevic sekirao) i koje je najlakse kontrolisati. Drzava, naime, ima efikasnu "batinu" u vidu (ne)dodeljivanja frekvencija za emitovanje radio i TV signala. Godinama je u sektoru radio-difuzije namerno stvaran totalni pravni haos, u kojem je svaki "pacijent" uz pomoc stapa i kanapa mogao da emituje sta je hteo, a sada se koristi prilika da se, kaobajagi, zavede "red". Iza svega se krije prozirna namera vlasti da eliminisu iz etra glasove koji im smetaju.

Teskoce rezima s elektronskim medijima pocele su posle pobede opozicione koalicije "Zajedno" na lokalnim izborima u nizu gradova u jesen 1996. Opozicija je tako osvojila lokalne, opstinske radio stanice, a ove su se, kao i sve veci broj privatnih radio i TV stanica, ubrzo povezale u mrezu ANEM (Asocijacija nezavisnih elektronskih medija). Te stanice su pocele da prenose ili reemituju satelitske informativne programe na srpskom jeziku BBC, Glasa Amerike, Radija Slobodna Evropa, Deutsche Welle itd., a takodje i da prenose glavne informativne i politicke emisije beogradskog Radija B92, stanice koja je svojevrsni "stozer" ANEM-a. Pre nastanka ove mreze, gotovo nigde izvan Beograda nije bilo stanica koje nisu bile ili pod direktnim uticajem rezima, ili iskljucivo komercijalne i zabavne, "apoliticne" programske strukture. Zato je vlast vrlo neblagonaklono gledala na povezivanje lokalnih stanica s Radijem B92 i inostranim stanicama: ova mreza je omogucila da u domove vecine gradjana Srbije, takoreci besplatno, udje nefiltrirana i necenzurisana informacija, i drugaciji pogled na stvarnost od rezimskog, nacionalistickog i populistickog.

Vlast se toga pribojava mnogo vise od pisanja ozbiljnih nezavisnih listova, jer njihovu publiku cini preostala urbana inteligencija, a ona je ionako protiv ovakvog rezima, a njen uticaj na "siroke narodne mase" je vrlo skroman. U situaciji novog (pred)ratnog zaostravanja na Kosovu, ozbiljnog sukoba s Crnom Gorom koji mozda bas ovih dana kulminira, i konstantnog ekonomskog propadanja zemlje i pauperizacije njenog stanovnistva, vlast mora da vodi racuna da ostavi sto manje mesta i slobodnih "tribina" za distribuciju necenzurisanih vesti i artikulaciju drugacijeg misljenja.

Rezultat ove brige vlasti za sopstveni opstanak trenutno je ovakav: Savezno ministarstvo za telekomunikacije, koje je nedavno raspisalo novi konkurs za frekvencije, odbilo je preko 200 radio i TV stanica! To i ne bi bilo tako indikativno (jer su se zaista svakakvi "oridjinali" javljali na konkurs), da nema cinjenice da su na konkursu odbijene SVE radio stanice iz ANEM, osim samog B92 (koji je malo previse ugledan i poznat u svetu...), i dve TV stanice iz ove mreze,(TV Pancevo i TV Nis).

Tako su medju odbijenima i vrlo popularna beogradska stanica Index, novosadski gradski Radio 021, Radio Ozon iz Cacka itd. Zanimljivo je, medjutim, da su dozvole za frekvencije bez problema dobili takvi medijski "giganti" kakvi su Radio Nesvil iz Bogatica, Radio Zitoradja (rodno selo portparola SPS Ivice Dacica...), novoosnovani Radio FAN iz Pozarevca, vlasnistvo predsednikovog sina Marka Milosevica, ili nesto sto se zove TV Oko Sokolovo... Frekvencije su dobile i jos uvek nepostojece beogradske stanice Radio SKC, Radio 10, Interspid itd. Iz toga bi se mogao izvuci cinicni zakljucak da sto neka stanica manje postoji, to su joj vece sanse da dobije dozvolu...

Verovatno zato sto nepostojece stanice imaju tu dobru osobinu da nikada ne prave probleme. Rezimska namestaljka se, medjutim, ne zavrsava u igrama oko (ne)dodeljivanja frekvencija: Savezna vlada ovih dana uvodi naknadu za koriscenje radio i TV kanala, koja preti da, "suptilnim" finansijskim pritiskom, pomori i one stanice koje nekako legalizuju svoj status. Tarife su toliko drsko i besmisleno visoke da je izracunato da bi, recimo, Radio B92 - ciji program se ne moze cuti ni u celom Beogradu, takav je to tehnoloski gigant! - morao drzavi da placa od 20.000 do 30.000 DEM svakog meseca u znak "zahvalnosti" za dobijeno mesto u etru... Ne postoji nikakav nacin na koji bi nezavisne radio i TV stanice mogle da plate takve "namete na pamet". Ako ova mera Vlade "zazivi", nastace pravi "genocid" medju radio i TV stanicama u Srbiji, a prezivece samo drzavni RTS mastodont, opstinske stanice u "poslusnim" gradovima (koji nisu glasali za opoziciju) i raskosno dotirani antiekoloski medijski monstrumi poput beogradske Radio Kosave, ciji sef se zove - Marija Milosevic, i verovatno nije neophodno objasnjavati citaocu kako joj se zovu roditelji...

Rezim je, dakle, procenio da je ovo pogodan trenutak da "slisti" isuvise bucne glasove protivljenja. Afera oko elektronskih medija samo je jedan od "znakovitih" pokazatelja da Srbija srlja iz autoritarno-populistickog rezima u otvorenu diktaturu. Razmisljajuci o najboljem "ulazu" u ovu temu, ovaj novinar je, slucajno, slusao Radio Novi Sad, sastavni deo drzavnog sistema RTS. Tacno u jedan posle ponoci, u noci sa subote na nedelju, pocele su vesti: spiker je, glasom skolovanim na stilu Radio Moskve iz poznih cetrdesetih, ravnodusno mrmljao o brojnim odusevljenim reakcijama kineske (!) stampe na istorijski susret Milosevic-Rugova. Tesko je i zamisliti da misljenje kineskih medija o kosovskoj krizi moze ikoga zanimati, u gluvo doba noci, usred vikenda. Ali, to je vladajuca medijska slika Srbije, slika koju vlasti upravo pokusavaju da ucine monopolnom: zona sumraka, kanonizovani apsurd, apsolutna (s)lobotomija koja udara na ostatke zdravog razuma. Kao da smo svi postali likovi iz neke bizarne tragikomedije. Jedino sto niko ne zna kada i kako ce predstava da se zavrsi.

Teofil Pancic (AIM)