PREGOVORI O OCUVANJU KOSOVSKIH GRANICA?

Kada je 9. maja Kontakt Grupa, uz ogradu Rusije, donela odluku o obnovi sankcija Beogradu, cinilo se da je kosovski problem zasigurno orocen na krvavi rasplet. Ekskalacija sukoba na Kosovu samo je potvrdjivala stahovanja o neizbeznosti rata koji bi, prema svim predvidjanjima, trebao ozbiljno da ugrozi ne samo stabilnost Balkana, vec i Evrope.

Ni srpski rezim, a ni lideri kosovskih Albanaca nisu pokazivali spremnost da ucine ni najmanji ustupak u svojim dijametralno razlicitim pozicijama. Oni ne samo da su imali sasvim razlicite poglede o statusu Kosova vec su, sto je u sadasnjim okolnostima bila vaznije i urgentnije, imali dijametralno razlicite pristupe i u pogledu ispunjavanja "·prethodnih uslova" za pocetak "bezuslovnih pregovora", odnosno nacina pronalazenja i odredjivanja okvira i "startne formule" za razgovore. Milosevic je organizovao referendum protiv stranog posredovanja u resavanju kosovskog pitanja kako bi prakticno unisnom stavu srpskih partija o Kosovu kao "unutrasnjem problemu Srbije" dao snagu plebiscitarnog izjasnjavanja naroda. Cinilo se da je on time dugorocno zacementirao tvrdu i nepopustljivu politiku Beograda. Albanci, s druge strane, nisu zeleli da se odreknu opcije nezavisnosti. Insistirali su, dalje, na obaveznom stranom posredovanju u pregovorima, kao garantima sporazuma, kao i da razgovore treba da vode sa federalnom, a ne srpskom delegacijom pregovaraca.

Ipak, dan nakon sto se Kontakt Grupa suocila sa odbijanjem svake kooperativnosti Beograda i corsokakom daljih politickih akcija, Sjedinjene Drzave su poslale tim ambasadora na celu sa specijalistom za posredovanje, Ricardom Holbrukom, arhitektom Dejtonskog sporazuma. Holbruk je tiho i prividno bez velikih ambicija zapoceo misiju satl diplomatije na relaciji Beograd-Pristina-Tirana-Beograd-Pristina-Beograd, da bi nakon tri dana sasvim neocekivano saopstio senzacionalnu vest da je dogovoren susret izmedju Slobodana Milosevica i Ibrahime Rugove u Beogradu. Sastanak je odrzan 15. maja. Ucesnici kazu da je razgovor bio otvoren i koristan, iako su razlike u stanovistima i dalje ostale velike. Dogovoreno je da razgovori ovlascenih delegacija zapocnu sledece nedelje. Pitanje medijatora jos nije jasno definisano. Ocigledno je da ce njihovi stvarni neformalni ali prisutni i uticajni medijatori biti Amerikanci, a da ce se pronaci i formula i za posrednicku misiju Gonzalesa, ili nekog ko bi ga zamenio i toj ulozi, kao predstavnika OEBS i EU u razgovorima. Detalji inicijalnog sporazuma za zapocinjanje pregovora verovatno ce se razjasniti narednih dana.

Intervencija americke diplomatije otvorila je ponovo perspektivu politickog resenja kosovskog pitanja, premda su u medjuvremenu sukobi na Kosovu nastavljeni u nesmanjenom intenzitetu. Stavise, srpska strana angazovala je nove policijske i vojne snage, dok je Oslobodilacka vojska Kosova stalno sirila podrucja operacija. Pretpostavlja se da sada OVK kontrolise delimicno ili potpuno oko 30 % kosovske teritorije, sa tendencijom sirenja. OVK se organizaciono brzo siri narocito u naseljima sa preteznim ili iskljucivo albanskim stanovnistvom, a takvih na Kosovu ima oko 90 %. Sada se postavlja pitanje hoce li upravo zapoceti politicki pregovori doneti do preokreta i smirivanja stanja na terenu?

Srpski rezim primenjuje bosanski scenario i na Kosovu. Specijalne policijske jedinice (kojima sada neposredno komanduje Jovica Stanisic, sef srpske DB), pod izgovorom da gone albanske "teroriste" najpre izvode napade na "sumnjive" kuce i naselja, ne obaziruci se na zrtve. Stavise, u prvim "udarima" naredjuje se neselektivno likvidiranje civila i svega sto se krece, kako bi se izazvala opsta panika i zbegovi. Kao sto je na pocetku rata u Bosni bio Bjelinski masakr, tako su na pocetku ovog neobjavljenog rata bili martovski masakri u drenickim selima Likosan, Prekaz itd., a sada se slicno ponavlja u selima u okolini Decana i Djakovice. Napadi policije i specijalnih jedinica lokalno stanovnisto stavlja pred krajnji izbor: da se preda na milost i nemilost falangi ubica, ili da se prikljuci odbrambenim formacijama OVK. Jasno je da se skoro svi koji su sposobni za borbu prikljucuju OVK.

