BUNTOVNICI SA RAZLOGOM
Oruzari - biser sindikalnog rada
AIM, BEOGRAD, 12. 5. 1998.
Kragujevac je miran grad, zabavljen korom hleba, i
igrama na srecu: lotoom, bingom i tombolom. Ovaj mir iz godine u
godinu, ometa "sacica" od oko 6000 radnika Vojne
fabrike,Zastavine namenske proizovodnje koji i ovih dana
protestno "proslavljaju jubileje" praznih obecanja republicke i
savezne vlade, potpisanih, a nerealizovanih ugovora kao i
zamasnih drzavnih dugovanja. Traze svoje zaostale plate, regrese
u i dodatke za topli obrok. Kazu da su gladni. Dragan Bankovic iz
Namenske proizvodnje kaze da je u sindikat u fabruku pre neki dan
dosao covek od svojih 45 godina, place i zali se da je sinoc za
veceru zeni i deci dao samo papriku iz tursije i u to udrobljen
hleb.
"Kraj je aprila, a mi treba da se dogovaramo povodom februarskog toplog obroka... E, necemo tako. I dosad je bilo: potpisuju dve strane, a postuje i placa samo jedna. Mi, radnici"
- poruka je Zorana Nedeljkovica-Mede, predsednika sindikata ZNP na jednom od skorasnjih protestnih okupljanja ispred Gradske skupstine: "U najstarijoj fabrici na Balkanu nema novih, mladih radnika: prosek radnog staza je dvadeset dve, a prosek godina 42. Govori se i strahuje da ce veliki broj nas i drugih radnika "Zastave" zavrsiti na Birou. Govori se o tome kako da se zbrinu viskovi radnika kroz otpremninu, prodaju ili ustupanje masina...ali racunica je, kada se radi o Namenskoj, jasna. Za godinu dana staza sleduje radniku 400 DM, sto je kada se pomnozi sa prosekom staza 13.000 DM po radniku, a to je ukupno osamdesetak miliona nemackih maraka. S druge strane, ukupan dug drzave prema Namenskoj je stotinak miliona nemackih maraka, koji bi posluzio za preorijentaciju, osvajanje novih proizvodnih programa i isplatu nasih dugovanja pre svega prema elektroprivredi...`
Da bi koliko toliko sanirali stanje predlagali su da
fabricka dugovanja otplacuju u ratama, a bili su i spremni da deo
duga elektrodistribuciji na primer plate radnom snagom: kopanjem
kanala i rupa za bandere. Tako bi radnici vrhunskog kvaliteta i
znanja kakvi rade u Namenskoj vracali dugove umesto da rade
normalno u svojim pogonima. Sindikalni lideri porucuju da ne
traze poklone i bespovratne kredite da bi isplatili plate, vec
finansijsku pomoc i vracanje fabrici drzavnog duga kako bi
krenula proizovdnja, izfinansirali se profitabilni i izvozni
programi. Oni strajkuju gladju da bi ziveli od svog rada a ne od
milostinje.
Kao i '96. godine, tesko da ce, sem neslavne slave sidikalnih boraca i bundzija, nesto realno, opipljivo i dobiti, s obzirom da im se, uprkos nepodnosljivoj situaciji u privredi grada, niko iz ostalih fabrika ne pridruzuje. I ovih dana kao i predprosle godine otpocinju protest strajkom gladju. Ovaj institucionalizovani oblik javnog (za razliku od privatnog) gladovanja, dva meseca po okoncanju jedanaestodnevnog strajka '96. odneo je jedan zivot - Nebojsu Kisa.
Od 6.000 oruzara oko 40 odsto je uposleno, 50 odsto prima razne oblike pomoci od sindikata Namenske. U prva tri meseca ove godine, socijalnu pomoc u lekovima, poklon paketima i drvima koristilo je 500, a novcanu pomoc 200 radnika. Sto se tice socijalne uloge sindikata i pomoci ugrozenima prilikom podele mesa, preko sindikata, krajem '97, radnici su bili zamoljeni da donesu svoje torbe, a da se kutije u kojima je stiglo meso prodaju i tako ostvarena dobit prilozi sindikalnom fondu za pomoc. Tom prilikom je jedino u Namensku dosla finansijska policija po prijavi o nedozvoljenoj trgovini.
Kragujevacki oruzari su i zrtve "nevodjenog rata" koji su pomagali rekordnom proizvodnjom i bagatelnim rasprodajama teskog naoruzanja, koja im je tesko osiromasila fabriku. U doba "zestokih uzvracanja" oruzari su pomagali svima, a sada zbogom novci, zbogom oruzje - zbogom oruzari.
Ovih dana su zatrazili da o svemu razgovaraju u Saveznoj
vladi i dijalog uslovili prisustvom repunlickog premijera Mirka
Marjanovica i njegovog ministra Milana Beka, zaduzenog za slucaj
Zastava
Sastanak je odrzan, ali u republickoj vladi, iako je 90 odsto zahteva oruzara i njihova realizacija u kompetenciji Savezne vlade. Trajao je dvadesetak minuta, a jedinom prisutnom iz obeju vlada, Milanu Beku strasno se zurilo. Od osam principijelnih zahteva nije razmatran niti jedan, a sindikalcima su ponudjene adrese, na koje bi se imali obratiti po pitanju zahteva.
Jos od '93. oruzari su trazili resavanje problema i statusa Vojne fabrike, a sada su ispostavili osam zahteva koji se uglavnom odnose na normalne uslove poslovanja, programe proizbvodnje i izvoz. Sve ono sto su trazili i pre tri godine. Zahtevi naravno ukljucuju i naplatu ino-potrazivanja(npr.dug Angole i Kube u iznosu od 15 miliona funti sterlinga, koji je drzava naravno, vec naplatila, ugovaranje i rezervisanje kapaciteta i finansiranje programa i proizvodnje za potrebwe vojske Jugoslavije i obezbedjivanje novih programa.Ova tri problema su zapravo generatori svih ostalih kratkorocnih, produkovanih posledica kao sto su neizmirena dugovanja prema radnicima, dve plate i tri topla obroka, katastrofalni materijalni i socijalni polozaj zaposlenih i radnika na placenom odsustvu.
Pregovori sa Saveznom vladom nece ovog puta otpoceti bez prisustva i obavezivanja direktora "Zastave" Srboljuba Vasovica,na koga su posebno kivni, da se ne bi desilo, kao '96. da potpisu neki drugi iz poslovodstva, a da direktor Vasovic to ne prizna i ne oseca obavezu da provodi ugovoreno. Oruzari, su potpuno svesni svoje pozicije, ne zele da postanu neizleciva socijala. Takodje su svesnii cinjenice da ako sada ne istraju nikada vise u Namenskoj ni u Kragujevcu nece moci da organizuju strajk niti bilo kakav drugi oblik sindikalnog delovanja .
"Necemo plakati, boricemo se! Mi ne proizvodimo jogurt..Oni dobro znaju da su njihovi panciri nemocni pred onim sto mi proizvodimo" - porucio je u strajku 1996.jos aktuelan predsednik sindikata Namenske Radnik Zoran Nedeljkovic. Poruke upucene ovih dana se bitno ne razlikuju, samo je beda jos veca.
Milan Milicevic (AIM)