Pretnje delozacijama

U Sloveniji jos uvek nema kraju stanarskih problema nekoliko hiljada sugradjana kojima je cak i Ustavni sud Slovenije odrekao jedno od osnovnih ljudskih prava - zakonito pravo na stan;

Pod pokroviteljstvom Visokog komesariata za izbeglice u Sloveniji je ovih dana organizovano pravno savetovanje u vezi polozaja i prava izbeglica, raseljenih lica i drugih otvorenih problema, do kojih je doveo raspad SFRJ. Savetovanje je pokazalo da u Sloveniji jos uvek postoje mnogobrojne pravne praznine i da je polozaj nekoliko desetina hiljada slovenackih gradjana ili stranaca zbog nerazresenih problema iz proslosti jos uvek veoma los.

Jedan od otvorenih problema odnosi se na oko 1200 familija, koje su u vreme "moratorijuma" izmedju jula i septembra 1991 useljeni u vojne stanove iz Slovenije odlazecih oficira JNA. Postupak je izveden u skladu sa vazecim zakonodavstvom koje je - u skladu sa Brionskom deklaracijom - u to vreme priznavala i Slovenija. Uprkos tome posle osamostaljenja Slovenije sva ta useljenja u stanove su proglasena za ilegalna i kao suprotna pravnom redu republike Slovenije. Iseljavanje je prvo pocelo upadima radnika Ministarstva odbrane u napustene stanove i argumentacijom (slicna se kasnije koristila i po Bosni i Hrvatskoj), da su stanari napustanjem stanova ili gubitkom drzavljanstva izgubili i stanarsko pravo. Takvo shvatanje su slovenacki sudovi ipak odbili. Za razliko od ostalih drzava nekadasnje Jugoslavije je u skladu sa vladajucim misljenjem o cvrsti vladavini pravne drzave u Sloveniji pronadjeno sofisticiranije obrazlozenje po kome JNA u vreme moratorija nije imala pravo do dodele stanova vojnim licima. Takvo shvatanje su naknadno potvrdili i slovenacki sudovi, koji su po ekspresno brzom postupku sudili u korist drzave. Ali kada je drzava u leto 1994 zapocela sa masovnim delozacijama zbog pritiska javnosti i nevladinih organizacija postupci su brzo zaustavljeni. Tadasnja Drnovsekova vlada prihvatila je moratorijum na iseljavanje iz vojnih stanova a iastovremeno je osnovana i posebna vladna komisija bez dozvole koje nije bilo moguce izvesti nijednu sudsku odluku o delozaciji.

Situacija na tom podrocju je u tom trenutku jos uvek potpuno nejasna. Pomenutoj vladinoj komisiji je mandat istekao vec pre dve godine a oko 1200 familija iz dana iz dan strepi od novih delozacija. Pre nekoliko dana je tako u Ljubljani prvo zakazana, pa onda odlozena delozacija familijie Ilc. Istovremeno sve veise gradjana Slovenije upotrebljava svoje pravo do direktnih zalbi na Evropski sud za ljudska prava u Stzrasburu. Po informacijama nevladinih organizacija na tom podrocju je narocito uspesan jedan advokat iz Maribora, koji je u Europskom sudu uspeo da ulozi vec tri zalbe stanovaoca vojnih stanova.

Na tu temu je slovenacku javnost vise puta alarmirao i Helsinki Monitor, nevladina organizacija koja se bavi zastitom ljudskih prava u Sloveniji. Upozorenje se odnosilo na najnoviju odluku ovdasnjeg Ustavnog suda kojom je zapecacena sudbina velikog broja stanara, korisnika bivsih vojnih stanova. Naime, slovenacki Ustavni sud je presudio da su svi stanari koji su svoje stanove dobili od bivse JNA ili ih pak zamenili u vreme takozvanog moratorijuma, dakle u periodu od jula do oktobra 1991. godine, prakticno useljeni protiv zakona. Prema navedenoj odluci sada je sve te porodice moguce izbaciti bukvalno na ulicu posto im po zakonu ne pripada ni najnuzniji smestaj.

