Reforma osudjena na cekanje

Posle odluke Skupstine Jugoslavije da odgodi primenu zakona o preduzecima i svojinskoj tansformaciji

REFORMA OSUDjENA NA CEKANJE

Prosirivanjem sankcija i na zabranu ulaganja u investicije, Jugoslavija je primorana da odgodi pocetak reforme, iako je pripremila zakonodavni teren za njeno sprovodjenje. Iako ovaj korak predstavlja posledicu splasnulog interesovanja stranih partnera za ulaganje u jugoslovensku privredu, stice se utisak da su mnogi s olaksanjem primili odluku o odlaganju reforme. Vladajuci sloj se boji za ocuvanje vlasti, a stotine hiljada zaposlenih je uverenju da je njihova sudbina vezana za postojanje drustvenih firmi

AIM, BEOGRAD, 12. 5. 1998.

Savezni parlament je juce prolongirao rokove primene Zakona o preduzecima i Zakona o svojinskoj transfromaciji, cime je prakticno privredna reforma odlozena za iducu godinu, a mozda cak i za duze vreme. Saglasnost za odgodu primene odredbi dva spomenuta zakona, koja predstavljaju osnovne temelje reforme, dala je prethodno i federalna komora, u svojstvu asocijacije privrede, tako da je o privremenom napustanju reforme postignuta saglasnost na svim nivoima.

Iako je ova godina nazvana reformskom, jer su u 1998. godini trebale da zapocnu krupne promene u jugoslovenskoj privredi i celokupnom drustvu, nagli obrt je posledica izostale ocekivane inostrane finansijske podrske bez koje Jugoslavija ne moze da realizuje promene vecih dimenzija. Savezna vlada racunala je da ce u ostvarivanju ovogodisnjeg ekonomskog razvoja raspolagati s najmanje 1,5 milijardi dolara dodatnog inostranog kapitala, ali se pokazalo da su takve procene nerealne. Iluzije su nestale posle odluke medjunarodnog faktora da Jugoslaviji prosiri repertoar sankcija.

Interesovanje kod stranih ulagaca u jugoslovensku privredu je poslednjih meseci osetno splasnulo, a sankcije u obliku zabrane ulaganja u investicione projekte i u procesu privatizacije dale su do znanja da ce izostati ocekivani priliv iz inostranih finansijskih kanala. Jugoslovenskoj privredi, prema procenama profesora beogradskog Ekonomskog fakulteta Mladjana Kovacevica potrebno je, u narednih pet godina, oko 50 milijardi dolara, odnosno svake godine po 10 milijardi.

Zbog zaostalog tehnoloskog razvoja, kao posledice visegodisnjih sankcija, privreda nije u mogucnosti da ova sredstva pribavi povecanim izvozom, pa je upucena na prodaju svoje imovine i ulaganja stranih partnera. I jedno i drugo je izostalo, kako zbog uvodjenja novih sankcija, tako i zbog burnih dogadjaja na Kosovu, zbog cega je Jugoslavija postala vrlo rizicna za strane investitore. Pad izvozne sposobnosti njene privrede vidljiv je i po tome sto Slovenija izvozi, po stanovniku, 20 puta, a Hrvatska 7 puta vise od Jugoslavije na zapadno evropskom trzistu, koje je glavno za sve tri drzave.

Predsednik Savezne vlade Radoje Kontic, prilikom prekljucerasnjeg otvaranja Sajma tehnike, izrazio je razocarenje zbog uvodjenja novih sankcija Jugoslaviji, ali je objavio da se usvojena ekonomska politika nece menjati. Bez obzira na raspolozenje jugoslovenskog premijera stvari ce ici u nepovoljnom pravcu.

Odlazak potredsednika Danka Djunica iz savezne vlade bio je signal da od reforme nema nista, ali su, osim njega, tu okolnost drugi primili s vidnim olaksanjem. Osim sto je skupa, reforma je, u pogledu ishoda, neizvesna, pa od nje postoji strah i svim drustvenim slojevima. Na stotine hiljada zaposlenih vezalo je svoju sudbinu za drustvene firme i otvoreno pokazuje strahovanje za svoju buducnost kada one predju u privatnu svojinu, iako su u fabrikama plate male i neredovno se isplacuju.