Beograd se na Kosovu suocava sa velikom dilemom, da li da i dalje sledi uzlaznu spiralu rata koju je sama inicirala time sto je poslala kaznene policijske ekspedicije na Drenicu i granicni pojas sa Albanijom, ili da se povuce na vreme, pre nego sto izgubi relativno povoljniju startnu poziciju u politickim pregovorima. Naime, medjunarodni faktori sada insistiraju na aktualnim granicama i resenju za Kosovo u okviru Jugoslavije, dok bi forsiranje ratnog resenja moglo dovesti Beograd u situaciju faktickog gubitka kontrole nad citavim, cisto albanskim delovima teritorije, uz rizike strane intervencije. Cak i kada bi u najpovoljnijem slucaju Srbija vojno ugusila sadasnju albansku pobunu, to bi najverovatnije bila pirova pobeda, kojom bi ona uspostavila samo vojnu administraciju, ne i civilnu, dakle iskljucivo vlast kolonijanog tipa, bez participacije lokalnog stanovnistva. Vojna, odnosno kolonijalna uprava nad Kosovom mogla bi za Srbiju biti pogubna: odrzavanje Kosova kostalo bi mnogo skuplje od eventualnih iskoriscavanja njenih ekonomski resursa. Za osiromasenu Srbiju Kosovo bi samo predstavljalo samoubilacki kamen o vratu.

Prolecne ratne operacije na Kosovu Beograd je mozda vise bio zamislio kao generalni test za odnos snaga na terenu, a ne kao provociranje novog velikog rata. Istovremeno je testirano raspolozenje i stpljenje medjunarodnih faktora. Moguce je da je brzo jacanje OVK i nekontrolisano sirenje konflikta, stvari odvelo predaleko, daleko van planiranih okvira operacije.

U tome mozda i treba traziti razloge za nagli zaokret Milosevica, koji kao da je jedva docekao americko posredovanje za pocetak politickih pregovora. Jasno je da bi Milosevic relativno lako mogao zaustaviti operacije na terenu ako bi zauzvat dobio minimalne garancije da ce se to povlacenje opravdati nekim iole "casnim" razlogom (recimo eventualnim povoljnim ili privremenim sporazumom o statusu). Medjutim, da bi napravio puni zaokret Milosevicu su verovatno potrebne garancije da ce se i sa povlacenjem srpskih jedinica istovremeno povuci i razoruzati i albanske jedinice. U protivnom, ako bi se povukla samo jugoslovenska vojska i srpska policija, albanske jedinice koje danas ratuju na terenu mogle bi to shvatili kao svoju pobedu.

Ne iskljucuje se ni mogucnost da je jacanje OVK na neki nacin deo "plana" za ubrzano vojno resenje kosovskog problema, koji Srbiji i Jugoslaviji stoji kao kamen o vratu. Medjutim, cini se da je jacanje ustanickih jedinica prevazislo ocekivanja Beograda, odnosno da je OVK sada vec zaista zapretila da ce postati vojska, koja onda zahteva ne vise angazovanje pojacanih policijskih jedinica, vec i vojske. Sada se vec povlace paralele izmedju albanskog ustanka 1944. godine, koji je takodje poceo u Drenici, i sadasnjeg ustanka. Tada su albanski ustanici imali oko 9 hiljada boraca (i to u nekoliko formacija i bez jedinstvene komande) dok je protiv njih Tito moblizovao i poslao oko 40.000 boraca jugoslovenske vojske koja je tek bila formirana iz partizanskih jedinica. Posto se sada jedinice OVK procenjuju na oko 12 000 naoruzanih pripadnika, bez obzira sto njihovo oruzje nije sofisticirano, a nisu dovoljno ni komandni i drugi potencijali, ipak se narastajuca snaga OVK nikako ne sme potceniti. Nastavak sukoba zapravo bi mogao dovesti do cecenizacije Kosova i totalnog zaglibljivinja i, na kraju, vojnog poraza srpske vojne ekspedicije na Kosovu. Tim pre sto Srbija izgleda ima velike probleme sa regrutovanjem vojnika i milicije, zbog masovnog neodazivanja ili dezertiranja. Lako je bilo odrzati ratni referendum o "srpskom" Kosovu, kada su izmanipulisane mase trebale da stave samo svoje papirnato "Ne" u glasacke kutije, ali je mnogim srpskim porodicama tesko da u kosovsku kasapnicu salju svoje sinove jedince, koji i nisu toliko motivisani da se bore za izgubljenu stvar, cuvajuci nesigurne polozaje i slaba utvrdjenja u krajevima koji su naseljeni iskljucivo Albancima.

Manjak stvarnog patriotizma, nedostatak motiva i politicka i ekonomska depresija svakako da su uticali na srpski rezim da smire strasti i povinuju se pritiscima Amerikanaca. Beograd sada trazi alternativne puteve za sporazum sa politicki umerenijim krilom Albanaca, koje predvodi Rugova, ali koji takodje ne odustaje od krajnjeg cilja · nezavisnog Kosova.