Potvrda da ova odluka nije u skladu sa nacelima pravne drzave stigla je, paradoksalno, i od ustavnog sudije Matevza Krivica koji je pokazao dovoljno licnog i profesionalnog integriteta da glasa protiv navedene odluke Ustavnog suda. U svom izdvojenom misljenju Krivic je ostao dosledan sebi iz doba jednopartijskog rezima kada se takodje suprotstavljao jednoumlju; ukratko, za vecinsku odluku svojih kolega iz Ustavnog suda rekao je da predstavlja krsenje ljudskih prava, ugrozava socijalnu bezbednost ljudi i da je u suprotnosti sa nacelima pravne drzave. Zanimljiva je pre svega cinjenica, da je vecina stanara, diskriminisanih odlukama nove drzave, u svoje stanove useljena potpuno legalno. JNA koja je tokom leta 1991. godine napustala Sloveniju zajedno sa oficirskim porodicama, bila je, najednom, suocena i sa mnogo ispraznjenih stanova. Tada je armija iskoristila priliku da oslobodjene kapacitete popuni onima koji su ispunjavali zakonske uslove. Mnogi novopeceni nosioci stanarskog prava tada su prvi put u zivotu dobili kljuceve svojih stanova ili se preselili iz manjih, nekomfornih, u vece stanove. Tako su ne samo bivsi oficiri JNA, nego i gradjanska lica zaposlena u vojnim bolnicama i drugim ustanovama dobila svoje stanove. U istom corsokaku nasli su se i mnogi slovenacki oficiri koji su posle poziva slovenackog predsednistva napustili JNA i svoje adrese u gradovima ondasnje Jugoslavije zamenili za stanove u Mariboru, Ljubljani, Kopru, Celju, Postojni...

U to vreme nijedan slovanacki drzavni organ nije izrekao bilo kakvo protivljenje pomenutom preseljavanju, posto je ono tada bilo i u drzavnom interesu. Slovenacka policija je svima sa sveze dodeljenim stanarskim pravom uredno vrsila prijavu stalnog boravka. ak je i Jansino Ministarstvo odbrane novajlije u vojnim stanovima jos od januara 1992. uredno obavestavalo da nije vlasnik stanova te da ce ih, u skladu sa slovenackim Ustavnom zakonom, tek preuzeti. Drugim recima, JNA je u vreme selidbi bila vlasnik stanova sto potvrdjuje i dogovor izmedju tadasnjeg Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu u Beogradu i slovenackog Ministarstva odbrane u kome je precizirano da ce Ljubljana sve vojne stanove preuzeti na upravljanje tek od 23. oktobra 1991.

Prevrtljivost nove drzave

Medjutim, samo par meseci kasnije, ovaj je dogovor naprasno zaboravljen. Slovenacko ministarstvo odbrane je, pouceno Zakonom o privatizaciji, pocetkom 1992. godine iznenada spoznalo da se tu radi o nelegalno useljenim stanarima. Zakljucak je izvucen iz naknadnog lukavstva slovenackog vojnog vrha da JNA u sporno vreme nije bila vlasnik stanova. Prema ovom originalnom tumacenju koje je u suprotnosti sa svim drugim dokumentima, pocev od ocene Badinterove komisije i Brionske deklaracije, koja je potvrdila vazenje federalnih zakona u Sloveniji sve do oktobra 1991. godine, pa sve do sopstvenog, sto ce reci - slovenackog ustavnog zakona, dakle, prema navedenom tumacenju Jansinih zakonodavaca Slovenija se osamostalila i preuzela svu imovinu cak cetiri meseca ranije, tacnije 25. juna 1991. godine. Tako je dosadna sukcesijska rasprava o pravom datumu smrti bivse SFRJ iznenada postala po zivot presudno pitanje za otprilike 1.200 porodica protiv kojih je slovenacko Ministarstvo odbrane ulozilo tuzbe i zahtevalo da isprazne stanove.

Svi slovenacki sudovi - od osnovnih do Vrhovnog i Ustavnog - uprkos mnostvu pobijajucih materijalnih dokaza su, u jeku sukcesijskih rasprava, bez izuzetka potvrdili volju domaceg Ministarstva odbrane. Procesi su bili neverovatno kratki, trajali su tacno toliko, koliko je trebalo da stampac isprinta kompjutersku presudu. Opozicioni mediji su izvestavali o skandaloznom slucaju kada je samo jedan sud, u jednom danu, u 26 slucajeva presudio u korist Ministarstva odbrane. Na kraju se toj povorci pridruzio i Ustavni sud sa ocenom da je njegova odluka logicna, jer bi, u suprotnom, drugacija presuda znacila da drzava u najkriticnijem momentu svog nastanka svojim gradjanima ne bi nudila pravnu sigurnost. Ovoj pravnoj saradi ni tu nije kraj jer bi, prema misljenju slovenackih ustavnih sudija, svaka drugacija odluka znacila da je slovenacka drzava dozvolila stranim subjektima da na njenoj teritoriji rade sta hoce sa njenom imovinom i da je, uz to, cak i protivpravno unistavaju.

Na ovu drzavotvornu argumentaciju odgovorio je vec pomenuti ustavni sudija Matevz Krivic: U ono vreme vlasnistvo ili upravljanje stanovima nije bilo kriticno samo za drzavu, vec jeste i jos uvek je kriticno za povredjene stanare. Pravna drzava bi pred ocima morala da ima pre svega zastitu prava gradjana, a ne da stiti sebe od drugih gradjana.