Drustvena svojina pogoduje i vladajucoj strukturi, jer preko nje drzi vlast. Ideologija, naime, predstavlja vezu izmedju neefikasne drustvene svojine i trzisne privrede, jer se njome uspostavlja ravnoteza: ona priznaje svaki rad, ne vodeci racuna koliko ga trziste uvazava. Kao temelj na koji se oslanja vlast i kao institut koji sirokim slojevima daje kakvu-takvu materijalnu sigurnost, drustvena svojina je pustila duboko korenje i zato su sve dosadasnje reforme, koje su pokusavale da takvo stanje promene propadale pre nego su i zapocele.

Zvuci paradoksalno, ali drustvena svojina odgovara i privatnom sektoru, koji zbog njene neefikasnosti ostvaruje prilicno veliki ekstra profit. Privatnici najvise zaradjuju poslujuci s firmama u drustvenoj svojini, gde je kontrola raspolaganja s njom vrlo slaba. Oko 95 odsto privrednog kriminala odnosi se na nezakonito raspolaganje s drustvenom svojinom. Neidnetifikovana drustvena svojina predstavlja veliku mogucnost za manipulaciju od strane vladajuceg sloja, ali i izvor za sticanje privatnog bogatstva.

Da i medju privatnicima ne postoji uverenje u nameru rezima da ozbiljno krene u reformu pokazuje podatak da nijedna privatna firma do sada nije iznela na prodaju svoje akcije, kako bi dosla do sredstava za prosirenje svoje delatnosti. Privatnici se zadovoljavaju "mrvicama", bez namere da ulaze u razvojne rizike, na osnovu cega je vidljivo da su svima usta puna reforme, ali da je puno onih kojima odgovara postojece stanje. Reforma jednostavno ne uspeva zbog siroko rasprostranjene zablude da je drustvena svojina "vreca" bez dna.

Sve su to razlozi zbog cega je drustvena svojina, koju je nakadasnji komunisticki teoreticar Edvard Kardelj uneo u Ustav kao "svaciju i niciju" izuzetno otporna na promene i pored evidetne duboke privredne i socijalne krize. Ona je zadrzana i u postojecem srpskom Ustavu, iako su, u medjuvremenu izglasani reformski zakoni u kojima se ona ne spominje. Malo kome smeta sto su oni u suprotnosti s ustavnim tekstom. Dok ona postoji u Ustavu, a jos vise u glavama, moze se opravdano sumnjati u postojanje iskrenih namera u sprovodjenje reforme.

Proveru je sada nemoguce provesti, jer ne postoje finansijska sredstva za reformu. Cak i kada bi celokupna drustvena svojina, koja je u medjuvremenu presla u nadleznost drzave, bila poklonjena stanovnistvu, od reforme ne bi bilo nista, jer osiromaseni gradjani nemaju s cime da pokrenu proizvodnju. Devizne stedise, kojima drzava, na ime stare devizne stednje, duguje 7,5 milijardi DEM odbijaju da umesto ulozenih deviza dobiju svojinu nad drzavnim i drustvenim firmama, jer ne znaju sta da rade s njima. Proizvodnja u njima je zastarela i nerentabilna, pa svakom vlasniku, ako ne ulaze u nju, predstavlja dodatni "kamen oko vrata".

Jugoslovenska reforma, pored materijalne ima i svoju politicku dimenziju, koja se sastoji od neprilagodjenosti politike medjunarodnim standardima, ali i u cinjenici da se vladajuci sloj, toboze u interesu zaposlenih, tesko odrice dominacije nad upravljanjem drzavnom i drustvenom svojinom. Tako su 75 najznacajnijih firmi proglasene za nacionalni interes i njihova privatizacija treba da se sprovede po posebnom modelu. Nevolja je sto, posle najnovijih sankcija, ni one ne mogu da budu stavljene na licitaciju stranim kupcima. Tako je fabrika automobila u Kragujevcu primorana da sklapa arazman s fancuskim Pezoom bez ulaganja sredstava stranog partnera, sto ce "Zastavu" pretvoriti u uvoznika automobila.

Zatvorena, izolovana i pod sankcijama Jugoslavija je prinudjena da "presipa iz supljeg u prazno", pa dok traje.

Ratomir Petkovic (AIM)