S druge strane, suocen sa snaznim pritiskom Zapada i novim sankcijama, Beograd nema dovoljno politickih i ekonomskih potencijala, a jos manje vojnog manevarskog prostora za bilo koji oblik forsiaranja nasilnog resenja kosovskog pitanja. Iako to ne zeli da prizna javno, Beograd zna da hteo ne hteo ima ogranicenu suverenost u resavanju kosovskog pitanja, te da dalji nastavak vojnih operacija moze da dovede i do strane vojne intervencije. NATO o tome vec raspravlja i priprema razne varijante reakcija na eventualno prosirenje sukoba. Beograd je javno vec upozoren na doktrinu, koju je jasno bila formulisala prethodna Busova administracija, da se Kosovo nalazi na demarkacionoj liniji strateskog interesa Sjedinjenih drzava i NATO saveza.

Sto se tice albanske strane, kontrola situacije vise nije samo u rukama politickih snaga. Pored rascepa u samom politickom pokretu, koji je Rugovu suocio sa radikalnim osporavanjima lidera drugih organizacija, kao naprimer Demaci i Qosja, sada je na sceni i treca, mnogo ozbiljnija snaga, Oslobodilacka vojska Kosova. Ni Rugova, a ni njegovi oponenti na kosovskoj politickoj sceni nemaju kontrolu nad OVK, a nije sigurno ni da je mogu uspostaviti u kratkom roku i bez ukljucivanja predstavnika OVK u pregovaracki proces.

Sudeci po reakcijama na pocetak albansko-srpskog dijaloga, OVK je trenutno mnogo opreznija u ocenama Rugovinog zaokreta, nego sto su to njegovi politicki rivali, Demaqi i Qosja. Ovaj drugi je Rugovu optuzio za kolaboraciju i kapitulaciju pred Beogradom i Vasingtonom.

Demaqi i Qosja napadaju Rugovu zbog tri stvari. Prvo, zato sto je uopste pristao na razgovor sa Milosevicem bez ispunjenja preduslova za pregovore kojima je Kontakt Grupa uslovljavala Beograd jos od sastanka u Londonu 9. marta. Rugova je, naime, pristao na pregovore bez medjunarodnog posrednika i garanta eventualnog sporazuma. Drugo, Rugova je prihvatio razgovore dok se na terenu vode ratne operacije iako je Kontakt Grupa zahtevala prethodno obustavljanje operacija i povlacenja vojnih i plicijskih jedinica u kasarne. Najzad, kao trece, Rugova je ranije inistirao da se pregovori vode na trecem i neutralnom mestu, a sada je pristao da ide na noge Milosevicu.

Rugova i njegovi savetnici, ne obaziru se mnogo na ove primedbe. Sto se tice posredovanja, oni smatraju da je angazovanje Sjedinjenih Drzava i pregovarackog tipa specijalnih izaslanika Holbruka i Gelbarta, veca garancija za postizanje sporazuma nego sto je to ranije mogla garantovati ionako nejedinstvena Kontakt Grupa ili evropske institucije. Sto se pak tice zahteva za povlacenje trupa, ocenjuje se da je on sada postao nerealan zbog prisustva OVK na terenu. Ne moze se pocetak pregovara uslovljavati povlacenjem srpskih specijalnih i drugih jedinica, vec ce se pregovori u prvoj instanci mozda najvise baviti merama koje bi mogle ponovo uspostaviti i garantovati relativnu sigurnost na terenu. Mozda bi jedno od sigurnosnih resenja moglo biti da deo sadasnjih formacija OVK postane jezgro buduce kosovske policije. Za primenu paketa sigurnosnih mera, kao vaznog momenta za nastavak politickih pregovora, mora se pronaci nacin i kanali uticaja na OVK da se proglasi opste primirje. Uspostavljanje primirja bilo bi istovremeno znak da OVK pristaje da njen politicki predstavnik bude Rugova i njegov pregovaracki tim. Tek nakon toga moglo bi se govoriti o oblicima demilitarizacije, za koje bi trebalo traziti strane garante, pre svega SAD i NATO-a. Tek nakong toga mogli bi doci na red ozbiljniji politicki pregovori o statusu Kosova.

Hitno pregovaranje sigurnosnih mera neophodno je i radi sprecavanja drugog scenarija svrsenog cina · onog o forsiranju nasilne podele Kosova. Sadasnje ratne operacije mozda vode ka stvaranju vojne granice, koja bi pretezni deo severnog Kosova ostavio pod kontrolom srpskih trupa, dok bi juzni delovi bili pod kontrolom UCK. Nije iskljuceno da je beogradski rezim citavu operaciju zamislio tako da dovede do fakticke podele Kosova, odnosno njegove kiparizacije. Ne bi bilo prvi put da se Milosevic prihvata realizacije Cosicevih nacionalnih planova. Zbog toga je jedan od prioritetnih stavova albanske pregovaracke ekipe ocuvanje sadasnjih granica Kosova. Zastita kosovskih granica korelativna je sa zastitom granica FRJ, na kojem insistiraju spoljni faktori.

AIM Pristina Shkëlzen MALIQI

Skeljzen Malici, AIM Pristina