Na argument politicara desnicarske provinijencije da drzava mora da se zastiti pred mogucim zloupotrebama vojnih stanov", Krivic je uzvratio obrazlozenjem da su slovenacki organi u svakom slucaju imali priliku da poniste sve nezakonitosti, te da svako, ko je dobio stan regularno, mora imati pravo da svoj stan i zadrzi. Ako je, na primer, neki penzioner JNA konacno dobio vojni stan, stan na koji je cekao mnogo godina i koji mu je, po vazecim pravilima, pripadao, ne vidim razloga zbog kojih bi Slovenija smela ili cak morala ove vazece pravne odnose smatrati za nepostojece i nistavne, zapisao je u svojem odvojenem misljenju, razlicitom od ostalih sedam sudaija magistar Matevz Krivic.

Apsurni primeri

Kako apsurdna je konacna odluka Ustavnog suda Slovenije dokazuje i slucaj Slovenca Marjana K. koji je stanarsko pravo na vojni stan dobio jos sredinom sedamdesetih godina. Napravio je fatalnu gresku onda, kada je u potpuno pogresnom i tek kasnije inkriminisanom trenutku predlozio zamenu stanova. Aprila 1991. godine zamolio je nadlezne vojne organe, naravno - prema vazecem pravilniku o penzionisanju, za preseljenje u neki stan u Koparskoj regiji, gde je zeleo da provede mirnu starost. Posto odgovarajuceg stana u Kopru nije bilo, pristao je da svoj veci, dvoiposoban stan zameni za manji, moru najblizi dvosoban stan u Postojni. Garnizon je pozitivno resio njegovu molbu i tako se Marjan K. 27. juna 1991. godine, samo dan posle osamostaljenja Slovenije, preselio iz svog veceg u manji stan, ali - blize moru.

Produzena ruka drzave nije ga zaboravila i slovenacko Ministarstvo odbrane je od Marjana K. napravilo kafkijanski lik, ulozivsi i protiv njega tuzbu. U 65-oj godini zivota prisiljen je da se potuca po sudovima i razmislja o sopstvenoj krivici - za veci je dobio manji stan, a sada ce i taj morati da preda drzavi. I da plati sumu od oko 200 nemackih maraka za troskove sudjenja pre nego sto se iseli, direktno na ulicu. Njegova jedina krivica jeste, prosto receno, sto je "poslovao" sa JNA. Na slican nacin su u Sloveniji izgubili stanove i svi oni Slovenci, koji su u vreme moratorijuma menjali svoje vojne stanove u Splitu, Rijeci, Beogradu, Nisu, Sarajevu i mnogim drugim gradovima i vracali se u Sloveniju.

Malo nade za sve obespravljene pruza cinjenica da neki kurazniji slovenacki pravnici smatraju da bi Evropski sud za ljudska prava sve ove primere, ukoliko zaista dodje do sudskog procesa protiv Slovenije, sigurno presudio u korist ostecenih gradjana, iako se slovenacke ustavne sudije nadaju da evropska Komisija sve te primere uopste nece uzeti u proceduru, jer je Slovenija evropsku Konvenciju o ljudskim pravima potpisala tek

1. godine. A da su zalbe clanova oficirskih familija u Sloveniji itekako opravdane pokazuje i posebna studija koju je povodom problema stanarskih prava na podrucju nekadasnje Jugoslavije napravila dr. Donna Gomien, autorica najboljeg i najpoznatijeg vodica po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Po njegovom mnenju su sva prava drustvene svojine, zajedno sa sa stanarskim pravom koja se pojavljuje na podrucju nekadasnje Jugoslavije oblici vlasnistva, i zbog toga za njih vazi ista zastita kao i za sve druge vrste vlasnistva. Dodeljeno stanarsko pravo je zbog toga jednako vlasnistvu nad stanom zbog cega oduzimanje tog prava administrativnim odlukama (kao u slucaju Bosne ili Hrvatske) ili naknadnim odlukama sudova (kao u Sloveniji) ne moze biti zakonito.

Zbog takvih tumacenja drzava se, naravno, nasla u coroskaku izmedju svojih zelja (izbaciti oficirske familije na ulicu) i mogucih negativnih posledica (reakcije Europske unije) sto je zavrseno apsurnim polozajem, u kome hiljade stanara u vojnim stanovima sa punovazecim sudskim odlukama o delozacijama pod zastitom nevazeceg moratorijuma na izbacivanje iz stanova vec godinama iz dana u dan iscekuje kraj svoje sudbine. I zaista je tesko verovati da ce se Slovenija sa tako drastcniom problemima iz proslosti tek tako naci u Evropskoj Uniji, a da ce stanari vojnih stanova, zahvaljujuci antievropskim odlukama slovernackih sudova - istovremeno zavrsiti na ulici. Igor Mekina (AIM Ljubljana)